Drugog novembra 1859. ujutru – na dan izbora – Džordž Kajl, trgovac iz firme Dinsmore & Kyle iz Batlimora, krenuo je od kuće sa hrpom glasačkih listića pod miškom. Kajl je bio Demokrata. Dok se približavao petnaestoj izbornoj jedinici, kojom je dominirala Američka partija, neki siledžija je pokušao da mu otme listiće. Kajl se odbranio i potrčao, ali začuo je uzvik – udarili su mu brata, koji je išao za njim. Kada je neko počeo da ga pesniči, on je izvukao nož ali nije dobio priliku da ga upotrebi. „Osetio sam kako mi neko prislanja pištolj uz glavu,“ rekao je. Pao je okrznut metkom. Kada se pridigao, izvukao je pištolj, koji je skrivao u džepu. Ugledao je brata kako leži na ulici. Neko drugi je opalio metak i pogodio Kajla u ruku. Neki čovek sa puškom krenuo je ka njemu. Drugi je bacio ciglu, pogodivši ga u glavu. Džordž Kajl se podigao i potrčao. Nije uspeo da glasa. Nije to uspeo ni njegov brat, koji je podlegao ranama. Demokratski kandidat za Kongres, Vilijem Harison, izgubio je od kandidata Američke partije, Vintera Dejvisa. Tri meseca kasnije, kada je Predstavnički dom organizovao saslušanje u vezi sa izborima, čiji je rezultat Harison doveo u pitanje, Dejvisova pobeda je potvrđena, s obrazloženjem da je „svaki uobičajeno hrabar čovek, mogao da stigne do birališta.“

Može se slobodno reći da je glasanje u Americi nekada bilo drugačije. „Niste li vi čovek u punoj snazi?“ upitao je član Izbornog komiteta Predstavničkog doma jednog drugog Harisonovog simpatizera, koji je – kao i Kajl – otišao na biralište ali se vratio ne glasavši (bio je visok metar i osamdeset a težak devedeset kila). Saslušanje je rezultiralo presedanom. „Za poništavanje izbornih rezultata,“ pisalo je kasnije u priručniku o izbornom zakonu „mora biti očigledna upotreba takve sile koja bi zastrašila ljude uobičajene čvrstine.“

Ono što je Izborni komitet Predstavničkog doma procenjivao kao sporno jeste činjenica da li se ljudi poput Džordža Kajla mogu lako obeshrabriti. Ono što nije bilo sporno jeste da je Kajl, običan birač, nosio sa sobom hrpu listića. Ni u jednom mestu u Sjedinjenim Državama 1859. državni činovnici nisu obezbeđivali glasačke listiće. Kajl je, kao i svi ostali, poneo svoje. Listići koje je nosio, odštampani „partijski listići“, glasili su na listu kandidata Demokrata, a nosilac liste bio je Harison. Birači su listiće dobijali od člana partije – na biračkom mestu ili kod kuće – isecajući ih iz novina. Potom su se probijali kroz gužvu da bi se popeli na uzdignuti podijum smešten uz zid zgrade (biračima je ulaz bio zabranjen) i predali svoj listić izbornom sudiji. To je bio pravi mali podvig, i to ne samo u Baltimoru. Sredinom devetnaestog veka, osamdeset devet Amerikanaca je ubijeno na biralištima tokom nereda na dan izbora.

Reforma koja je prekinula ovu zastrašujuću praksu uvezena je iz Australije, a sprovedena je tek devedesetih godina devetnaestog veka. Ideja američkog usvajanja „australijskog listića“ – i radikalna zamisao da vlada treba da obezbedi listiće – nailazila je na žestok otpor. Ta odavno zaboravljena ideja stoji iza svake rasprave o tome kako treba da glasamo danas – od 2002. i zakona Help America Vote kojim se promoviše glasanje bez papira do skorašnjeg kontriranja predlogom koji daje prednost papirnom tragu. To je takođe, kao svaka druga reforma izbornog sistema u Americi, lepljenje zakrpe na zakrpu.

