Scene iz borbe za nezavisnu kulturu u Srbiji

Koncept kulture Aleksandra Vučića i njegove stranke zasniva se na narodnjaštvu, pletenim puloverima, te eksproprijaciji imena nekih manifestacija i institucija, poput Oktobarskog salona, Kulturnog centra Beograda, TANJUG-a, Kulturnog centra Požege, kojima je neophodno uliti novi ideološki sadržaj. Taj ideološki sadržaj, međutim, nije nikakva novost. Dobro je poznat iz prethodnih vremena kada je kultura u Srbiji imala zadatak da podupre i opravda državna ekspanzionistička nastojanja. Ujedno, morala je i da amortizuje eventualne posledice takvih procesa, kao što je to bio slučaj nakon 2000. godine kada su neki računi stigli na naplatu. Jedna linija takvog opravdanja devedesetih najjasnije je vidljiva u književnosti, čija su “najvažnija” dela doživela punu podršku gotovo svih bitnih činilaca u javnosti. Rad kulturnih centara u Srbiji vrlo često je stavljan pod lupu javne kritike, ali ne da bi se strukturno i kvalitativno unapredio, već da bi se namirili partijski apetiti, a ujedno i zaustavila ona krhka linija kulture otpora koja je u zemlji bila vidljiva na pojedinim punktovima, kao što je to bio slučaj sa Narodnom bibliotekom Srbije. Skandali oko smena direktora takvih institucija odavno su već sastavni deo mehanizma svake vlasti. Zahtev novouspostavljene vladajuće većine u opštini Požega, koju predvodi SNS, oličena u novom predsedniku opštine Milanu Božiću, samo potvrđuje kontinuitet tog procesa.

Gradska galerija Požega, osnovana 1999. godine, koja se nalazi u okviru KCP, kako stoji u programskom tekstu, “ne prestaje da traga za novim modelima komunikacije kako sa širom publikom tako i sa stručnom javnošću”. Ujedno, programsko načelo ove Galerije je “afirmacija savremene umetničke produkcije”. Ovakav program uglavnom je apsolutno stran političkim funkcionerima, koji poput predsednika Božića, obilaze svoje glasače od vrata do vrata, tražeći poput svog lidera, bezuslovnu podršku za dubinsku reformu Srbije. Ta reforma, kako najčešće biva, počinje od kulture, onako kako je to demonstrirano u Beogradu, kada su obrisane one kulturne manifestacije i institucije koje su bile potencijalno subverzivne za rad vladajuće političke elite. Beograd danas ima institucije, ali samo kao prazne ljušture u kojima odzvanjaju glasovi premijera, gradonačelnika i ministara. Neke od njih su i za vreme vladavine DS-a pokazivale nesvakidašnju vitalnost. Nažalost, svaka od ovih institucija postala je slučaj za sebe u proteklom periodu. I Kulturni centar Požege postao je slučaj, kao što je to postala i njegova direktorka Slađana Petrović Varagić, čiju ostavku je zahtevao novi predsednik opštine preko lokalne radio stanice.

