Sjedinjene Američke Države troše više novca na odbranu nego sve druge države sveta zajedno. Od 1998. do 2011. vojna potrošnja je udvostručena, i sada iznosi preko sedam stotina milijardi dolara godišnje – više nego u bilo kom periodu, usklađeno sa inflacijom, od vremena kada su se saveznici borili protiv sila Osovine. Zakon o kontroli budžeta iz 2011, koji je podigao gornju granicu zaduženja i stvorio fiskalnu liticu, kao i Udruženu komisiju za smanjenje deficita, koja je trebalo da pronađe način da se ta litica izbegne, propisuje smanjenje vojne potrošnje za 487 milijardi dolara u narednih deset godina. Izbegavanje litice nalaže dodatno smanjenje vojnog budžeta od 55 milijardi godišnje. Nijedan od tih rezova još uvek se ne sprovodi.
Duga istorija vojne potrošnje u SAD počinje sa osnivanjem ministarstva rata 1789. U prvo vreme sekretar rata, član kabineta koji je od samog početka bio civil, zvao se „sektretar u ratu“, što je zaostatak iz Revolucije, ali i pokazatelj ideološkog opredeljenja: ministarstvo je trebalo da se saziva samo ako je država u ratu. Stari Amerikanci smatrali su stajaću vojsku – stalnu vojsku koja se drži čak i u mirnodopsko vreme – nekom vrstom tiranije. „Kakvo je izobličeno čudovište stajaća vojska u slobodnoj zemlji“, pisao je Josija Kvinsi iz Bostona 1774. Umesto vojske, više su voleli miliciju. Jedna od prvih stvari koju je Henri Noks uradio kad je postao sekretar rata u vladi Džordža Vašingtona bila je da napravi plan za uvođenje uniformisane milicije.
SAD su tek u Drugom svetskom ratu osnovale ono što će kasnije postati stajaća vojska. Čak ni tada to nije prošlo bez protesta. U maju 1941, republikanski senator iz Ohaja, Robert Taft, upozorio je da bi ulazak Amerike u Drugi svetski rat na kraju značio da će „SAD morati doveka da održavaju policijsko prisustvo u Nemačkoj i širom Evrope“. Taft je bio vatreni izolacionista. „Otvoreno govoreći, američki narod ne želi da vlada svetom, mi nismo za to osposobljeni. Takav imperijalizam je potpuno stran našim idealima demokratije i slobode“, rekao je on, „To nije naša težnja niti naša nacionalna sudbina“. Taft je tri puta pokušao da osvoji republikansku kandidaturu za predsedničke izbore, i nije uspeo. Drugi svetski rat je pokazao da je njegovo shvatanje spoljne politike neodrživo. Isto tako, od tada je otežano istupanje protiv proizvođača oružja i zagovornika neograničene vojne potrošnje.
Mirovna dividenda koja se očekivala nakon pobede saveznika 1945. nikada nije stigla. Umesto toga, usledila je borba protiv komunizma, kao i novi birokratski režim. Godine 1946, komisije za vojne i mornaričke poslove spojene su u komisiju za oružane snage. Amandmanima na zakon o nacionalnoj bezbednosti iz 1947, koji je stvorio poziciju šefa generalštaba, ministarstvo rata, koje je sada prvi put u istoriji imalo svoju zgadu, postalo je ministarstvo odbrane.
Za to vreme, tokom zasedanja Senata u vezi sa budućom nacionalnom odbranom, proizvođači vojne opreme poput firme Lockheed Martin – koja je bila pod istragom tridesetih godina, i napravila preko deset hiljada letelica u Drugom svetskom ratu – zagovarali su ne samo vojnu ekspanziju nego i federalne subvencije. Godine 1947, direktor Lockheed Martina rekao je u Senatu da je državi neophodno finansiranje vojne proizvodnje koje je „adekvatno, redovno i permanentno“.
Pedesetih godina, na vrhuncu rata u Koreji i mekartizma, spoljna politika SAD pretvorila se u borbu protiv komunizma širom sveta, a na vojnu potrošnju odlazilo je tri četvrtine federalnog budžeta. „Odbrana“, kao i „nacionalna bezbednost“, predstavljaju proizvode i izume Hladnog rata. Kao što je to, u velikoj meri, i vojni budžet.
U svom prvom velikom predsedničkom govoru pod naslovom „Prilika za mir“, održanom na skupu Društva američkih novinskih urednika 16. aprila 1953, Dvajt Ajzenhauer se dotakao cene naoružavanja:
Svaka proizvedena puška, svaki porinuti razarač, svaka ispaljena raketa, u konačnom zbiru jesu krađa od onih koji gladuju jer nisu nahranjeni, od onih kojima je hladno jer nisu odeveni. To je svet oružja. Ovaj svet oružja ne troši samo novac, on troši znoj radnika, pamet naučnika, nadu svoje dece… Ovo nije život u pravom smislu reči. Pod oblacima pretećeg rata, čovečanstvo je razapeto na čeličnom krstu.