Osnivanje Sjedinjenih Država bilo je eksperiment osamnaestovekovnog republikanizma, gde se podrazumevalo da samo muškarci koji poseduju zemlju mogu da glasaju – i to javno, pošto se jedino za njih verovalo da mogu glasati imajuću i vidu opšte dobro, a ne privatni interes. Ono što se dešavalo 1859. bilo je nešto sasvim drugo – glasanje je i dalje bilo javno, ali sada su mogli da glasaju svi muškarci bele rase, a to je i uradilo skoro sedam posto njih na izborima za Kongres, uprkos pištoljima i motkama. Iz perspektive osamnaestog veka – to kako sad glasamo još je čudnije. Ubacivanje glasačkog listića predstavlja čin  koji definiše američko državljanstvo. Ali imajući u vidu izbore iz 2000. i tadašnje sumnjive listiće, mnogi se boje da je glasanje u Americi čista prevara, da je mehanizam naše demokratije u kvaru – da je okrnjen zbunjujućim, nečitkim i varljivim listićima; mašinama za prebrojavanje glasova koje su ili zastarele ili nove i netestirane, ali u svakom slučaju – nepouzdane i neotporne na krađu glasova; i skoro potpunim odsustvom nacionalnih standarda i federalne kontrole. Ove jeseni će na predsedničkim izborima moći da glasa svaki građanin koji ima osamnaest ili više godina – osim, u nekim državama, zatvorenika i osuđenika.  Nešto više od polovine nas će izaći na izbore. Neće nas tući, bosti noževima niti će na nas pucati. Nećemo morati sami da nosimo svoje listiće. Insistiraćemo na tome da naše glasanje bude tajno. Osnivači države nisu ovo planirali. Niko to nije planirao. Plan ne postoji – u pitanju su tek zakrpe.

Amerikanci su glasali svojim glasom—viva voce—ili rukama ili nogama. Da ili ne. Podignite ruku. Svi koji su za Džonsa neka stanu ovamo, ako ste za Smita – stanite tamo. U kolonijama, kao i u otadžbini, za glasanje vam je retko kad trebala olovka. Reč „ballot“ (glasački listić) potiče od italijanske reči ballotta, što znači loptica, i to je zaista često bila loptica ili nešto drugo okruglog oblika, zrno graška ili kamenčić, pa neretko i puščano zrno. Stanovnici kolonijalne Pensilvanije obično su glasali ubacivanjem pasulja u šešir. Glasanje na papiru nije zamišljeno radi privatnosti – jednostavno je bilo lakše nego brojanje zrnevlja. Naši preci su „tajno glasanje“ smatrali kukavičkim, prepredenim i prezira dostojnim činom. Kako je rekao jedan stanovnik Južne Karoline, tajno glasanje bi „uništilo plemenitu otvorenost koja odlikuje jednog Engleza“.

Guverner Masačusetsa je 1634. izabran „papirima“ prvi put. Trinaest godina kasnije, kolonijalnim zakonom propisano je glasanje „ispisivanjem imena izabranih osoba“. Ali izvan granica učene, pismene Nove Engleske, ovo bi bilo sasvim nepraktično. Prošlo je mnogo godina dok se glasanje papirom nije ustalilo u tolikoj meri da reč „ballot“ više ne označava lopticu već list papira. Izbori su dugo godina nakon američke nezavisnosti ostali pitanje zrnevlja, ruku i nogu.

Ustav koji je donet 1787, ostavio je državama diskreciono pravo da donesu propise o sprovođenju izbora. „Vreme, mesto i način održavanja izbora za senatore i poslanike propisaće svaka država prateći svoje zakone, ali Kongres može ove propise u svako doba zakonom propisati ili izmeniti.“ Zakonodavci nisu išli dalje od ove ograničene federalne kontrole. Čak je i na tome Džejms Medison morao da insistira tokom ustavne konvencije, rekavši kako je „nemoguće predvideti sve zloupotrebe“ neograničenih ovlašćenja koja bi države imale za sprovođenje izbora.

