U četvrtak 24. oktobra u rano popodne, helikopter sa telom ekshumiranim iz najveće zajedničke grobnice u Španiji, Doline palih u blizini Madrida, popeo se iznad planinskih vrhova i nestao sa vidika na vedrom oktobarskom nebu.
Za razliku od 33.832 ljudi položenih u betonske i granitne odaje u Dolini palih, ovaj čovek nije poginuo na bojnom polju, u vazdušnom napadu, niti pred streljačkim vodom tokom Španskog građanskog rata. Francisko Franko je umro u krevetu u 82. godini života u novembru 1975, čime je okončana diktatura koja nosi njegovo ime i do danas opterećuje špansko društvo.
Četrdeset četiri godine kasnije, 8 njegovih potomaka je na ramenima iznelo njegov kovčeg iz mauzoleja u kome je počivao. Kovčeg umotan u zastavu s porodičnim grbom i sa ogromnim vencem upletenim crvenim i žutim trakama iznet je kroz teška vrata nešto pre 13 časova. Dok su ga spuštali u mrtvačka kola koja će ga preneti do vojnog helikoptera, njegovi rođaci i okupljene pristalice su uzvikivali: „¡Viva España! ¡Viva Franco!“
Sat vremena kasnije, kovčeg je stigao na groblje u naselju Mingorubio, u opštini El Pardo na severu Madrida, gde je u porodičnom mauzoleju sahranjena Frankova udovica Karmen Polo. Diktator je tu ponovo sahranjen u privatnom obredu. Bio je to simboličan ali neporeciv trijmuf socijalističke vlade Pedra Sančeza, čija stranka odavno ističe da se u Dolini palih, nad kojom se nadvija 150 metara visoki krst, slavi diktator dok se ignoriše pola miliona ljudi ubijenih tokom Španskog građanskog rata.
Mrtvi sa obe strane iskopavani su iz masovnih grobnica i grobalja širom Španije kako bi se, bez dozvole porodica, preneli u Dolinu palih, kao nevoljni učesnici šarade da je to mesto nacionalnog pomirenja. Samo dva groba su bila obeležena: Frankov i grob Hoze Antonija Prima de Rivere, osnivača Falangističke partije, streljanog u novembru 1936.
„Španija danas ispunjava svoju dužnost prema sebi“, rekao je Sančez u četvrtak popodne. „Ova odluka označava kraj vređanja morala javnom glorifikacijom diktatora. Preduzeli smo korak ka pomirenju koje može postojati samo u demokratiji i slobodi za sve“.
Put do ekshumacije nije bio lak. Pored diktatorove porodice, ovom činu su se protivili Nacionalna fondacija „Francisko Franko“ osnovana da bi čuvala i promovisala njegovo nasleđe, kao i opat iz Doline palih, inače visoki zvaničnik Falangističke partije. Stav Frankove porodice nikada se nije menjao: sahranjen je u Dolini palih po nalogu tadašnjeg premijera, ali i kralja, što ekshumaciju čini „postupkom koji bi bio izveden u ime neodbranjivih političkih ciljeva“.
Porodica je svoje protivljenje čitavom procesu jasno stavila do znanja i na dan ekshumacije. Čovek odabran da služi misu u porodičnom mauzoleju bio je andaluzijski parohijski sveštenik Ramon Tehero, sin Antonija Tehera, potpukovnika španske civilne garde koji je jurišao na parlament tokom neuspelog vojnog udara 1981. Stariji Tehero se neočekivano pojavio na groblju u Mingorubiju u četvrtak ujutru, gde je dočekan ushićenim povicima oko 500 ljudi koji su se tu sakupili da pokažu svoju odanost diktatoru.
Sančezova vlada je odbacila tvrdnje da je dan za ekshumaciju namerno odabran na manje od tri nedelje pre četvrtih opštih izbora za četiri godine. Karmen Kalvo, zamenica premijera, istakla je da je vlada planirala da ekshumira Franka tokom leta, ali je bila prinuđena da čeka jer su se potomci obratili vrhovnom sudu. Ona je navela da je ovaj četvrtak bio prvi mogući dan za celu operaciju.
Izbor baš ovog dana kritikovan je i na levici i na desnici. Pablo Iglesijas, lider koalicije protiv štednje Unidas-Podemos, optužio je Sančeza da je „nosio mumiju helikopterom“ zarad sticanja političkih poena posle skorašnjih nemira u Kataloniji. Santjago Abaskal, lider ultradesne partije Vox, izveo je direktniju asocijaciju sa drevnim Egiptom. „Onog ko uznemirava mrtve stići će kletva Tutankamona“, upozorio je Abaskal.
