Predstoje izbori za Evropski parlament i raste strah da bi evroskeptične i ekstremne stranke mogle veoma dobro da prođu. Što bi moglo da otvori krizu legitimnosti u Evropskoj uniji. Koliki je, zaista, uticaj ekstremnih stranaka u evropskim zemljama?
Nije jednostavno odrediti šta je to ekstremno ideološko stanovište, a pogotovo koliko se na takvom političkom projektu može dobiti. Ukoliko se, primera radi, pogledaju rezultati izbora u članicama Evropske unije, nije lako ustanoviti koliki je tačno jak uticaj stranaka koje su na krajnjoj levici ili desnici. Jer, ideološka opredeljenost nije jedina motivacija kod odluke da se glasa za jednu ili drugu stranku.
Zapravo, iz rezultata izbora je teško videti postojanje ekstremnih stranaka u novijim članicama Evropske unije. Recimo, značajniji broj glasova dobijaju komunisti u Češkoj (gotovo 15 odsto). I to je otprilike sve kada je reč o toj strani ideološkog prostora. Izvan ove grupe zemalja, snaga krajnje levice je velika u Grčkoj (oko 33 odsto), nije lišena uticaja u Portugalu i Španiji (ispod 10 odsto), i u Rusiji (gotovo 20) i Ukrajini (oko 13 odsto). Svi podaci su sa posljednjih izbora.
Na krajnjoj desnici je stanje drukčije. Uticaj je značajan u Mađarskoj (gotovo 17 odsto), Latviji i Litvaniji (14, odnosno 13 odsto), Rusiji (oko 12), Turskoj (13), Ukrajini (više od 10), ali pogotovo u Austriji, Francuskoj, Finskoj, Danskoj, i Holandiji (od gotovo 30 do oko 10 odsto). Na osnovu ovih podataka bi se moglo nagađati da je desni ekstremizam, koji je uglavnom nacionalistički, podstaknut evroskepticizmom. Neposrednu klasnu osnovu je teško videti, jer je ideološki prostor veoma naheren na desnu stranu, dok levog radikalizma praktično da i nema.
Posebno je zanimljivo to što je desni ekstremizam, onoliko koliko se iz ovih podataka može zaključiti, u najvećoj meri odsutan u zemljama na istoku i jugu Evropske unije, sa izuzetkom već pomenutih baltičkih zemalja. Štaviše, u toj grupi značajno je prisustvo liberalnih partija, čije je učešće u ostalim evropskim zemljama takođe gotovo zanemarljivo.
Osnovna podela je na konzervativce i socijaliste, gde su prvi dosta socijalno svesni, a drugi nisu neprijateljski nastrojeni prema privrednim slobodama, prema tržišnim slobodama kako se to kaže. U meri u kojoj je to u vezi sa uticajem članstva u Evropskoj uniji na ideološku polarizaciju u zemljama članicama, moglo bi se zaključiti da je stabilizirajući uticaj Unije na nove ili novije zemlje članice veći nego kada je reč o izvornim i razvijenijim zemljama članicama.
No, čak i ovim poslednjima, ideološki ekstremizam, izražen u broju glasova koji idu stankama na levom i desnom kraju političkog prostora, nije veliki (uz već navedene izuzetke). Praktično jedina zemlja u kojoj postoji dramatična politička polarizacija jeste Grčka, dok u jednom broju, već navedenih, zemalja nije nikako zanemarljiv desni radikalizam.
Levica je, reklo bi se, proevropska, i to utoliko više ukoliko je krajnja desnica jača. Obe ove karakteristike političkog i ideološkog prostora u evropskim zemljama su zanimljive: i relativno smirivanje ideološke konkurencije, svakako u poređenju sa stanjem od pre sto, ili sedamdesetak, ili 25 godina, kao i povećani uticaj, tamo gde je to slučaj, desnih protivnika evropskih integracija.
Ovo drugo bi moglo da odigra zabrinjavajući ulogu na predstojećim izborima za evropski parlament. Naime, proevropski interes je manjeg intenziteta od antievropskog. Što će reći da oni koji su pristalice evropskih integracija nisu toliko entuzijastični kao što su oni koji se zalažu za, što bi se reklo, balkanizaciju Evropske unije.
Usled toga, može se očekivati da će i ovoga puta izlaznost na evropskim parlamentarnim izborima biti mala, ali da će participacija protivnika Unije biti veća od njenih zagovornika. Ukoliko tako bude, nije nerealno očekivati da će postoci glasova koje će dobiti stranke krajnje desnice biti veći od onih koje dobijaju na nacionalnim i lokalnim izborima.
Ukoliko bi, dakle, stranke krajnje desnice osvojile značajan broj glasova, a time i mesta u evropskom predstavničkom telu, to bi svakako otvorilo pitanje legitimnosti evropskih ustanova. U jednom smislu bi to bilo dobro, jer bi se podstakla rasprava u zemljama članicama o tome kakav im je oblik integracije potreban, kakav bi, takoreći, zajednički ustav htele da imaju. Sa druge strane, međutim, ovo svakako nije najbolji čas ni sa ekonomskog niti sa stanovišta bezbednosti da se raspravlja o konstitucionalnim stvarima.
No, paradoks je tu: po tome kako glasaju kod kuće, zemlje članice iskazuju da razumeju korist od privredne i političke zajednice, ali po tome koliko su proevropski opredeljeni pojedinci spremni da to podrže i glasanjem na evropskim izborima, čini se da nisu svesni štete koja bi raspadom Evropske unije nastala.
Novi magazin, 31.03.2014.
Peščanik.net, 31.03.2014.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
