Spy Valley, foto: Ian Brodie
Spy Valley, foto: Ian Brodie

Velika se graja podigla povodom špijuniranja u proleće 1844, kada je Đuzepe Macini, italijanski iseljenik u Londonu, postao ubeđen da mu britanska vlada otvara poštu. Macini, revolucionar koji je robijao u Đenovi i Savoni, u odsustvu osuđen na smrt, hapšen u Parizu, kovao je plan o ujedinjenju italijanskih kraljevstava i osnivanju italijanske republike. Posumnjao je da je u Londonu postao žrtva, kako ju je nazvao, „poštanske špijunaže“: verovao je da je ministar unutrašnjih poslova, ser Džejms Grejm, naredio da mu se pošta otvara, po zahtevu austrijskog ambasadora, koji se poput mnogih drugih bojao onoga čemu se Macini nadao – da će pobuna u Italiji pokrenuti lanac revolucija po čitavoj Evropi. Macini je znao kako da dođe do istine: stavio je u koverte makova zrna, vlasi kose i zrnca peska, zapečatio ih voskom i poslao samom sebi. Kad su pisma stigla – još uvek zapečaćena – u njima nije bilo ni makovih zrna, ni kose, ni peska. Macini je potom zamolio svog prijatelja Tomasa Dankomba, poslanika u parlamentu, da preda parlamentu pisani zahtev. Dankomb je želeo da zna da li je Grejm zaista naložio da se Macinijeva pošta otvara. Zašto britanska vlada gura nos u nečiju privatnu korespondenciju? Grejm je rekao da je odgovor na to pitanje tajna.

Ptanje koje se postavilo ovog meseca o nadzoru Nacionalne bezbednosne agencije do sada su nailazila na otprilike isti odgovor koji je Dankomb dobio od Grejma 1844: program je strogo poverljiv. (Ovakva poverljiva tajna poznata je i kao dvostruka tajna.) Srećom, stare tajne nisu tajne, stare tajne su istorija. Macinijeva afera, kako istoričar Dejvid Vinsent tvrdi u knjizi „The Culture of Secrecy“ dovela je do „prvog savremenog napada na zvaničnu poverljivost“. Izazvala je otpor javnosti, da bi na kraju britanski parlament osnovao Komisiju za poverljivost „da utvrdi činjenice o zakonitosti glede zadržavanja i otvaranja pisama u državnoj Pošti, i način na koji je ovlašćenje za takvo zadržavanje i otvaranje dato.“ U avgustu 1844, komisija je objavila izveštaj na 116 strana o dešavanjima u Pošti. Iako je za istoričare izveštaj fascinantan, verovatno je strašno ugnjavio parlamentarce. On sadrži istoriju dostavljanja pošte, sve od šesnaestog veka. (Članovi komisije su „demonstrirali takvo antikvarsko istraživanje“, primetio je lord Džon Rasel, da je on bio iznenađen što se nisu vratili do „slučaja Hamleta, danskog kraljevića, koji je otvarao poverena mu pisma, i umesto sebe poslao u smrt Rozenkranca i Gildensterna.“)

U izveštaju je otkriveno da je Maciniju pošta zaista otvarana i da u Pošti postoji nešto što se zove Tajno odeljenje. Nalozi za čitanje pošte kraljevih podanika izdavani su vekovima. Pre Macinija i makovog zrnevlja, ova praksa nije dovođena u pitanje. Međutim, ona nije bila toliko učestala. „Prosek naloga izdatih u ovom veku približno je 8 godišnje“, otkriveno je u istrazi. „Ovaj broj obuhvata, u proseku, pisma oko 16 osoba godišnje.“ Komisija za poverljiost je s olakšanjem ustanovila da su glasine kako Tajno odeljenje Pošte ponekad šalje i „čitave vreće“ pisama ministarstvu, lažne: „Slata su samo zasebna pisma ili paketi.“

Čitavu epizodu su pažljivo pratile Sjedinjene Američke Države, gde je New York Tribune osudio otvaranje Macinijeve pošte kao „varvarsku povredu časti i pristojnosti“. Pošto je Komisija za poverljivost izdala svoj izveštaj, Macini je objavio članak pod nazivom „Otvaranje pisama u Pošti“. Dva meseca nakon otvaranja Macinijeve afere, Tajno odeljenje Pošte je ukinuto. Međutim, zamenilo ga je nešto na duži rok još podmuklije: bolje čuvane tajne.