I pored političke drame i nostalgičnih fašista s njihovim zastavama i arhaičnim parolama, za mnoge je taj dan imao malo veze sa Frankom. Pre gotovo četiri godine, sud je Mariji Lapenja dozvolio da iz Doline preuzme posmrtne ostatke svog dede i deda-strica. Manuela Lapenju, veterinara, i njegovog brata Antonija, kovača, pogubili su frankisti na samom početku rata; tada su pokopani u masovnu grobnicu da bi više decenija kasnije bili preneti u Dolinu palih bez znanja i dozvole porodica.
Kao i mnogi drugi, Lapenja još uvek sanja dan koga se Frankova porodica užasava. „Baš nas briga šta će da rade sa Frankom“, kaže ona. „Nama je važno da povratimo tela svojih rođaka. Trebalo bi sva tela da vrate porodicama, gde god je to moguće“. Kad se to jednom obavi, kaže ona, Dolina treba da bude vraćena u svetovnu upotrebu, monasi raseljeni, a mesto pretvoreno u istorijsko-obrazovni centar „gde će se govoriti istina o događajima za vreme puča i Španskog građanskog rata“.
Deda Roze Hil, Pedro, ubijen je kao borac na strani Franka i sada počiva u dolini, u odeljku koji nosi broj 6.427 i datum smrti 1. juni 1937. U ime svog 83-ogodišnjeg oca, koji je imao samo godinu dana kada je Pedro poginuo, Roza Hil želi da ga prenese na seosko groblje u Soriji. „Kao Španjolki, drago mi je da je Franko uklonjen – to je važan simbolički čin za zemlju“, kaže Hil. „Ali deda mi je važniji. Sve dok je moj deda tamo, zadovoljstvo nije potpuno“.
Veruje se da oko 100.000 žrtava Španskog građanskog rata još uvek leži u neobeleženim grobnicama. Posle Kambodže, Španija je zemlja sa najviše masovnih grobnica na svetu.
Pošto su helikopter, mrtvačka kola i kamere otišli svojim putem, a njen ukleti duh konačno isteran, Dolina palih ponovo tone u svoj nemirni mir. Lokalitet i prodavnica suvenira će biti ponovo otvoreni, nastaviće se školski izleti, dok će kosti Manuela i Antonija Lapenje, Pedra Hila i desetine hiljada drugih ostati u svojim odajama pod ogromnim lukom od kamena, betona i vremena, čekajući dan kada će ih njihove porodice sahraniti poslednji put.
Ko je bio Franko
Rođen 1892. u Ferolu u Galiciji, Francisko Franko Bahamonde bio je španski general i političar koji je od 1939. do 1975. vladao Španijom kao šef države i diktator pod titulom Caudillo [vođa]. Sa grupom oficira je organizovao vojni puč protiv španske demokratske vlade 1936. čime je započet trogodišnji građanski rat. Za ovog tvrdokornog katolika, rat i potonja diktatura predstavljali su neku vrstu krstaškog pohoda protiv anarhističkih, levičarskih i sekularnih tendencija u Španiji. Njegova autoritarna vladavina, zajedno sa ekstremno konzervativnom katoličkom crkvom, gotovo četiri decenije je držala Španiju izolovanu od političkog, industrijskog i kulturnog razvoja u Evropi.
Zemlja se vratila demokratiji 1977. ali Frankovo nasleđe i mesto u političkoj istoriji Španije i dalje potpaljuju omraze i strasti. Dugi niz godina je na hiljade ljudi obeležavalo godišnjicu njegove smrti 20. novembra na centralnom madridskom trgu Plaza de Oriente kao i u mauzoleju u Dolini palih. Mada je popularnost diktatora znatno opala, ekshumaciju tela kao raskopavanje starih političkih rana kritikovali su Frankovi rođaci, tri glavne desničarske stranke, te pojedini pripadnici katoličke crkve.
Gde je Franko sada sahranjen
Groblje koje je u četvrtak postalo Frankovo novo konačište, pored diktatorove udovice koja je tu sahranjena 1988, čuva i ostatke drugih poznatih ljudi. Frankova desna ruka, admiral Luiz Karero Blanko, pokopan je tu pošto je 1973. ubijen u eksploziji bombe koju je podmetnula Eta; eksplozija je bila tako snažna da je digla Blankov auto 20 metara uvis. U crnom mermernom mauzoleju nalaze se ostaci Rafaela Leonide Truhilja, tiranina koji je vladao Dominikanskom republikom tri decenije, sve do pogibije u atentatu 1961. Tu su sahranjeni i rođaci svetog Hoze Marije Eskriva de Balagera, osnivača reda Opus Dei, te Hoze Banus, građevinski investitor po kom je nazvana luksuzna marina u primorskom regionu Kosta del Sol.
Sam Jones, The Guardian, 24.10.2019.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 26.10.2019.