Sa izuzetkom Bendžamina Frenklina, koji je to shvatio još pre Maltusa, oci nacije nisu mogli ni da zamisle da će se broj stanovnika Sjedinjenih Država – kojih je bilo manje od četiri miliona 1790. – udesetostručiti do 1870. Nisu predvideli ni partijski sistem. Što je najvažnije, nisu predvideli univerzalno pravo glasa. Na prvim predsedničkim izborima samo je šest procenata stanovništva moglo da glasa. Ti ljudi zapravo nisu izabrali Džordža Vašingtona lično – samo su glasali za delegate za Izborni kolegijum, telo koje je osnovano radi sputavanja volje naroda. (Originalni predlog na Ustavnoj konvenciji bio je da predsednika bira Kongres, koji su u raspravi zvali „nacionalnim zakonodavstvom“. Predlog da se „izbaci  ‘nacionalno zakonodavstvo’ i umetnu ‘građani SAD-a’ “ nije izglasan, jer je za njega glasala jedino Frenklinova Pensilvanija. Bilo je nezamislivo da narod, čak i sa ograničenim pravom glasa, predsednika bira neposredno. Ako bi, pak, predsednika birao Kongres, to bi narušilo podelu vlasti. Tako je Izborni kolegijum, nakon neuspelog predloga za neposredne izbore, osnovan kao nesrećni kompromis.

Države, ostavljene da same smišljaju svoja pravila, usvojile su izborne metode koje su, najblaže rečeno, bile haotične – svi složili oko jednog – da izborni dan mora biti nacionalni praznik, gde će biti mnogo govora, diskusija i paradiranja. U ustavima nekih država pominje se glasanje putem listića, u nekim drugima ne. Pisci ustava Njujorka iz 1777, pitajući se da li će „glasanje putem biračkog listića pažljivije čuvati slobodu ljudi od glasanja viva voce,“ predložili su „eksperiment“ sa papirom. Ohajo je 1802. propisao glasanje putem biračkog listića za „sve izbore“. Ali glasanje papirom nije postalo uobičajeno. Građani Kentakija glasali su viva voce sve do 1891.

Glasanje papirom je u prvim godinama bilo, najblaže rečeno, gnjavaža. Morali ste da donesete svoj listić – parče papira. Morali ste da (a) pamtite i (b) znate kako se speluje ime svakog kandidata i naziv njegovog položaja. Ako se „John Jones“ kandidovao, a vi ste napisali „Jon Jones“, vaš glas se ne bi važio. (Ako ne verujete da je ovo toliko teško, probajte sami. Ja samu sebe diskvalifikujem kod Comptroller-a.) Prevejani partijski aktivisti počeli su da donose prethodno ispunjene listiće na biralište i da ih uručuju glasačima, uz novčić ili dva. Podmazivanje parama – a to se zvalo „sapunjanje“ – nije bilo protivzakonito, spadalo je u promociju.

Eksperiment republikanizma iz osamnaestog veka popustio je pred nepokornim talasom demokratije u devetnaestom veku. Države koje su stupale u Uniju usvojile su ustave koji nisu, kao uslov za glasanje, od birača zahtevale da poseduju zemlju, pritiskajući tako starije države da taj uslov eliminišu. Pošto se univerzalno pravo glasa širilo – do 1828, kada je Endru Džekson izabran za predsednika, skoro svi muškarci bele rase mogli su da glasaju – ispisivanje glasačkog listića postalo je lakrdija, delom zato što je najnoviji deo biračkog tela – sirotinja i emigranti – bio nepismen.

Političke partije, kojima je dolazak na vlast omogućilo popularizovanje izbornog listića, stupile su na scenu. Partijski lideri počeli su da štampaju listiće, često ih objavljujući u novinama – bilo kao celu izbornu listu ili u delovima označenim za isecanje, gde je na svakom delu bilo ime po jednog kandidata. U prvo vreme je ovo delovalo protivzakonito. Građanin Bostona po imenu Dejvid Henšo je 1829. pokušao da preda glasački listić sa odštampanim imenima pedeset pet kandidata. Službenici su odbili da ga prime. Henšo je podneo tužbu za kršenje glasačkog prava. Kada je slučaj razmatran pred vrhovnim sudom u Masačusetsu, odluka se zasnivala na proceni da li štampani listić krši tačku ustava iz 1780. koja propisuje da listić bude ispisan rukom. „Zakonodavci verovatno nisu pomišljali,“ zaključio je sud, obrazlažući presudu u Henšoovu korist, „da će mnogi gradovi postati toliko naseljeni da će korišćenje štampanih listića biti prikladnije“. Ustav Masačusetsa, star tek pedeset godina, već je pregazilo vreme.