Otvaranje Macinijeve pošte, poput otkrića da NSA nadzire telefonske razgovore, imejlove i kretanje na internetu, ilustracija je kompleksnog odnosa tajnosti i privatnosti. Tajnost je ono što je poznato, ali ne svima. Privatnost je ono što nam omogućava da zadržimo to što znamo za sebe. Macini je svoju prepisku smatrao privatnom; britanska vlada je sve vreme njegova pisma čitala tajno, organizacija ACLU, koja je prošle godine podnela tužbu protiv Obamine vlade, nazvala je program nadzora NSA „grubim narušavanjem prava na privatnost“. Obamina administracija je branila i ovaj program i činjenicu da je njegovo postojanje držano u tajnosti.

Kao pitanje istorijske analize, odnos tajnosti i privatnosti može se izraziti jednim aksiomom: odbrana privatnosti sledi nakon pojave novih tehnologija za otkrivanje tajni, i nikad joj ne prethodi. Drugim rečima, odbrana privatnosti uvek dolazi prekasno. Konj je pobegao iz štale. Pošta vam je već otvorila pismo. Slika vam je na Fejsbuku. Gugl već zna da, bez obzira na demografsku pripadnost, vi ne volite kelj.

Konkretna tehnologija nije mnogo važna, aksiom i dalje važi. To je samo jedna odlika vekovne istorijske transformacije: sekularizacije misterije. Misterija je, u hrišćanskoj teologiji, ono što bog zna a čovek ne može da zna, pa onda mora da veruje. Besmrtnost je, u ovom smislu, misterija. Kao i začetak života, što je dobra ilustracija kako je nekadašnja misterija postala prvo tajna, pa zatim privatna stvar. Nekadašnju misteriju začetka života anatomisti su proučavali kao „tajnu postanja“. Na kraju su je građani, služeći se jezikom ustavnog „prava na privatnost“ branili od intruzije. Teološki, početak života, oduhovljenje materije, ostaje misterija. Empirijski, otkriće postanja zahtevalo je oruđa – mikroskope, sočiva, kamere – koja su stvaranje života učinila vidljivim i znanim. Tek kad ovo više nije bilo tajna, tek kad više nije bilo nevidljivo, tek je tada postalo privatno. Tada je bilo prekasno: kontracepcija je već bila u rukama države.

Tajni državni programi koji zaviruju u privatne stvari građana vezani su za ideje o tajnosti i privatnosti nastale u procesu kada je misteriozno postajalo sekularno. Misterije crkve su izvan domena znanja bilo kog čoveka, pa tako i izvan domašaja države. Tokom reformacije, protestanti su odbacili mnoge misterije kao sujeverja, pa je misteriozno počelo da izmiče sveštenicima i dolazi u posed kraljevića. Do sedamnaestog veka, izraz „misterije države“ značuo je i državne tajne i monarhijsku moć i pravo – ne ono što bog zna a mi ne znamo i moramo da prihvatimo, nego ono što kralj zna a mi ne znamo. Godine 1916. u govoru u Zvezdanoj palati, Džejms I je govorio o svojim „prerogativima ili misteriji države“, rekavši da „ono što se tiče misterije Kraljeve moći ne može se zakonski osporiti“. Ali monarhijske ideje o krunskim prerogativima dovedene su u pitanje samim postojanjem knjiga kao što je „The Cabinet-Council, Containing the Cheif Arts of Empire and Mysteries of State, Discabineted“, objavljene 1658. Bilo je to doba političke reformacije, bogato argumentima da znanje koje je nekad bilo privilegija kraljeva treba otkriti i izvući iz krunskog kabineta. U ranom modernom dobu, misterija je počela da znači svaku tajnu koja se može otkriti običnom čoveku.

Upravo su u ovom trenutku svetske istorije, na ivici žileta između misterije i tajnosti, osnovane Sjedinjene Američke Države – kao republika čija će politika biti otvorena za preispitivanje, a misterije države biti razotkrivene. Ustav je trebalo da označi kraj doba političke misterije. (Ova tvrdnja je bila uzvišenija, kako to inače biva, nego stvarnost.) U republici ne bi trebalo da bude državnih misterija: sve treba otkriti narodu. Ovo će se otkriti prvenstveno u štampi, naročito u novinama, gde se, kako je Tomas Džeferson objasnio, odmerava „sukob mišljenja“. Opasnost se u republici ne krije u inkvizitorskom sveštenstvu, nego u korumpiranim novinarima. Tako je Džeferson, kad je napao novinske štampare, smislio najveću moguću uvredu – da ih optuži za podsticanje misterije: „Oni, poput klera, žive od fanatizma koji potpiruju.“ Nepristajanje na misteriju u državi osnova je Džefersonove posvećenosti razdvajanju crkve i države.

