Razlika između Šumanove deklaracije od 9. maja 1950, kojom je pokrenut projekat o ujedinjenju Evrope pomoću Zajednice za ugalj i čelik, i zastrašujućih napora od 9. maja 2010. da se spase Grčka i evro ne može biti upadljivija.

Naravno, 1950. je besneo hladni rat, a oporavak od Drugog svetskog rata je okupio evropske umove. Inovativnost je bila neophodna, a pravi ljudi su bili na pravim pozicijama. Žan Mone, koji je pokrenuo projekat, bio je pragmatičan i hrabar. Robert Šuman, koji je ideju o ujedinjenju predstavio evropskim liderima, bio je nadahnut hrišćanstvom koje je pomoglo da se naprave čuda.

Drukčija vremena, drukčiji ljudi, drukčiji duh. Sedište Evropskog koledža u Natolinu, nadomak Varšave, predstavlja gotovo savršeni barometar za merenje morala Evrope. Ako mladi pripadnici evropske elite, koji tamo stiču veštine potrebne za pozicije u institucijama EU, više ne veruju u evropsku budućnost, nešto je baš krenulo naopako. Jer ako oni ne veruju u Evropu, ko će?

Postdiplomci u kampusu u Natolinu, koji predstavljaju više od trideset zemalja, žive u, kako sami često kažu, „zlatnom kavezu“. Oni su u međusobnoj interakciji, ili bi bar tako trebalo da bude, da bi postali ono što je velikom broju njih pošlo za rukom pre njihovog dolaska – da bi postali Evropljani. Bar su ovako stajale stvari, a tako i treba da bude.

Međutim, čak i u ovoj na jedinstveni način zaštićenoj sredini, Evropa više nije uzvišeni cilj kao nekada. Studenti sada imaju više tendencije da se grupišu po nacionalnoj pripadnosti nego ranije, kao da žele da dobiju prepoznatljivija razuveravanja kada je reč o sumnjama u vezi sa sadašnjošću i budućnošću.

Kada sam počeo da predajem međunarodne odnose u Natolinu 2002, svi studenti koledža bili su puni nada koje su bile rezultat proširenja EU na istočnu Evropu. Pripremali su se za prijem osam bivših komunističkih republika (kao i Kipra i Malte) s gotovo kvazireligioznim žarom. Studenti iz Stare Evrope bili su nadahnuti idealizmom i poverenjem koje je izbijalo iz njihovih zemljaka iz Poljske, Češke, Estonije i drugih zemalja. Svi oni su odavali utisak da su puni optimizma kada je reč o političkoj i ekonomskoj budućnosti.

Takođe je bila prisutna volja da se prevaziđe krvava trauma na Balkanu. Posmatrajući kako se studenti iz Srbije, Hrvatske i Bosne suočavaju sa sećanjima na ratove na Balkanu, evropski studenti su iz prve ruke saznali šta znači pravo „pomirenje“ i kakva su bila pravila igre u ostvarenju najvećeg uspeha EU, odnosno u prevazilaženju hladnog rata i nacionalnih netrpeljivosti.

Prvog maja 2004. slavio sam proširenje EU sa svojim studentima. Grlili smo se pod plavom zastavom sa dvanaest žutih zvezdica. Naravno, nisu svi van kampusa Evropskog koledža osećali isti entuzijazam, naročito ne svi u Staroj Evropi, koja je često odavala utisak da prilično nevoljno ispunjava svoju „istorijsku odgovornost“. Danas, kada nam se pred očima produbljuje finansijska i ekonomska kriza, zapravo je ironično upoređivati relativno jaku centralnu Evropu sa jakom Poljskom na čelu, sa ekstremno slabom južnom Evropom, s Grčkom na čelu.

Stiče se utisak da ovih dana na Evropskom koledžu „kultura sumnje“ među studentima iz Stare Evrope dominira nad nekadašnjim pragmatičnim samopouzdanjem studenata iz Nove Evrope. Uspehe više ne donose „dobri vetrovi“ sa istoka, već „loši vetrovi“ sa juga EU i delova njenog zapada.

Veliki broj studenata, ako ne i većina, nisu više u kampusu zato što „veruju“ u Evropu, već zato što su puni sumnji kada je reč o mogućnosti da nađu posao u svojim matičnim državama. Oni žele da steknu dodatnu diplomu iako su već prekvalifikovani. Nadaju se promeni ekonomske klime ili sličnoj prilici u žestokoj borbi za prvi posao. Naposletku, tako dobijaju na vremenu.

Kada su bili ispitivani o identitetima, a ne o motivima, studenti s koledža, sa izuzetkom Nemaca, nisu prirodno i spontano sebe doživljavali kao Evropljane na prvom mestu. Oni sa razumevanjem, a ponekad čak i sa emocijom, slušaju ispovesti generacije za koju je Evropa predstavljala sinonim za ideal pomirenja i obnove. Međutim, njima je očajnički potrebna neka nova priča. Priča o osnivanju Unije nije njihova priča, već priča njihovih roditelja i baka i deka. Oni se ne pitaju šta mogu da učine za Evropu, već šta Evropa može da učini za njih kada je reč o zaposlenju i plati.

I više su sumnjičavi nego samouvereni.

Autor je gostujući profesor na Univerzitetu Harvard, napisao je knjigu Geopolitika emocija.

Danas, 22.05.2010.

Peščanik.net, 22.05.2010.

Leave a Reply