Štampani listići nazvani su „partijske karte“ zato što su ličili na vozne karte. Štampanje simbola partije na listićima, kao što je čovek za plugom – simbol Slobodnih zemljoradnika – značio je da birači nisu morali da znaju ni da čitaju ni da pišu. Nije iznenađujuće da je sistem štampanih listića učvrstio moć velikih partija. Zanimljivo je da je to takođe pospešilo pobune – članovi koji su bili nezadovoljni što ih partija nije uvrstila na svoju listu mogli su da štampaju sopstvene listiće, sa izmenjenim spiskom kandidata, mogli su da „odrežu“ kandidata, isecajući njegovo ime sa naslaganih listića, mogli su ljudima da dele „trake“, tanko isečene papiriće sa odštampanim imenom kandidata koji nije na listi partije, koje bi birači onda prelepljivali preko imena njegovog protivkandidata. (U tu svrhu često su se na biralištima mogle naći i kofe sa lepkom.)

Nesporno je da su partijske liste dovele do masovnih prevara i zastrašivanja. Kandidat je partijskim vođama morao da plati pozamašnu sumu da ga stave na listu, morao je da pokrije troškove štampanja listića, kupovine glasova i unajmljivanja siledžija koji tuku birače. Kako bi se „sapunjanje“ isplatilo, listići su postajali sve veći a njihove boje sve upadljivije. Boje listića su bile toliko žive da je čak i onima koji su ih nosili u džepovima bilo teško da ih sakriju.

Ali želja za skrivanjem glasa postala je razumljiva reformatorima u Sjedinjenim Državama i Britaniji, gde je pravo glasa takođe postajalo univerzalno. Škotski bentamista Džejms Mil je 1830. zagovarao ideju tajnog glasanja kako bi se umanjio uticaj stanodavaca na stanare i fabrikanata na radnike. Sledeće godine, u državi Mejn, doneta je uredba da se svi glasački listići odštampaju na papiru iste boje, kako bi se od narodnog gneva zaštitili birači koji glasaju za kandidata koji je na određenom biralištu nepopularan. Međutim, to nije mnogo pomoglo. Koji se to pošten čovek stidi svog glasa?! Džon Rendolf – senator iz Virdžinije, govorio je kako će tajno glasanje „svaku naciju pretvoriti u naciju ništarija, ako već nije takva“. Zakonodavci u Masačusetsu, koje su činili Slobodni zemljoradnici i Demokrate, su 1851. doneli uredbu o obaveznom korišćenju koverata, koje bi obezbedio državni sekretar. Ni to nije pomoglo. „Obavezati građanina da preda glas u zavezanoj vreći, ili da ga uopšte ne predaje,“ govorili su kritičari „čist je despotizam“. Kada se 1853. promenila zakonodavna vlast u Masačusetsu, nova većina je rešila da korišćenje koverte prepusti slobodnom izboru, prihvativši argument da je dužnost vlasti da dopusti građanima „da glasaju isto onako kao što su to činili njihovi očevi – otvorenim listićem“. Kada je Izborni komitet Predstavničkog doma sprovodio istragu u vezi sa osporenim izborima u Baltimoru 1859, guranje i tuča na izbornom mestu bile su očekivane pojave. (Žene su dobile pravo glasa usvajanjem devetnaestog amandmana 1920, i možda bi, kako su sifražetkinje govorile, izbori prolazili mnogo dostojanstvenije da im je to pravo dato ranije.) „Da li su birači iz jedanaeste izborne jedinice uobičajeno hrabri?“ – upitao je član komiteta jednog stanovnika Baltimora. Ovaj mu je pošteno odgovorio: „To su uobičajeno hrabri ljudi, ljudi neobične hrabrosti i ljudi bez imalo hrabrosti“.

U međuvremenu, na drugoj strani sveta, neko je došao na sasvim sumanutu ideju. Šta ako bi glasačke listiće obezbeđivala vlada?

Poreklo ove ideje je pomalo maglovito. Izborni zakon, sa tačkama o glasačkim listićima koje je sačinio pravnik po imenu Henri Semjuel Čepmen, donet je u Viktoriji, u Australiji, marta 1856. (Sličan zakon, koji je promovisao Frensis S. Daton, donet je u Južnoj Australiji narednog meseca, i već se dugo polemiše o tome ko treba da nosi titulu Oca glasačkog listića –  Čepmen ili Daton.) Izborni zakon Viktorije detaljno je propisivao sprovođenje izbora, obavezujući činovnike da odštampaju listiće i sagrade kabine ili iznajme prostorije koje će podeliti na nekoliko odeljaka, gde će glasači svoje listiće moći da ispune tajno a kojima niko drugi neće imati pristup.