„Tajnost je instrument zavere“, napisao je Džeremi Bentam u eseju „O javnosti“, objavljenom 1843, godinu dana pre Macinijeve afere. „Ona, dakle, ne bi trebalo da bude sistem regularne vladavine.“ Pod „javnošću“ Bentam je podrazumevao ono što danas obično nazivamo transparentnošću ili otvorenošću. „Bez javnosti, nijedno dobro nije trajno: pod okom javnosti, nijedno zlo ne može opstati.“ On se zalagao, na primer, da se građanima omogući pristup parlamentu, i da se tamošnje rasprave publikuju. Glavni argument za držanje državnih poslova u privatnosti – stav koji su zastupali oni koje je Bentam nazovao „zagovornicima misterije“ – glasio je da je narod suviše neuk da sudi o svojim vladarima. „Takvo je, dakle, rezonovanje zagovornika misterije“, pisao je Bentam. „Nesposobni ste da sudite jer ste neznalice, a ostaćete neznalice kako ne biste mogli da sudite.“ Ali Bentam nije tvrdio samo da javnost može da obrazuje građane (koji bi upoznali politiku čitajući skupštinske zapisnike) nego i da će podići kvalitet političke rasprave (jer će se izabrani predstavnici bolje ponašati ako ih neko prati).

Godine 1844, tokom skupštinske rasprave po objavljivanju izveštaja Komisije za poverljivost, neki članovi, verujući poput Bentama da je javnost neprijatelj tajnosti, tvrdili su da je u redu da država otvara građanima poštu dokle god su primaoci pošte obavešteni da je ona čitana. (Dizraeli je rekao da bi vrlo rado predao svoju poštu ministarstvu unutrašnjih poslova: „Mogu da otvaraju sva moja pisma, pod uslovom da na njih i odgovaraju.“) U „Otvaranju pisama u Pošti“ Macini je pokazao koliko su na raspravu uticali Bentamovi argumenti o javnosti. Diplomate su možda imali svoje tajne, priznavao je on, ali poštari? „Pa ko su ovi ljudi koji svoje sugrađane tretiraju kao neprijatelje?“, zapitao je on. „Od javnih službenika tražimo odgovornost, a odgovornost se ne može postići bez javnosti. Tajnost je samo druga reč za strah. MISTERIJA se zvala ta zver u otkrovenjima. Velikom čudovištu koje je oličavalo svu svetovnu i crkvenu pokvarenost na zemllji na čelu je bilo zapisano ime i to ime je MISTERIJA.“

Bentamovi argumenti nisu uticali samo na reakciju parlamenta i javnosti na Macinijevu aferu – apelovanjem na transparentnost i ukidanje tajnosti – nego i na to kako su Amerikanci shvatili prirodu demokratije. Misterija države, u kojoj je kralj krunisan rukom nevidljivog boga, povukla se pred demokratijom, u kojoj su vladari birani i gde se državne tajne objavljuju. U demokratiji, javnost je vrlina.

Međutim, uticajnije od Bentamovih ideja o javnosti bio je rastući fetiš privatnosti u doba porodičnog života. (Istorija privatnosti je ograničena; privatnost kao težnja nije zaista postojala pre uspona individualizma, a uhvatila je maha tek sa pojavom srednje klase.) Amerikanci devetnaestog veka bili su opsednuti idejom privatnosti i fizičkim granicama koje su je omeđivale, kao što su kućni zidovi i rupe u tim zidovima, poput poštanskih proreza u vratima. Kada je misterija otišla u istoriju, u srednjovekovlje i gotsku romansu, „misterija“ je počela da označava neku vrstu fikcije, priča – u SAD prvenstveno Edgara Alana Poa – gde se nešto što se u prvi mah čini neobjašnjivim ili čak natprirodnim kasnije objašnjava kroz umeće opažanja. „Bila je to misterija potpuno neobjašnjiva“, kaže Poov narator u „Padu kuće Ašera“. Ali kod Poa je svaka misterija rešiva. Ništa nikad ne ostaje skriveno. Zločini moraju biti rešeni. Zidovi se moraju probiti. Grobnice se moraju raskopati. Koverti se moraju otvoriti.