Poznatiji od „Prilike za mir“ je oproštajni govor koji je Ajzenhauer održao na kraju svog mandata 1961, pošto nije mogao da okonča sovjetsko-američku trku naoružavanja. „Mi na državnim funkcijama moramo se čuvati nepotrebnog uticaja, traženog ili ne, koji vrši vojno-industrijski kompleks“, upozorio je tada Ajzenhauer, „Samo budni i obavešteni građani mogu da osiguraju pravilan spoj ogromne industrijske i vojne mašinerije sa našim mirnim metodama i ciljevima, kako bi bezbednost i sloboda mogle da skupa napreduju.“
Na vojnu potrošnju je 2001. godine odlazilo šest procenata ukupne američke ekonomije, što je najniža brojka od Drugog svetskog rata. Zatim je potrošnja deset godina rasla. Kao što mirovna dividenda od pobede saveznika nikada nije stigla zbog Hladnog rata (tokom čijeg trajanja je na vojnu potošnju odlazila otprilike polovina federalnog budžeta), mirovna dividenda očekivana nakon sloma Varšavskog pakta 1991. stigla je, ali nije potrajala. Umesto toga, posle 11. septembra, SAD su najavile „globalni rat protiv terorizma“, borbu protiv samog straha.
Rat u Iraku, od 2003. do 2011, trajao je duže nego Američka revolucija. Rat u Avganistanu, započet 2001, još uvek traje, što znači da je u američkoj istoriji od njega bio duži samo Vijetnamski rat. Vojska će se možda povući 2014, ali borbe će se nastaviti. Tokom drugog mandata Džordža Buša, nacionalna strategija odbrane SAD postala je „okončanje tiranije u našem svetu“. Ali rat za okončanje tiranije nema kraja; to nije čak ni rat.
Sjedinjene države, koje od većeg dela sveta razdvajaju dva okeana i koje se graniče sa saveznicima, samim geografskim položajem spadaju u najzaštićenije zemlje sveta. Međutim, skoro šest decenija od pobede nad Japanom, skoro sto hiljada vojnika razmešteno je u drugim zemljama, uključujući i 55.000 u Nemačkoj, 35.000 u Japanu, i 10.000 u Italiji. Veliki deo novca koji federalna vlada troši na „odbranu“ ne odlazi ni na obezbeđivanje državnih granica ni na zaštitu građana. Umesto toga, vojska SAD nameće američku spoljnu politiku.
„Imamo stotine vojnih baza svuda po svetu“, primećuje Melvin Gudman u knjizi National Insecurity: The Cost of American Militarism. „Malo koja druga država uopšte ima takve baze“. Bivši vojni kriptograf i dugogodišnji Cijin analitičar, koji je osamnaest godina predavao na Državnom ratnom koledžu, jedan je od sve brojnijih kritičara američke vojne potrošnje, politike i kulture. I mlađi veterani su kritični. Anketa Pew centra sprovedena 2011. među veteranima avganistanskog i iračkog rata, otkriva da polovina veterana smatra da je rat u Aganistanu bio nepotreban, a da to isto za rat u Iraku smatra šezdeset posto ispitanika.
Najubedljiviji među ovim vojnicima-kritičarima je Endru Bejsevič, diplomac West Pointa koji se borio u Vijetnamu 1970. i 1971; služio kao profesionalni vojni oficir i dogurao do pukovničkog čina. Sada je profesor istorije i međunarodnih odnosa na Bostonskom univerzitetu. Budući katolik i konzervativac, Bejseviča ozbiljno proganja američka „zaljubljenost u vojnu silu“. Sve ovo, po Bejseviču, potiče iz Vijetnama, sa čime se slaže velika većina veterana tog rata, uključujući i Čaka Hejgela, predsednikovog kandidata za sekretara odbrane.
Poslednjih godina, tvrdi Bejsevič, Amerikanci su „uhvaćeni u zamku militarizma, koji se ogleda u romantizovanom doživljaju vojnika, tendenciji da se vojna snaga smatra pravom merom nacionalne veličine, i preteranim očekivanjima od efikasnosti sile. U do sada neviđenoj meri, Amerikanci definišu snagu države i njenu postojanost prema merilima vojne spremnosti, vojnih akcija i negovanju vojnih ideala (ili nostalgiji za tim idealima)“. Iako vojna potrošnja raste, rat postaje sve udaljeniji: manje se poznaje a više zamišlja, manje se pamti nego što se zaboravlja. Rat je postao fantazija: uglađen, blistav, visokotehnološki (više „Top Gun“ nego „Apokalipsa danas“), i bez krvi. Amerikanci danas imaju manje iskustva sa ratom, i manje znaju o vojsci, nego u bilo kom periodu prošlog veka.