Upravo ovako i danas glasamo u Sjedinjenim Državama. A bilo je i malih prepravki: 1877. u Zapadnoj Australiji uveden je prazan kvadratić pored imena kandidata, a birači su glasali tako što su taj kvadrat precrtavali. (Po Čepmenovom zakonu precrtavala su se imena kandidata za koje se ne glasa.) Smišljena je i mudra prevara, zvana „tasmanijsko vrdanje“ – uzmete prazan listić, ispunite ga i platite nekom drugom da ga ubaci, a da svoj prazan iznese i preda vama – tako ste mogli da glasate koliko god puta hoćete, a da ni ne predate listić. (Ta prevara je onemogućena numerisanjem listića ili udaranjem pečata, što je u nekom obliku i dalje praksa na svakom biračkom mestu u Americi.)

Kada je ideja o australijskom listiću predložena u Britaniji, sin Džejmsa Mila – Džon Stjuart Mil bio je njen najglasniji protivnik. Mlađi Mil je prvi put o tome govorio 1859, samo nekoliko meseci pre nego što je u Baltimoru ubijen brat Džordža Kajla. Glasanje, tvrdio je Mil, ne može biti pravo, već dužnost koja vam je poverena. Jer, ako je pravo, ko bi mogao da krivi birača ako to pravo proda? Glas svakog čoveka mora biti javan, kao što su javni glasovi zakonodavaca. Kad bi kongresmenu ili članu Parlamenta bilo dozvoljeno da glasa tajno, zar ne bismo očekivali da će glasati loše, iz sopstvenog interesa, a ne štiteći naš? Tajno glasanje je, po definiciji – sebično glasanje. Čovek će samo „pod budnim okom i javnosti i izložen njenoj kritici“ staviti opšti interes iznad sopstvenog.

O Milovoj tvrdnji se naširoko diskutovalo, a ljudi praktičnog uma su odgovorili ovako: Čak i ako je glasanje nešto ljudima povereno (tvrdnja sa kojom se nisu slagali svi Milovi oponenti), birači ga moraju obavljati tajno da bi ga obavili propisno, jer biračko telo, za razliku od zakonodavnog, čine pripadnici nejednakih staleža. Nad nemoćnima će uvek dominirati moćni i samo ih tajnost može zaštititi od podmićivanja i zastrašivanja. Britanski parlament je usvojio australijski listić 1872. godine.

Najglasniji pobornik australijskog listića u Americi, Henri Džordž, kao član brodske posade otplovio je u Australiju 1855, kada mu je bilo petnaest godina. Stigao je u 1858, i tri godine kasnije oženio se Australijankom. Prvi put je predložio australijski listić u decembru 1871, nekoliko meseci nakon što je Times počeo da objavljuje reportaže o ozbiljnim kršenjima izbornog zakona u Njujorku, pod vođom partije Vilijemom Migarom Tvidom. (U godini predsedničkih izbora – 1868, Tvidovi dobro plaćeni „ponavljači“ protivzakonito su ubacili više od 50.000 glasova.) Bez australijskog listića, pisao je Džordž, „mogli bismo ozbiljno da razmišljamo o aukcijskoj prodaji funkcija“.

Henri Džordž je bio u pravu. U San Francisku šefovi partija delili su quarter eagle novčiće vredne dva i po dolara. U Indijani je na desetine hiljada ljudi svoj glas prodavalo za sendvič ili za pet dolara. U eseju koji je 1878. objavio The North American Review, čuveni istoričar Frensis Parkman je univerzalno pravo glasa proglasio za neuspeh: kada čovek „pet para ne daje za opšte dobro i spreman je da svoj glas proda za dolar, njegov glas postaje javno zlo“. Pet godina kasnije, pišući u istom časopisu, Džordž je tvrdio kako su izbori postali nacionalni skandal, ali se nije složio sa Parkmanovim zaključkom da je „demokratija osuđena na propast i da se univerzalno pravo glasa mora ukinuti“.