Fetiš privatnosti bio je čvrsto vezan za pisma. U proleće 1844, dakle godine Macinijeve afere, Po je napisao priču „Ukradeno pismo“. Nekoliko meseci kasnije, Pošta SAD zaposlila je jednog vrednog mladića, Džejmsa Holbruka, kao specijalnog agenta. On je svoja iskustva opisao u memoarskoj knjizi „Deset godina među poštanskim džakovima; ili Beleške iz dnevnika specijalnog agenta Pošte“. „Poštanska vreća je sažetak ljudskog života“, objasnio je Holbruk. Poenta Pošte nije da narušava tuđu privatnost, nego da je štiti. Holbrukov zadatak bio je da spreči otvaranje tuđe pošte. On je bio poštanski detektiv. „Deset godina među poštanskim džakovima“, kao i dobar deo devetnaestovekovne beletristike, puna je ukradenih pisama.

Imejlovi se ne razlikuju od pisama. Prava podela, istorijski gledano, nije digitalna nego književna. Devetnaesti vek u mnogim zapadnim zemljama, uključujući i SAD, podrazumevao je začetak praktično opšte pismenosti. U vrlo stvarnom smislu, u prošlosti je svako pisanje bilo tajna, osim za malobrojne koji znaju da čitaju. Šta se, međutim, dešava kad svi znaju da čitaju? Onda svaka misterija može biti otkrivena. Pisati pismo znači otkriti svoj karakter, prosuti dušu na papir. Univerzalna pismenost znači univerzalno dešifrovanje, i univerzalno otkrivanje. Ako svi umeju da pišu, svi mogu biti pročitani. To je bilo zastrašujuće.

Godine 1890. dva bostonska advokata, Samjuel Voren i Luis Brendajs, objavili su članak u časopisu Harvard Law Review pod naslovom „Pravo na privatnost“. Voren je bio potomak stare bostonske porodice, ali Brendajsovi roditelji su bili Istočnoevropljani koji su podržali propali ustanak u Austriji 1848. godine – dakle istu onu revoluciju koju je četiri godine ranije predvideo austrijski ambasador koji je ubedio britanskog ministra unutrašnjih poslova da otvara Macinijeva pisma. Posle gušenja ustanka usledio je talas antisemitizma koji je Brendajsovu porodicu naterao da emigrira u SAD. Luis Brendajs je rođen u Kentakiju 1856. Sedamdesetih godina 19. veka, on i Voren su zajedno studirali na Harvardu (Brandajs je bio jedan od osnivača časopisa Harvard Law Review); kad su diplomirali, zajedno su otvorili advokatsku kancelariju. Voren je 1883. oženio Majbel Bajar, senatorovu ćerku. Kako je pokazala Ejmi Gajda, skoro šezdeset tračarskih članaka o porodici Voren-Bajar izašlo je u novinama od 1882. do 1990. godine – uključujući i priče sa naslovnice o sahranama majke i sestre gđe Voren. Voren je bio van sebe. Njegovo domaćinstvo je ugroženo; privatnost njegove porodice je, kao pismo, bila ukradena. (Mnoge ideje o privatnosti bile su povezane sa skrivanjem žena i porodica.)

U „Pravu na privatnost“ Voren i Brendajs su tvrdili da postoji zakonsko pravo da čovek bude ostavljen na miru – pravo koje nikad pre toga nije definisano. Njihov esej je temelj svake pravne odluke o privatnosti donete od tada. Pravo na privatnost, kako su ga oni tumačili, rezultat je istorije, posledica modernosti. Privatnost, tvrdili su oni, nije oduvek bila neophodna; ona je postala nužna usled promene značenja i prirode javnosti. Do kraja devetnaestog veka, javnost, koja je za Bentama značila transparentnost (suprotno tajnosti), počela je da znači zainteresovanost štampe (suprotno privatnosti). Objavljivati rasprave Kongresa bilo je u službi javnog dobra; objavljivanje imena ožalošćenih na sahrani gđe Voren nije. (Ista razlika obeležila je raspravu koja je 1880-ih i 90-ih pratila uvođenje tajnog glasanja. Građani glasaju tajno, narodni poslanici javno.)