Od 11. septembra, najviše 1,5 posto Amerikanaca je u istom trenutku bilo u aktivnoj službi. Samo beznačajna manjina članova Kongresa ima borbenog iskustva, ili ima nekog u porodici sa takvim iskustvom. „Bog neka je u pomoći ovoj zemlji kada u ovu fotelju sedne neko ko ne poznaje vojsku tako kao ja“, rekao je jednom prilikom Ajzenhauer. Od Regana do Obame, ali naročito tokom vladavine poslednja tri predsednika, od kojih nijedan nije bio u aktivnoj službi, civilno vođenje spoljne politike bilo je podređeno vojnom razmišljanju. Stejt department je slušao ministarstvo odbrane, dok je vrhovni komandant slušao načelnika generalštaba.
Amerika, zemlja utemeljena na protivljenju stajaćoj vojsci, sada je država u stalnom ratu. Prema Bejseviču, početak američkog permanentnog rata treba tražiti u deceniji koja je prethodila 11. septembru. „Tokom čitavog Hladnog rata, od 1945. do 1988, bilo je ukupno šest velikih američkih vojnih operacija“, piše on, „Međutim, od pada Berlinskog zida, takve akcije postale su skoro redovni godišnji događaji“. Bejsevič smatra da su za takvo stanje velikim delom odgovorni intelektualci, naročito neokonzervativci poput Normana Podhoreca i Donalda Ramsfelda, ali i liberali koji su, kako ističe, spremno podržavali upotrebu vojske i vojne sile „ne kao prepreku socijalnim promenama, nego kao sredstvo za njihovu promociju“. Posezanje za silom nije partijsko stanovište; to je rezultat političkog neuspeha.
Rat je, po svojoj prirodi, varvarski, mučan i neukrotiv. Nikad nije postojalo „pametno ratovanje“. Međutim, neki ratovi su gori od drugih. „Nema sumnje da iznenađenja, razočarenja, bolni gubici i tužni, čak i sramni neuspesi rata u Iraku jasno otkrivaju potrebu da ponovo razmislimo o osnovnim načelima američke vojne politike“, kaže Bejsevič u svojoj knjizi iz 2005, The New American Militarism: How Americans Are Seduced by War. Ovakvog razmatranja još uvek nema, delom i zato što su se, kako Bejsevič primećuje, „građani SAD praktično odrekli prava da postave najvažnija pitanja o osnovama naše bezbednosne politike“. Ne pitaj i ne govori. Ali pre svega ne pitaj.
Godine 2007, Bejsevičev sin jedinac, Endru Bejsevič mlađi, 27-ogodišnji poručnik Trećeg bataljona vojske SAD, podlegao je ranama koje je zadobio u borbi u Iraku. Bejsevič je svedočio pred komisijom za spoljne poslove Senata 2009, kada je predsedavajući ove komisije, Džon Keri, sazvao zasedanje povodom rata u Avganistanu. U decembru je predsednik nominovao Kerija za državnog sekretara.
Tokom zasedanja o Avganistanu, Keli je izgledao iscrpljeno. „Pukovniče Bejseviču“, rekao je, „vi morate biti poslednji.“
Bejsevič je pročitao izjavu. Keri je pažljivo slušao, prikrivajući zevanje rukom.
Rat u Avganistanu, rekao je Bejsevič, podsećao ga je na Vijetnam i to kako je 1971. Keri svedočio pred ovom komisijom u ime organizacije Vijetnamski veterani protiv rata: „Međutim, postoji primetna razlika između ovog danas i onoga pre trideset osam godina, kada je predsednik ove komisije svedočio o naizgled beskonačnom Vijetnamskom ratu. Kada je mladi Džon Keri govorio, mnogi njegovi vršnjaci ljutito su se okrenuli protiv rata njihove generacije. Danas se većina vršnjaka onih koji se bore u Iraku i Avganistanu prosto isključila.“
Keri je podigao olovku.
Bejsevič je čitao dalje: „Setite se kako je u svedočenju pred ovom komisijom, kada je govorio u ime drugih antiratnih veterana, Džon Keri istakao da nas ‘verovatno najviše ljuti ono što nam govore o Vijetnamu, i o misterioznom ratu protiv komunizma’.“
Keri je gledao u svoje beleške.
