London Ballet, 22. maj 2012, foto: Reuters
London Ballet, 22. maj 2012, foto: Reuters

U Konaku na Andrićevom vencu – tako su srpski kraljevi i zvanično nazivali to zdanje – došlo je do smene vlasti i svi smo nekako zbunjeni.

Ne zanimaju nas oni koji pravdaju Borisa Nejakog, a ne mnogo ni oni koji za sve njega krive, neka svako misli kako ume da misli. Ni pet para ne dajemo za one cinike i zlobnike koji – baš tepajući T. Nikoliću kažu da je on Grobar – sada pakosno dodaju da će to biti veličanstvena sahrana ostatka Srbije. Sam je B. Tadić stekao istorijsko ime Nejaki zbog svoje kolebljivosti. Raspisao je prevremene izbore i za šefa države, sam je stavio glavu na panj. Išlo mu je sve nekako naopačke – malo ćemo republiku pa malo monarhiju, pa ćemo malo modernu sekularnu državu, pa malo ono kako u Crkvi kažu, pre podne ćemo sa nekim intelektualcima, a posle podne mogu i pevaljke s olajisanog poda neke kafane. I drugi to čine. Zanoćićemo s ove strane Drine, a osvanućemo preko legendarne reke – tamo s Dodikom i družinom – jer u Srbiji bezmalo svi političari to čine. Toma N. je vojvoda sa Romanije i čin mu niko skinuo nije, pokojnog Đinđića je radosno pratio na onaj svet, no to su i drugi činili i sada čine i – nikom ništa. S damom koja se zove politika – s onim njenim slavnim imenom u narodu – dobro je voditi ljubav ali nije zgodno izroditi decu. Ovde su mnogi radili i jedno i drugo, pa je to snašlo i Borisa Nejakog. Bilo je kako je bilo i vlast se druga našla, pa ćemo videti kako ćemo – Toma N. tek treba da se zakune pa onda da polaže ispite. Kako će proći, i mi s njim, još ćemo govoriti, a ni ovo ko će sada s kim i ko s kim može ili ne može – ni to nije u ovom trenutku najvažnije. Nas muči drugi problem i to godinama koje su za nama, no to nas čeka i u godinama koje su pred nama – i to je sada u žiži ovih i ovakvih zabuna nakon smene u Konaku beogradskom. To se sada nekako najglasnije čuje.

Problem je ozbiljan – grmi bezmalo sa svih strana da su za sve krivi neki „mudraci“, a pod tim se podrazumevaju intelektualci u Srbiji.

Ideolog i „senator“ u DS, naš prijatelj D. Mićunović, krivi upravo mudrace, odnosno „intelektualnu elitu“, a drugi su poviku usmerili na V. Pešić koja im je svojim utemeljenim analizama sada kriva, a ne sam B. Nejaki Tadić sa „mangupima“, i u redovima i u vrhu svoje partije. Nas muči ova sintagma „intelektualna elita“, a mi to nismo imali, jer smo umesto toga imali, i to godinama, D. Ćosića i Matiju i još brojnu bratiju koja nas je uvela u ratove, osvajačke naravno; davili smo Bosnu i spaljivali ljude – bukvalno spaljivali – i to je ta elita pravdala uzvišenim nacionalnim ciljevima, sa svojim nekakvim „načertanijem“, i to se uistinu intelektualnom elitom nazvati ne može. Ko nam je kriv što nismo imali nekog M. Krležu (a koja vajda i Hrvatima što su ga imali, kada su se u ratu bosanskom uhvatili bili u isto kolo agresora i rušitelja). Ne bi se trebalo ničem čuditi, jer to su bili sateliti moćnika i ratovođa, jer sokolili su Miloševića i Mladića da razaraju, uvek su se kretali u magnetskom polju vlasti i moćnika, ratovođa i bezumnika. Mučio se B. Nejaki Tadić i sa D. Ćosićem, i ko se s njim nije pomučio, zove ga i sada. I Dačić, da se dogovore o „nacionalnim ciljevima“. To nije inteligencija – ne, to su sateliti koji služe političkoj eliti. A biva i obrnuto. Ovi sada govore o nekakvom „pijemontu“ i dao bi Bog da znaju šta je to i gde se to nalazi. Eno B. Nejakog u patrijaršiji – nakon izbornog poraza, kuda je pošao valjda da vida rane. Kakvih sve mišljenja nema a ona su pravo svakog, ali s mišljenjem da su za sve ovo sada i od odavno krivi „narod i inteligencija“ se nikako ne slažemo, iako lepu damu koja izriče ovakav sud cenimo i uvažavamo. Da smo imali inteligenciju u evropskom smislu reči, a ne ovu „elitu“, ne bismo do ovoga došli u XXI veku. Umesto elite imali smo satelite koji se kreću po sili gravitacije centara moći i političkih prvaka. Ne može se danas s Ćosićem, a sutra se čuditi šta nas ovo snađe, jer to nas je snašlo još davno kada su počeli da žare i pale diljem Balkana – bio je u tom kolu i vojvoda Toma koji nam je sada šef države. Neće on biti ni „britanska kraljica“ kako sada umuju analitičari, a da bude V. Putin – kako mu je preporučio neumorni Velja Ilić – neće ni to ići lako. Kopije nisu što i original, a i sam V. Putin je kopija no, sada nećemo o tome baš čija i kakva. Sada se uz prenemaganja dogovaraju ko će s kim – dogovoriće se oni, u to mi ne sumnjamo. Ponašanje satelita – a tu spada i nacionalna intelektualna elita – objasnili su još davno naučnici koji se bave nebeskom mehanikom. A tu su i duhovni sateliti iz vrhova episkopata SPC i drugih institucija. Nije nam kriva V. Pešić ni narod sam što smo tu gde jesmo sa tim narodnjačkim tribunom Tomom G. koji će se zakleti svečano, a ko se ovde ikada držao zakletve, to bi bila tema posebnog traktata. Traktata koji o političkoj kulturi u Srbalja još napisan nije. Može Boris Nejaki Tadić da se odluči da bude i prvi ministar, to mnogo promeniti neće, jer mi intelektualnu elitu nemamo kakvu imaju brojne evropske zemlje, građenu u tradiciji dugoj vekovima, još od pre 1789. godine recimo u Francuskoj. A da se počinje misliti kada se padne na dno, i u tu teoriju jednostavno u ovom trenutku mnogo ne verujemo.

Bilo kako bilo, i nas skeptike valja saslušati jer skeptici nisu pesimisti – barem to nisu.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 26.05.2012.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)