Džordž se 1886. kandidovao za gradonačelnika Njujorka. Izgubio je, ali Ujedinjena radnička partija koja ga je kandidovala, postala je prva partija koja je zahtevala australijski listić. Dve godine kasnije, u Kentakiju, državi u kojoj se još uvek glasalo viva voce, zakonodavci su isprobali reformu u Luivilu. Nakon glasanja, komentator lista The Nation je napisao: „Izbori održani u utorak  prvi su opštinski izbori za koje znam da nisu jednostavno kupljeni.“ U Masačusetsu je 1888. donesen prvi državni zakon koji propisuje australijske listiće. (Po tom modelu pisani su zakoni u skoro svim ostalim državama.) Taj uspeh je izvršio dodatni pritisak na Dejvida Hila, demokratskog guvernera Njujorka, koji je stavio veto na australijski listić tri puta, čak i nakon što je četrnaestoro ljudi u prostorije zakonodavaca Njujorka unelo peticiju tešku pola tone. (Jedan od njegovih argumenata bio je da zabrana kampanje na glasačkim mestima krši slobodu govora.) Pokazalo se da je Njujork, gde je reforma konačno usvojena 1890, bila jedina država gde se o tom pitanju toliko dugo diskutovalo. Drugde je državno zakonodavstvo brzo usvojilo reformu, nesumnjivo u cilju „pročišćavanja“ izbora, ali ponegde i zato da bi se „problem“ širenja univerzalnog prava glasa rešio dodatnim propisima.

Glasački listić koji je vlada štampala, birač je morao umeti da pročita, i time je glasanje otežavano emigrantima, bivšim robovima ili nepismenim osobama. Na nekim glasačkim mestima uvedeni su i testovi pismenosti, na drugim su se služili podlim trikovima. (Jedna izborna jedinica u Virdžiniji je listiće štampala gotskim pismom.) Na jugu, gde je crncima petnaestim amandmanom dato pravo glasa 1870, strah od republikanske većine naterao je mnoge bivše članice Konfederacije da usvoje reformu. U pesmi iz kampanje Demokrata, pevanoj u Arkanzasu 1892. jedan stih je glasio:

„Australijski listić pravo je čudo
Zamišljeno se češkaju po glavi
Kada Crnac uzme listić u ruke
To je njemu izazov pravi.“

U godini kad je Arkanzas usvojio zakon o australijskom listiću, procenat crnaca koji su glasali pao je sa sedamdeset jedan na trideset osam.

Do 1896, Amerikanci su u trideset jednoj od ukupno četrdeset pet država glasali tajno, na listićima koje je štampala vlada. Kakva je bila izlaznost na nivou države? Osamdeset posto, kolika je konstantno bila od tridesetih godina devetnaestog veka. Od tada je u manje-više ujednačenom padu.

Na dan izbora u novembru, odšetaću do fiskulturne sale u osnovnoj školi, tu iza ugla, da glasam ispod košarkaškog obruča. Na stolu u sali, volonter će mi uručiti papir veličine i težine fascikle. Ući ću u kabinu i navući zavesu sa crvenim, belim i plavim trakama i crnom olovkom vezanom kanapom obeležiću svoj listić, kao i uvek pod pritiskom značaja tog trenutka. Samo jednim potezom olovke, mi – obični građani postajemo Mi – Narod.

Osim košarkaškog obruča, skoro sve ostalo vezano za to kako ću glasati u novembru – kako će glasati većina Amerikanaca – propisano je Zakonom o obezbeđivanju, štampanju i raspodeli glasačkih listića, donetim još 1888. u Masačusetsu, mojoj rodnoj državi. Henri Džordž je želeo da svi ljudi glasaju bolje, Frensis Parkman je verovao da samo najbolji treba da glasaju. Australijskim listićem delimično su zadovoljene želje obojice. Teško možemo tvrditi da je njime novac eliminisan iz izbora (novac je našao mnogo drugih načina da se ponovo uvuče), ali jeste suptilno rešen problem koji je stvoren dramatičnim porastom biračkog tela u vreme ogromne ekonomske nejednakosti. Australijski listić je uveo glasanje u zatvoren prostor, iza pregrade, i učinio ga bezbednijim, tišim, uljudnijim – nečim nalik na fabričku traku. Stao je na put mnogim vrstama korupcije, nasilja i zastrašivanja. Džordž Kajl bi odahnuo što ne mora da ide na biralište sa svežnjem glasačkih listića pod miškom.

