Zašto je Grčka uložila značajan napor, više politički nego ekonomski, da bi postala članica Evropske monetarne unije? Zašto je bila spremna da se odrekne drahme i da monetarnu suverenost prenese na Evropsku centralnu banku? Razlog je u značajnom smanjenju kamatne stope kako na javne tako i na privatne kredite. Zbog čega je evro još uvek popularan, a ne zahteva se povraćaj suvereniteta nad monetarnom politikom? Zato što bi kamatna stopa na privatne kredite značajno porasla, mada bi se možda realna kamatna stopa na državne kredite smanjila usled devalvacije i inflacije koja bi usledila. Na tome se može videti dilema sa kojom se suočavaju, mada u različitim uslovima, praktično sve balkanske zemlje, a i druge na jugu Evrope.

Naime, povratak na monetarnu suverenost bi pomogao javnim finansijama, jer bi centralna banka mogla da finansira javne dugove, ali bi značajnu cenu platiti kreditori, a dužnici bi se suočili sa značajno višim kamatnim stopama, kada bi se finansijsko tržište oporavilo. Usled toga, kao što je pre koju nedelju priznao Mario Dragi, prvi čovek Evropske centralne banke, verovatnoća da će se Grčka vratiti drahmi nije zanemarljiva, što objašnjava špekulativne kamatne stope na državne obveznice. Nasuprot tome, kamatne stope na privatne kredite su još uvek niske, budući da banke još uvek mogu da se oslanjaju na Evropsku centralnu banku. No, izlazak iz novčane unije bi veoma verovatno doveo do ozbiljnih problema u finansijskom sektoru i stoga do značajnog poskupljenja kredita. Tako da ono što bi moglo da izgleda kao da je u javnom interesu, ne vidi se i kao da je u privatnom interesu.

Ono što se obično ne vidi kada se raspravlja o prednostima Evropske, pa i monetarne, unije jeste upravo to da je to u značajnoj meri u privatnom interesu, što će reći u interesu domaćinstava i preduzeća u manje razvijenim zemljama članicama. Štaviše, te se pogodnosti mogu obezbediti i kada se zemlja samo približava Evropskoj uniji, a i kada nije formalno u sistemu Evropske centralne banke. Većina poslova na čitavom Balkanu, i ne samo finansijskih, obavlja se u evrima. Time se postiže ono što ne obezbeđuju domaće centralne banke i državna privredna politika: stabilnost, predvidljivost i konvertibilnost. Čak i ako je kurs nekog balkanskog novca veoma stabilan, taj je novac najčešće veoma teško promeniti u menjačnicama u inostranstvu.

Šta te prednosti donose? Ako se pogleda rast privatnih kredita, bilo domaćinstava ili preduzeća, videće se da je on bio brz ili veoma brz na području čitavog Balkana u vreme liberalizacije trgovine i finansijskih transakcija i posle uvođenja evra. Razlog je upravo u tom značajnom smanjenju kamatnih stopa usled smanjenja rizika korišćenjem evra. Niži troškovi zaduživanja pogoduju ulaganjima, jer je dobit u zemlji koja oskudeva u kapitalu veća nego u razvijenim zemljama. Kada se pogledaju privredna kretanja u balkanskim zemljama posle 2000. godine vidi se značajno ubrzanje rasta i, posle određenog, ne baš kratkog perioda vremena, i povećanje zaposlenosti i pad nezaposlenosti. Grčka je primila značajan broj imigranata, a radnike su počele da uvoze i Crna Gora i Hrvatska.

To je korist od integracije. Ona podrazumeva promenu shvatanja suverenosti ne samo u monetarnoj politici, već i u mnogim drugim oblastima privredne politike. Pa i institucionalnog razvoja. Ujednačavanje pravila i ustanova nije samo obaveza prema Briselu, već i posledica racionalnog prilagođavanja na povećanu konkurenciju u zajedničkom tržišnom i poslovnom okruženju. To vodi smanjenju rizika, koji se ogleda u nižim troškovima zaduživanja, povećanim ulaganjima i rastu koji obezbeđuje približavanje nivou razvijenosti u Evropskoj uniji.

To je dobra strana stvari. No, kao što vidimo na primeru Balkana, ali i čitavog juga Evrope, to ipak podrazumeva da se sredstva ulože tako da krediti mogu da se vrate. Ukoliko se novac, uprošćeno govoreći, potroši ili se rđavo uloži, dostupnost jeftinih kredita će dovesti do prezaduženosti i do nesolventnosti čitavih sektora privrede, a i nezaposlenih domaćinstava. To stvara socijalne i političke probleme, usled čega država preuzima mnoge privatne obaveze, pa se mnoge balkanske države nalaze pred bankrotstvom. Tako da se dolazi u situaciju, opisanu na početku, kada je država rizičniji dužnik od privatnika. Tako da bi u javnom interesu bilo da država obezvredi svoje obaveze, ali to nikako nije u privatnom interesu.

Kada se govori o uspešnim zemljama, naročito u Aziji, ali i u srednjoj Evropi, jasno se vidi razlika. One su takođe koristile dolar ili marku ili evro da bi ubrzale rast i razvoj, ali su merama privredne politike usmeravale ulaganja u proizvodnju za izvoz. I one su prolazile kroz praktično sve vrste kriza, ali su bile u stanju da ne samo očuvaju postojeću proizvodnju nego da joj povećaju konkurentnost. Balkanski razvoj je, nasuprot tome, uglavnom ispustio šansu, ne po prvi put, koju su mu pružali povećana ulaganja i otvoreno veliko tržište Evropske unije. Možda se ovoga puta izvuku valjane pouke.

 
Novi magazin, 09.08.2012.

Peščanik.net, 20.08.2012.