Američka vojska, Flickr

Američka vojska, Flickr

To je zaista mogućnost, a još više problem. Može se kriza u Ukrajini objašnjavati na različite načine, ali ne bi trebalo zavaravati se oko toga kako se ceni uticaj ruske intervencije u Ukrajini na bezbednost građana Evropske unije.

Osećanje nelagodnosti nije isto nezavisno od udaljenosti od ruske granice, ali su se ruske vlasti postarale da praktično svima, od Finske do Portugala, stave do znanja da je njihov cilj promena odnosa snaga u Evropi, a ne samo u Ukrajini ili u takozvanom “ruskom svetu”. Svi su na oprezu jer moraju da presreću ruske avione, a tu je i sve prisutnija propaganda. Evropska bezbednost je svima ugrožena, jer se ne uvažavaju, kako se to kaže, legitimni ruski geopolitički interesi.

I eto sada predloga o stvaranju evropske vojske kako bi se pojačala bezbednost zemalja članica Evropske unije. To je krupna ideja, a ako bi se sprovela to bi bila krupna promena. Zašto?

Zato što je Evropska unija ustrojena tako da ograničava ne samo teritorijalne pretenzije zemalja članica, već i da odvrati njihovu Uniju od intervencionizma kojima su evropske zemlje, i male, a pogotovo velike, bile sklone. O kolonijalnim i imperijalističkim porivima da i ne govorimo. Otuda ta čudna politička zajednica, koja nema sopstvenu vojsku. Političke integracije obično počinju nekim sporazumom o zajedničkoj bezbednosti, dakle stvaranjem zajedničke vojske, pa potom slede eventualno drugi koraci u konfederalizaciji i federalizaciji. U slučaju Evropske unije, međutim, pošlo se od zajedničkog tržišta, preko elemenata demokratskog predstavništva, do zajedničkog novca, sa izgledima da se poveća i fiskalna međuzavisnost. Ali su spoljna i vojna politika ostale nacionalne, mada naravno postoji koordinacija i usaglašavanje.

Ideja je jednostavna, a opet izuzetna. Privredna i politička međuzavisnost svodi spoljnu politiku među članicama Evropske unije na komercijalnu, a tu vojska nema šta da traži. Uz to, uspostavljena su politička tela u kojima se odnos snaga menja prema interesima, tako da je malo verovatno da će postojati trajni savez interesa koji bi podelio i eventualno nepomirljivo suprotstavio zemlje članice. Tako da niko nikome u Evropskoj uniji nije pretnja, a niko ne može da očekuje da bi silom mogao da postigne neki politički, što će reći u krajnjem smislu teritorijalni, cilj. Konačno, nema tog zajedničkog vojnog centra čijom bi se kontrolom mogla namatati nečija volja.

Ovo se može izraziti i drukčije. U evropskoj uniji nema suverene moći, nema nikoga ko može da proglasi vanredno stanje, ko može da proglasi stanje neprijateljstva, bilo prema spoljašnjim ili unutrašnjim neprijateljima. Tačno je da se zemlje članice delimično odriču svog suvereniteta pristupanjem Evropskoj uniji, ali to nije za račun nekog višeg, recimo federalnog, suvereniteta, jer njega nema. Zemlje članice zadržavaju spoljašnji suverenitet kao članice Ujedinjenih nacija, a i tako što imaju sopstvene vojske, dok deo unutrašnjeg suvereniteta prenose na Evropsku uniju. Sama Evropska unija ima spoljašnji suverenitet praktično samo u oblasti spoljne trgovine, dok unutrašnji suverenitet ima samo u okviru ugovora o članstvu.

Ovaj vid političkog zajedništva onemogućava Uniju da ima spoljnu politiku koja bi sadržala ciljeve koji se mogu ostvariti samo vojnim sredstvima. To je ključni deo ovog ustrojstva: Evropa je tako pacifikovana, kako unutar sebe tako pogotovo prema spolja. Jer, smatralo se, ispravno rekao bih, ako bi postojala evropska vojska već bi se našao spoljnopolitički cilj koji bi se hteo silom ostvariti. Zaista, pojedine zemlje intervenišu u nekim područjima gde imaju tradicionalne interese, ali to nije ni približno onome što bi zajednička evropska vojna sila mogla da postigne.

Ova decentralizovanost spoljne i vojne politike bitno ograničava i Atlantski savez, jer njime ne mogu da dominiraju evropske zemlje. Tako da je njegova upotrebna vrednost, bar kao instrumenta evropske spoljne politike, koje i inače nema, veoma ograničena. Ovaj sistem podrazumeva da nema spoljašnje pretnje koja bi podstakla evropske države da se vojno integrišu. Sada se ta spoljašnja pretnja pomalja, i to je novi problem. NATO nije valjan odgovor na tu pretnju, jer je opet skup nacionalnih vojski, uz značajan doprinos američke, od koje se međutim ne može očekivati da gasi požare po Evropi, bar ne dok ne postanu dovoljno veliki.

Usled čega se predlaže stvaranje evropske vojske. Kako sada stoje stvari, do njenog stvaranja neće doći, ali to zavisi od ambicioznosti ruskih vlasti. Ako one zaista istraju na politici preraspodele moći u Evropi, povećanje odbrambene sposobnosti Evropske unije moglo bi da postane realan plan. Što bi bio kraj pacifističkog evropskog eksperimenta.

Novi magazin, 16.03.2015.

Peščanik.net, 16.03.2015.