Fotografije čitalaca, Miodrag Ćakić
Pokreće li tema iz naslova bilo kakva ozbiljna pitanja?
Evropska unija je konfederacija. Regionalne sile su svoja ranija suparništva u znatnoj meri obuzdale višedecenijskim preplitanjem svojih poslova i interesa. Male zemlje, kao i uvek, postupaju po naređenju. Prostor za laviranje između evropskih sila znatno je sužen Briselom, koji je drugo ime za usaglašenu dimenziju inače autonomnih politika Berlina, Londona i Pariza.
Da li Srbija može da uđe u Uniju ako Unija ne želi da je prihvati? Da li Srbija može da izbegne da uđe u Uniju ako ova želi da je proguta? Da li je delanje male države usmereno ka ispunjavanju uslova prijema uopšte značajno? Neke zemlje nisu ispunjavale standarde, a primljene su. Druge standarde ispunjavaju, a ne primaju ih. Politika evrointegracija u Srbiji bar donekle ima funkciju sličnu onoj periodičnih izbornih ili vanrednih rekonstrukcija vlade Srbije i rijaliti programa na njenim televizijskim programima: stvara privid da postoji zajednički cilj, proizvodi medijsku buku i odvraća pažnju javnosti od društvenih i ekonomskih procesa i njihovih posledica, vrlo različitih po pojedine grupacije u stanovništvu.
A atlantske integracije? Ima li tu srednjoročnog prostora za manevar? Luka Bar je nezaobilazna izvozna luka jedine velike fabrike koja u Srbiji radi sa dobitkom. Ona se nalazi u zemlji koja ulazi u NATO pakt. U međuvremenu se može dogovarati sa istočnim silama, dok ne istekne vreme za takve dogovore.
Averzija građana prema Uniji, i još veća prema NATO? Ne pitaju se građani, nego poslovni krugovi, danas mahom međunarodni i inostrani, i njihovi domaći politički senzali. Poslednji mogu da brbljaju na RTS i na televiziji koja je direktno prenosila Arkanovu svadbu; oni prvi odlučuju. Dok se Srbija protivila saradnji sa Haškim tribunalom, ta politika je imala podršku približno dve trećine građana. Samo trećina od te dve trećine, odnosno oko 22 posto odraslih građana, bilo je spremno da izdrži dve godine ekonomskih sankcija ukoliko bi to predstavljalo neophodnost za nastavljanje politike protivljenja. Ovi nalazi, stari petnaest godina, danas ne bi bili povoljniji po politiku protivljenja zapadnim silama. Ako i kad NATO bude naredio Srbiji da mu se pridruži, ona će mu se pridružiti. Bili tada na vlasti naprednjaci, demokrati, ili neka treća frakcija ove u osnovi jedinstvene partije, predstaviće to kao uspeh države i obećaće sreću njenim građanima.
A Kosovo, kao uslov? Realno je izgubljeno pre jednog pokolenja, kad je ukidanjem autonomije najveći deo stanovništva dospeo u situaciju ljudi pod okupacijom koji sa državom komuniciraju samo kad moraju. NATO ga je deset godina kasnije uzeo mit dem Säbel, i završio priču. Politika „Nikada nećemo priznati Kosovo“ jeste mantra koja više ne prikriva da je država Srbija realno priznala državu Kosovo, s kojom je zaključila niz međudržavnih sporazuma.
Još samo jednu reč. Koliko je ispunjavanje standarda za integracije stvarno važno za građane? Moderna državna uprava, uključivanje marginalizovanih, priznavanje (ne)tolerisanih, to nisu loše stvari. Siromaštvo, zavisnost, životna nesigurnost, jesu. Neizbežne su.
Mnogo je znakova pitanja. Pitanja nema. Priča je, do daljeg, ispričana. Jedino neka ozbiljnija kriza svetskog sistema može da dovede do etničke homogenizacije kapitala, fašiziranja kapitalizma u njegovim centrima, i znatno drugačije preraspodele karata u rukama onih koji ih poslednjih decenija drže.
Peščanik.net, 17.12.2015.
