Deklaracija o strateškom partnerstvu Srbije i Ruske federacije, bez obzira na to koliko patetično zvuči i što još ne znamo detaljno šta sve sadrži, čini se da je sačinjena više da potvrdi „politički okvir” već zaključenih međudržavnih sporazuma, nego što joj se pristupa zbog nekih konkretnih, novih krupnih projekata i međusobnih obaveza (izuzetak mogu biti još neprecizirani novi aranžmani o vojnoj opremi).

U tom smislu ona u Evropskoj uniji verovatno neće biti shvaćena kao “antievropska”, a u domaćoj javnosti moguće je da će olakšati bitku Vlade Srbije da savlada “rusofilski” obojene otpore njenom sporazumu sa Prištinom – oko severa Kosova. Uostalom, Rusija je slične dokumente o partnerstvu potpisala sa gotovo svim članicama EU, pa to ne može biti zamereno ni Srbiji.

Ovaj zaključak mogao bi se izvući i na osnovu “procurelih” informacija o toku aprilskog sastanka kopredsednika Međuvladinog srpsko-ruskog komiteta u Moskvi (M. Bačevića i A. Novaka), na kojem se uglavnom razgovaralo o rasplitanju starih srpsko-sovjetskih dugovanja, o ruskim kreditima za železnicu i srpski budžet, ali i pravima, imovini i potraživanjima NIS-a u Srbiji – na čemu je posebno insistirala ruska strana.

Naime, ruska strana je skrenula pažnju na stalno visoki dug Srbijagasa (oko 200 miliona evra) prema NIS-u za isporuke prirodnog gasa sa vojvođanskih nalazišta gasa (koja su Gaspromu, onako đuture, prodata 2008. zajedno sa naftnom linijom NIS-a). Pri tome su Rusi zatražili produžavanje postojećih državnih saglasnosti NIS-u za izvođenje geoloških radova u Vojvodini (do 2020), a izrazili su i interes za učešće u energetskom projektu Kovin (podvodna nalazišta uglja), kao i u planovima za eksploataciju naftnih škriljaca kod Aleksinca.

Kad je reč o imovinskim pitanjima, ruska strana traži da se u korist NIS-a razjasne sva ona imovinska pitanja koja nisu pravno precizirana prilikom podele NIS-a na tri preduzeća 2006. godine (na AD NIS, JP Srbijagas i JP Transnafta). Dakle, ruska država jednostavno pazi da im neka imovina koju su stekli prilikom kupovine NIS-a ne bude „zakinuta”.

U ovom trenutku, kada nastaje ovaj tekst, uoči najavljenog potpisivanja spomenute Deklaracije o strateškom partnerstvu Srbije i Rusije 21. maja u Sočiju (čitaoci NM će, dakle, o njegovim osnovnim odredbama već biti obavešteni), autor ovih redova ne zna da li je i u ovom dokumentu postavljena „osnova” za izvođenje bilo kakvog zaključka o trenutno najdelikatnijem pitanju rusko-srpskih energetskih odnosa – a to je pitanje restrukturacije i reorganizacije Srbijagasa, koje delimično zadire i u neka osetljiva pitanja budućeg poslovanja i statusa „Južnog toka”.

Iako ministar Bačević kaže da će se o tom pitanju razgovarati i prilikom boravka predsednika Nikolića u Sočiju, u zvaničnom zapisniku o aprilskim razgovorima srpsko-ruskog međuvladinog komiteta sa ruske strane jedino je izražena zabrinutost zbog obaveze Srbije (kao člana Energetske zajednice EU) da u svoje zakonodavstvo implementira odredbe Trećeg energetskog paketa Evropske unije – a sa srpske strane je odgovoreno da je to međunarodno preuzeta obaveza Srbije, sa rokom izvršenja do početka 2015.

Da li će se na najvišem rusko-srpskom nivou rešiti nešto drugo posle potpisivanja Deklaracije, to još ne znamo.

Uzgred budi rečeno, u vezi sa već odavno bučnim sukobom oko različitih planova restrukturacije Srbijagasa, koji je u novinama „personalizovan” kao sukob ministarke energetike Zorane Mihajlović i direktora Srbijagasa Dušana Bajatovića, valja primetiti da će plan eventualnog izdvajanja transporta i skladišta gasa iz ovog preduzeća u neki “Transgas”, te uključivanje ovog dela Srbijagasa u neki „Srpski energetski holding”, zajedno sa JP „Transnafta” i JP „Elektromreža Srbije” – biti težak poduhvat za Ministarstvo energetike, ma koliko se ono pozivalo na energetske preporuke EU.

Te preporuke, inače, traže da „operator sistema koji je deo vertikalno ili horizontalno integrisanog preduzeća, mora biti nezavisan u pogledu pravne forme, organizacije i donošenja odluka od ostalih aktivnosti koje se ne odnose na upravljanje transportnim ili distributivnim sistemom …”, itd. To ne smeta samo Bajatoviću, nego i Putinu, što on nije krio prilikom nedavne posete Briselu.

Ne radi se tu samo o otporu Bajatovića da sačuva Srbijagas kao vertikalno integrisano preduzeće u Novom Sadu, nego će ideja „reorganizacije energetike” naići i na žestoku sabotažu kod prenosnih i elektrodistributivnih preduzeća širom Srbije, jer se centralizuju gotovo jedina javna preduzeća u Srbiji koja profitabilno posluju (osim Srbijagasa) i od kojih lokalne strukture imaju velike koristi.

Taj sukob, dakle, nije samo sukob oko gasa, već može da se proširi i na struju, te na teren odnosa Beograda i provincije – a da on već danas dobrano drma vladajuću koaliciju, pa i sam SNS, to je apsolutno vidljivo.

 
Novi magazin, 24.05.2013.

Peščanik.net, 24.05.2013.