„Pravo na privatnost“ je manifest protiv moderne javnosti: paralelnog uspona javnog oka (oka građanina i izveštača) i privatnog oka (oka detektiva). „Intenzitet i kompleksnost života koji prate naprednu civilizaciju“, napisali su Voren i Brendajs, „učinili su neophodnim određeno udaljavanje od sveta, i čovek je, pod istančanim uticajem kulture, postao osetljiviji na javnost, tako da su pojedincu samoća i privatnost postale nužnije; ali savremeno poslovanje i izumi, kroz zadiranje u čovekovu privatnost, izložili su ga duševnim bolovima i uznemirenju, mnogo većim nego što ih mogu naneti proste telesne povrede“. Savremeni život se, prema Vorenu i Brendajsu, sastoji od beskrajnog lanca sredstava koja prete da izlože privatno javnom pogledu: „Trenutne fotografije i novinsko izdavaštvo ugrozili su svete oblasti privatnog i porodičnog života, a brojne mehaničke naprave prete da ispune ono predviđanje da će sve što se ‘šapne u ormaru biti izvikivano sa krovova’.“

Za Vorena i Brendajsa, pravo na privatnost je neophodno da bi se zaštitila, kako su je nazvali, „neoskrnavljena ličnost“. Kako neki književni teoretičari tvrde, Voren i Brendajs su ovu ideju preuzeli delimično od filozofa a delimično od pesnika. (Vilijam Džejms je pisao o „skrivenom biću“; Vilijam Vordsvort o „individualnom umu koji čuva sviju neoskrnavljenu povučenost“.) Voren i Brendajs su smatrali da narušavanje privatnosti ostavlja svojevrsnu ranu – rupu na duši – koja na kraju može da nam umrtvi um. Ulog je najednom postao vrlo visok.

Nešto se jezivo dogodilo kad je misterija postala sekularna, kad je tajnost postala tehnologija i kad je privatnost postala pravo. Nepovredivost sopstvenosti zamenila je nedokučivost boga. Nije ni čudo što su ljudi poludeli za njom.

Mnogo godina pre Patriotskog zakona iz 2001. i legalizacije prismotre u borbi protiv terorizma – čak i mnogo godina pre uspona bezbednosne države – Luis Brendajs je predvideo napad tehnologije tajnosti na pravo na privatnost. Brendajs je imenovan za sudiju Ustavnog suda 1916. godine. Tamo je bio i 1928. kada je Sud, u predmetu Olmsted protiv SAD, doneo presudu da je prisluškivanje telefonskih razgovora u skladu sa ustavom. Roj Olmsted je bio krijumčar iz Sijetla, nekadašnji policajac, pre nego što je uhapšen za kršenje zabrane uvoza i prodaje alkohola. Uhapšen je 1924; osuđujuća presuda zavisila je od dokaza prikupljenih prisluškivanjem telefona. Pitanje za Ustavni sud 1928. bilo je da li se dokazi dobijeni prisluškivanjem telefona mogu koristiti u krivičnom procesu, ili takvo prikupljanje dokaza krši četvrti i peti amandman ustava. Većinskom presudom, pet prema četiri, Sud je potvrdio Olmstedovu presudu. (Olmsted je izdržao tri godine prisilnog rada ali ga je 1935. pomilovao Frenklin Ruzvelt.) Brendajs je glasao protiv: tvrdio je da je prisluškivanjem Olmstedovog telefona prekršeno negovo pravo da bude ostavljen na miru.

Brendajsovo izdvojeno mišljenje u osnovi predstavlja nastavak rasprave započete 1890. On je smatrao da je prisluškivanje samo novi oblik iznuđenog priznanja – zamene „sile i nasilja“ žicama i električnim naponom. U nekom trenutku, rekao je Brendajs, država je mogla „da natera pojedinca da svedoči – primoravanje postignuto, ako treba, torturom. Mogla je da dođe u posed njegovih dokumenata i drugih artikala koji se tiču njegovog privatnog života – konfiskacija postignuta, ako treba, provaljivanjem u stan.“ Ali u dvadesetom veku, nastavio je on, „suptilnija i mnogo dalekosežnija sredstva narušavanja privatnosti stoje državi na raspolaganju. Nova otkrića i izumi omogućili su državi da, mnogo efikasnijim sredstvima od mučenja, na sudu objavi ono što se šapuće u ormaru.“