„Misteriozni rat protiv komunizma“, rekao je Bejsevič, „može se uporediti sa misterioznim ratom protiv terorizma“. Mistifikacija nas dovodi do toga da preuveličavamo pretnje i ignorišemo cenu. „Ne dozvoljava nam da vidimo stvari onakvima kakve stvarno jesu.“
Ljudi u sali počeli su da aplaudiraju.
Keri je obrisao znoj sa čela. „Molim vas, ljudi“, preklinjao je, „Nećemo ovde da pravimo nikakve demonstracije.“
Trideset prvog oktobra 2011, na petom zasedanju o budućnosti vojske, kongresna komisija za oružane snage slušala je svedočenje Leona Panete, sekretara odbrane, i generala Martina Dempsija, načelnika generalštaba. Na zasedanju nije bilo mnogo ljudi, ali bilo ih je više nego inače. (Prisutno je bilo jedanaest demokrata i dvadeset dvoje republikanaca kada je zasedanje počelo.)
„Ima nekih ljudi u vladi koji žele da vojska plati za sve ostalo, koji žele da zaštite svetu kravu socijalnih izdataka“, rekao je predsedavajući Bak Mekion u uvodnom izlaganju, misleći na penzioni fond i Mediker, „Ne samo da je to besmisleno iz perspektive nacionalne bezbednosti i ekonomske perspektive, nego je besmisleno i iz moralne perspektive“. Ne treba rezati, rekao je on, „zaštitu našeg prosperiteta“, nego „ono što nagomilava naš dug.“
„Dug nagomilava naša vojna mašinerija!“, povikao je neko iz publike.
Policajci su uhapsili nekoliko demonstranata, među njima i Liju Boldžer, potpredsednicu „Veterana za mir“.
„Ratna mašinerija ubija našu zemlju!“, vikala je ona dok su je odvlačili napolje.
Zasedanje se nastavilo. Mekion je dao reč Paneti. Ali čim je Paneta počeo da govori, prekinuo ga je jedan demonstrant. Predstavio se kao veteran rata u Iraku. „Vi ubijate ljude“, uzviknuo je, „Video sam šta radimo ljudima. Video sam“. Izveli su ga iz sale.
Henk Džonson, demorata iz Džordžije, pokušao je da napravi analogiju između toga što policija može da uhapsi demonstrante u sali Kongresa i razmeštanja američkih trupa po čitavom svetu. „S vremena na vreme, dešavaju se ispadi po čitavom svetu, i ovi ispadi mogu da poremete neki od naših raznih interesa u svetu, i neophodno je da imamo nekakvu silu da bismo održali red“, rekao je on, „To je kao konkurencija, kao kapitalizam.“
Demonstranti nisu neobična pojava na zasedanjima kongresnih komisija, ali ovaj protest je uznemirio ljude. „Znam da smo dan započeli sa demonstrantima u sali, i ponekad se čini da oni ometaju rad ili da su neke njihove taktike neprimerene“, rekla je Šeli Pingri, poslanica demokrata iz Mejna, „Ali, iskreno govoreći, danas je sve više demonstranata u skoro svakom gradu gde zasedamo.“
Ovaj put – možda ohrabreni od demonstranata – neki članovi komisije dali su malo smelije komentare. Niki Congas, predstavnica demokrata iz Masačusetsa, rekla je Dempsiju: „Nadam se da imate u vidu da se ne može na svaki rizik uputiti vojni odgovor“. I pitanja su bila malo oštrija. Volted Džons, kongresmen iz Severne Karoline, pitao je Panetu: „Zašto smo još uvek u Avganistanu?“
Paneta je počeo da okoliša: „Ne želimo da Avganistan ponovo postane utočište za Al Kaidu.“
„G. sekretaru“, nastavio je Džons, „uhvatili smo Bin Ladena, i Al Kaida se rasula po svetu. Hajde da vratimo naše ljude kući.“
Ali najčvršći stav zauzeo je Dempsi: „Nisam postao načelnik generalštaba da omogućim nazadovanje oružanih snaga Sjedinjenih država, niti da se trudim da ova nacija i njena vojska ne budu globalna sila. To nam ne priliči kao naciji.“
Ili će Sjedinjene Američke Države vladati svetim, ili Amerikanci više neće biti Amerikanci? Srećom, to nije izbor koji čeka 113. saziv Kongresa. Odluka koja mora da se donese tiče se ograničenja, a ne neke nacionalne, egzistencijalne apokalipse. Sila zahteva ograničenja. Između militarizma i pacifizma postoje diplomatija, odgovornost i suzdržanost. Dempsi neće imati poslednju reč.
The New Yorker, 28.01.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 27.01.2013.
AVGANISTANKULTURA MIRA I NENASILJA
NAŠ TERORIZAM