No ono što je predstavljalo iznenađenje, kako za lokalne političare, tako i za one u Beogradu, bio je neočekivani građanski otpor u samoj Požegi. Društvena zajednica koja se tokom višedecenijskog rada KCP-a formirala oko ovog kulturnog jezgra, izašla je u javnost sa zahtevom da se obustavi kampanja gradskih vlasti za smenu direktorke Varagić Petrović. Naime, neformalna grupa pod nazivom “Kultura za 5”, organizovala je peticiju podrške direktorki što svedoči o tome da se radi o graničnoj situaciji, u kojoj se zahteva podrška šire zajednice, jer institucije više ne funkcionišu. Iako direktorka KCP-a ima još dve godine do kraja mandata i uprkos tome što je ovu instituciju vodila odgovorno, neprestano vodeći računa o najfragilnijem aspektu srbijanske kulture, tj. o mladim umetnicima i modernim umetničkim praksama, ona je suočena sa brutalnim zahtevom za smenu. Uz sve to, u skladu sa licemernim stavom aktuelnih vlasti koje se tobože groze rijalitija a zapravo neprestano bombarduju javnost takvim sadržajem, direktorka KCP-a optužena je za porast gledanosti ovakvih televizijskih programa. Kako je izjavio predsednik Božić, ranije je gledanost rijalitija bila oko 25 posto, da bi danas dostigla 99. On je to utvrdio kombinovanom tehnikom sondiranja glasačkog tela SNS-a, kao stranački funkcioner ali i kao veterinar, koji je neprestano u kontaktu s narodom. Njegovo čitanje programskog i estetskog koncepta KCP-a, takođe spada u antologijske momente, koji se mogu meriti samo sa Dačićevim svojevremenim meditacijama o bibliotekarstvu i terorizmu. Tako se predsednik Božić požalio javnosti da tamo, u tom KCP-u nikada još nije video nešto što je njemu prvo na pameti kada se razmišlja o kulturi u Srbiji: nema etno stvari, nema pletenih pulovera, nema Sirogojna, nema šarenih vunenih čarapa. Nema ni crkve. A to je nedopustivo. “Kulturu treba približiti širokim narodnim masama”, dodao je Božić pozivajući se na pouke svog starog profesora matematike, koji je govorio kako “zadatak za dvojku moraju rešiti svi, tj. široke narodne mase”. Ovaj argument neodoljivo podseća na onaj koji je izrečen u vezi sa ukidanjem Oktobarskog salona. On je demonstriran i u ponarodnjenju Narodne biblioteke Srbije januara 2012. godine, kada je nova epoha kulturnih programa morala početi sa bardovima miloševićevske poezije – Milovanom Vitezovićem i Matijom Bećkovićem. Kada je nivo spušten na nivo narodnih masa, onda je NBS “otkrio” i predsednik Tomislav Nikolić, dodelivši joj jedan od svojih ordena osrednjosti.

Građanska inicijativa “Kultura za 5” je reagovala bolje od Umetničkog saveta KCP-a koji je pokušao da, kvantifikujući rad ove institucije, objasni javnosti koliko je izvanrednih programa u njoj realizovano, te koliko je posetilaca učestvovalo u kulturi Požege. Te stvari ne interesuju političku elitu koju zanima samo jedno: čišćenje nepodobnih koncepata i uspostavljanje kulture za široke narodne mase. Takvom varvarstvu se suprotstavila grupa ljudi koja je proistekla iz kulturnog koncepta koji je godinama emitovao KCP i samo tako se može sprečiti dalja devastacija kulture. Ovakva vrsta otpora je već odavno nezamisliva u Beogradu. No možda postoji nada za otpor u manjim gradovima. Za sada je prvi udar odbijen, a reakcija Ministarstva kulture koja je iznuđena reakcijom javnosti, bila je paušalna i nekompetentna. Odnosno, nedovoljna. Predsednik Božić je izjavio da “tu preporuku” iz Beograda svakako neće uzimati u obzir, jer se “niko spolja ne može mešati u odluke Skupštine opštine Požega”. Dalja sudbina Kulturnog centra Požege danas je samo u rukama građana koji su se osmelili da se suprotstave partijskom teroru. Logično je da se nijedno strukovno udruženje književnika, kao ni PEN centar, neće oglasiti ovim povodom, jer oni su već napravili novi savez sa kulturom širokih narodnih masa. “Kultura za 5” je u Srbiji danas incident i kao takva ona nudi novu strategiju otpora. Njen opstanak, međutim, zavisi od društvene mreže, ali ne one na internetu, već od konkretnih pojedinaca i institucija zainteresovanih za beskompromisnu odbranu koncepta slobode.

Peščanik.net, 01.12.2015.

Srodni link: Saša Ilić – Osmehivanje u snu

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)