Ali uspeh reforme stalno je bio ometan. Uz efektivno ograničavanje univerzalnog prava glasa (bar do usvajanja Zakona o biračkom pravu 1965, kojim se zabranjuju testovi pismenosti), australijski listić je umanjio volju naroda da glasa, zabranjivanjem uzavrelih političkih debata na izbornim mestima i ukidanjem bučnih proslava nacionalnog praznika na dan izbora. (Ove godine se očekuje masovna izlaznost, ali to je po našim merilima više od šezdeset posto. Ali ako se četiri od deset građana sa pravom glasa ne pojave na biralištima, to neće biti zbog nedostatka „uobičajene hrabrosti“.) Australijski listić je takođe doprineo urušavanju ideje o glasanju kao pitanju dužnosti. Pomerio je temu američkog razgovora o glasanju iz sfere rasprave o demokratiji u prostor zagovaranja tehnologije zarad profita. Glasačke mašine i mašine za prebrojavanje glasova datiraju iz osamdesetih godina devetnaestog veka. Prva mašina za bušenje rupa na papiru patentirana je u januaru 1889; prva mehanička glasačka mašina sa polugom patentirana je narednog novembra, a uvedena 1892. (Kao i štapani listići, mašinski listići dovođeni su u pitanje zbog navodne neustavnosti.) Mašine se, naravno, kvare. Mašine se mogu i namerno pokvariti. Zakonom Help America Vote iz 2002. odvojeno je tri milijarde dolara iz federalnog budžeta za kupovinu elektronskih glasačkih mašina. Za vreme predsedničkih izbora 2004. mnogi birači su satima stajali u redu, samo da bi se našli pred tim mašinama koje su se pokazale kao teške za rukovanje i koje su možda zamenile ili izbrisale njihov glas. Stručnjaci za bezbednost iz BlackBoxVoting.org, organizacije za nadzor rada vlade, zamenili su 2005. broj glasova na Diebold AccuVote mašini lažnim glasovima za manje od četiri minuta, koristeći običnu memorijsku karticu. (Firma Diebold Election Systems promenila je ime u Premier Election Solutions, Inc.) Stručnjaci za računare i bezbednost podataka zahtevali su vraćanje na glasanje „papirom“. Izbačeno je iz upotrebe na desetine hiljada elektronskih glasačkih mašina koje su kupovane od 2002. (Početkom ove godine, Florida je trideset hiljada touch-screen mašina poslala na recikliranje.) Očekuje se da će u novembru devedeset šest posto Amerikanaca glasati pomoću papirnog listića.

Pošto Amerikanci način na koji danas glasamo ocenjuju kao problematičan, verujemo da se taj problem može rešiti tehnološki – bilo da su to bolje, brže, bezbednije mašine, povratak na papirno glasanje ili čak glasanje preko interneta – čime bi se sa čina glasanja skinula svaka preostala naznaka građanske dužnosti. Ali problem, ako on uopšte postoji, jeste i istorijski. To što našim vladarima dajemo pravo da nama vladaju rezultat je republikanizma osamnaestog veka. To što svi možemo da glasamo rezultat je politike iz devetnaestog veka. To što glasamo tajno jeste odgovor Zlatnog doba na univerzalno pravo glasa za muškarce. To kako se naši glasovi broje, uglavnom je proizvod tehnologije dvadesetog veka. (U mojoj izbornoj jedinici koriste optički skener koji je patentiran šezdesetih godina.) To je sve prišivanje zakrpa, od početka do kraja. Na pojedinim mestima – kao što je Izborni kolegijum – zakrpe su već prilično pohabane.

Pa ipak – zakrpa, čak i zakrpa na zakrpu, ne mora da bude loše rešenje. Vremena se menjaju. Da su oci nacije više pisali o izborima nego o dobro regulisanoj miliciji, imali bismo bolje zakone o kontroli oružja, ali bismo možda i dalje glasali zrnevljem, nadvikujući se na gradskim trgovima. Bez zrnevlja ćemo se još nekako provući. Ali možda bi nam dobro došlo malo više vike i dreke. Ponekad je u toj maloj kabini, iza crveno-belo-plave zavese, tišina prejaka.

 
Jill Lepore, The New Yorker, 13. 10. 2008.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 28.10.2008.