Zemlje koje imaju značajne deficite u razmeni sa svetom, a to su praktično sve zemlje u tranziciji srednje Evrope i Balkana, suočavaju se sa većim problemima zbog toga što su im potrebna strana novčana sredstva, kojih je sve manje. Opasnost da se dođe u situaciju u kojoj se sada zaista i nalaze ove privrede bila je uočena još odranije. Često je postavljano pitanje šta će se raditi ako strana ulaganja presuše? Sada je to postalo realnost. Šta je odgovor?

Jedan odgovor pokušavaju da daju banke koje posluju na ovim tržištima. Među njima su posebno aktivne austrijske banke. Njihova ulaganja u privrede u tranziciji su negde oko 70 odsto austrijskog bruto domaćeg proizvoda. Njihov problem nije toliko u tome što verovatno moraju da smanjuju ulaganja u privrede kao što je srpska, već raste strah da bi postojeći krediti mogli da postanu nenaplativi zato što sve te privrede ulaze u recesiju i nije izvesno da li će preduzeća, domaćinstva, pa i države, izbeći bankrotstvo. Ukoliko bi, recimo, samo 10 odsto tih kredita trebalo otpisati, to je sedam odsto austrijskog BDP-a. O drugim posledicama i da ne govorimo.

Stoga su evropske banke, koje imaju značajne plasmane u ovim zemljama, zatražile od evropskih ustanova da ih saniraju sa oko 100 milijardi evra kako bi mogle da nastave da kreditiraju svoje klijente na istoku. U ovom času nije jasno kakav će odgovor dobiti. Ali čak i da dođe do tražene subvencije, nije izvesno da bi je evropske banke upotrebile da kreditiraju privrede kao što je srpska, kojima preti ozbiljna recesija. Jer, naravno, u tim okolnostima je rizik investiranja ili kreditiranja suviše veliki. Tako da bi ovo mogao da bude način da se saniraju evropske banke, ali ne i, recimo, srpska privreda.

Zbog toga je potreban odgovor srpskih privrednih vlasti. U ovom času, njega nema. Ono što se čuje iz centralne banke i iz Vlade više govori o zbunjenosti i neodlučnosti, nego što bi moglo da ulije nadu da srpske vlasti znaju šta rade. Ključna činjenica od koje valja poći jeste neminovna korekcija realnog kursa. Ovo se delimično događa preko devalvacije dinara, ali je sva prilika da to nije dovoljno. Biće potrebna ili još značajnija realna devalvacija (dakle, da dinar oslabi znatno više od inflacije) ili značajno smanjenje potrošnje, što će reći smanjenje plata i zaposlenosti.

Primera radi, zemlje koje imaju fiksne kurseve, recimo one na Baltiku, smanjuju plate i javnu potrošnju, i rizikuju pad proizvodnje čak do sedam odsto, kako bi održale postojeći kurs. Sličnim je putem krenula i Hrvatska. U zemljama sa fleksibilnim kursevima, opet, devalvacije su i do 60 odsto, što stvara ozbiljne probleme dužnicima, a i predstavlja značajan pad dohodaka, naročito kada se kupuje uvozna roba.

U oba slučaja, popravlja se konkurentnost ovih privreda i one bi mogle da počnu da se oporavljaju preko snažnog rasta izvoza. Naravno, ukoliko ne bankrotiraju evropske banke i ne produbi se kriza u Evropskoj uniji, u kom slučaju će stagnirati i zemlje u tranziciji.

 
Blic, 21.02.2009.

Peščanik.net, 21.02.2009.