A ugrožavanje privatnosti se ne bi tu završilo. „Napredak nauke u obezbeđivanju sredstava za špijunažu državi neće se zaustaviti na prisluškivanju telefona“, predvideo je Brendajs. „Možda će se se jednog dana otkriti način da država, bez vađenja papira iz tajnih fioka, reprodukuje te papire na sudu, čime će poroti biti predočena najintimnija dešavanja u kući.“

NSA je godinama sakupljala podatke sa interneta. Kroz projekat Prism, započet 2007. sa namerom da spreči terorističke napade, ona je „prikupljala podatke direktno sa centralnih servera devet vodećih američkih internet kompanija“, kako navodi Washington Post. Ove kompanije to poriču. „Nismo se uključili ni u kakav program koji bi američkoj vladi – ili bilo kojoj drugoj vladi – omogućio direktan pristup našim serverima“, rekli su Lari Pejdž i Dejvid Dramond, direktor i šef pravne službe Gugla. „Fejsbuk ne sudeluje niti je ikada sudelovao u bilo kakvom programu koji američkoj ili bilo kojoj drugoj vladi omogućava direktan pristup našim serverima“, kaže Mark Zakerberg, direktor Fejsbuka. Kongres će sigurno pokrenuti istragu. (Kako su tačno internet kompanije reagovale na zahteve bezbednosnih agencija još uvek nije obelodanjeno.)

Uprkos svim promenama u poslednjih nekoliko vekova, mnoge stvari koje se odvijaju u državi i dalje su obavijene velom misterije, makar utoliko što je obavijanje tajne velom misterije izuzetno dobar način za prikrivanje nametanja volje. Narednih dana i nedelja, dobar deo istraživanja nadzora NSA zahtevaće detektivski posao: u pričama koje će biti napisane, Edvard Snouden će biti zanimljiv lik i zaplet će biti mračan, ali bi Po smislio bolji kraj.

Jedan aspekt ove priče kojim se Kongres verovatno neće mnogo baviti jeste veza, u 21. veku, između privatnosti i javnosti. U dvadesetom veku, zlatnom dobu „odnosa sa javnošću“, javnost u smislu novinarske pažnje postala je nešto što mnogi građani traže, pa čak za to i plaćaju. Ovo je dovelo do današnjeg paradoksa američke kulture, istovremeno opsednute time da budeš viđen i da ostaneš sakriven, u svetu gde je od privatnosti jedina poželjnija stvar publicitet. U ovom svetu, mi vodimo hroniku svog života na Fejsbuku, dok istovremeno zahtevamo najnoviju i najbolju moguću zaštitu privatnosti – šifre brojeva i slova – kako niko ne bi mogao da naruši intimu koju uz tolike muke objavljujemo.

Mera raskoraka između Macinijeve afere i skandala sa NSA jeste njihovo potpuno različito tumačenje prirode oka javnosti. Godine 1844, kada se pronela vest da je britanska vlada otvarala ljudima poštu, urednici londonskog Timesa insistirali su da „ova praksa ne može biti engleska, ništa više nego to mogu biti maske, otrovi, skriveni bodeži, tajni signali i drugi slični mračni poduhvati“. To je bilo misteriozno, bilo je neengleski, bilo je anahrono. „Javno mnjenje je moćno i zavidno, i ne želi da gleda kako se javni ciljevi ostvaruju sredstvima koja nisu javna“, nastavio je Times. „Takvu praksu ono smatra izdajom javnog bića.“ U senci otkrića prismotre NSA, softverska grupa Mozilla je organizovala potpisivanje peticije upućene Kongresu pod nazivom „Prestanite da nas gledate“, u kojoj stoji, „Ovakav vid sveobuhvatnog prikupljanja podataka od strane države podriva temeljne američke vrednosti slobode i privatnosti.“ Više ne postoji javno biće, čak ni retorički. Postoji samo mnoštvo ljudi koji brane svoju privatnost, dok posmatraju same sebe, i jedni druge, kako se beskrajno prelamaju kroz apsurdno konstruisanu prizmu.

The New Yorker, 24.06.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 26.06.2013.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – Zameriti se državi

Julija Latinjina – Snoudenov paradoks

Julian Assange – Evropa treba da zaštiti Edwarda Snowdena

Wikileaks – Pismo Edvarda Snoudena iz Moskve

Aleksandar Goljc – Hodorkovski i Snouden

The Guardian – Facebook i Google nisu znali?

Spiegel – Globalni nadzor

NOVE TEHNOLOGIJE