Sociolozi, po svemu što znam, ne istražuju sadašnje proteste. To već upućuje na neveselu procenu njihovog ishoda. Sociolog ne mora da ima narudžbu da bi nešto istraživao: dovoljno je da ima osećanje, da će od proučavane pojave nešto biti, da oseti Stimmung značajnog društvenog dešavanja.
Sadašnje proteste ponekad porede sa onima iz 1996-1997: oni nisu srušili Miloševića, ali su ga poljuljali. U to vreme je troje asistenata, Vladimir Vuletić (kasnije predsednik Upravnog odbora RTS, značajnog oruđa Vučićeve propagande), Marija Babović (kasnije programski direktor istraživačke firme Sekons) i Slobodan Cvejić (nekadašnji član Saveta REM izabran na predlog Srpske napredne stranke, potom podneo ostavku, sada potpredsednik Ponoševe stranke) samonicijativno, isprva bez ičije finansijske podrške, započelo i izvelo istraživanje studentskog i građanskog protesta. Istraživanje in vivo, objavljeno već 10. januara 1997, dok su protesti još trajali, dok još nije bilo kasnije čuvenog kordona u Kolarčevoj, dok Patrijarh nije „razbio“ policijski stroj, znatno pre nego što je donošenjem lex specialisa tadašnja vlast prihvatila zahteve demonstranata. Vuletić, Babović i Cvejić tada su prikupili i obradili mnogo kvalitetne građe: u želji da im istraživanje bude sveobuhvatno, angažovali su, naknadno, kao koautore, socijalne psihologe Boru Kuzmanovića i Dragana Popadića, i sociologe Sretena Vujovića i Mladena Lazića, pa se čak i mea parvitas javlja kao pisac priloga. Pogledao sam, na Google Scholar, neke podatke o citiranosti radova iz ove knjige; samo Lazićev tekst iz njenog izdanja na engleskom jeziku bio je naveden šezdeset puta.
Zbog čega poklanjam pažnju davnom istraživanju? Zbog toga što je bilo izvedeno i zbog toga što je odgovaralo zahtevima vremena. Rekoh da, koliko znam, danas niko ne izvodi istraživanje tekućih protesta. Oni sociološki ne postoje. To znači da oni nisu ni realno značajni, niti odgovaraju (već je sama fama društvena činjenica) zahtevima trenutka. Danas nema asistenata koji bi osetili potrebu da izađu na teren, da prebroje šetače i blokadere, da procene apsolutne brojeve učesnika, ili da intervjuišu, pokušavajući da primene uzorak verovatnoća, svakog X šetača iz Y reda protestne kolone. Ni Srećko Mihailović, neumorni istraživač, ne izvodi, koliko znam, njihovo proučavanje. (Usput, o stanju sociologije u Srbiji mnogo govori činjenica da je vrhunskom istraživaču Mihailoviću šef programski direktor Demostata Zoran Panović, sociolog i dugogodišnji član Upravnog odbora RTS, perjanice Vučićeve vlasti.)
Sociološkog istraživanja sadašnjih protesta, po treći put kažem, po svemu što znam – nema. Nismo nabavili. To znači da su za našu sociologiju protesti irelevantna društvena činjenica. I, pride, to znači da protesti ne odaju Stimmung značajnog društvenog dešavanja.
Šta mi znamo o protestima? O broju šetača znamo koliko i o protestima u Parizu, gde se procene demonstranata i policije razlikuju za po pet i po sedam puta. O strukturi protestanata ne znamo ništa. U protestima 1996-1997. preko polovina učesnika dolazila je iz užeg centra Beograda, i još 35 posto iz šireg centra. Predgrađa, kao ni sela, nisu bila zahvaćena učešćem u nemirima, tako da je Milošević i posle „predaje gradova“ mogao da računa na polovinu narodnih glasova. U tim, ranijim, protestima, 85 posto učesnika pripadalo je srednjoj klasi; Milošević je još uvek mogao da se osloni na radnike (pod sankcijama su bila zabranjena otpuštanja) i na seljake (kojima je, kao posednicima realne vrednosti, pogodovala hiperinflacija iz prve polovine devedesetih). A danas? Kakva je klasna struktura građanskih protesta? Ne mogu da izađem da ih posmatram, a nemam gde da o tome nešto pročitam. Da li su i sadašnji protesti ograničeni na one koji ne nose pelene na radnom mestu i čije mesto zaposlenja nije u inostranstvu?! Ima li na njima ljudi iz predgrađa? Da li među učesnicima protesta postoji veći ljudi koji nemaju novca za pregled na skeneru ili na magnetnoj rezonanci, a možda ni za posetu zubaru?!
Ponoviću: o svemu tome ne znam(o) ništa. Znamo li, iz parola, sa transparenata i iz formulisanih zahteva, nešto o stvarnim zahtevima učesnika protesta i o njihovom samorazumevanju vlastitih realnih interesa i vrednosti? Proteste održane pre četvrt veka karakterisala je, i pored njihovog uspeha, potpuna konfuzija u svesti učesnika. Sa izuzetkom pristalica Demokratske stranke, svi ostali su, analiza je pokazala, istovremeno bili za parlamentarizam i za autokratsku vladu, za sigurnost radnog mesta i za tržišnu privredu, za evropske integracije i za samodovoljnost Srbije. Kako stvar stoji danas? Šta se nalazi iza ritualno ponavljanih formalnih zahteva na šetnjama i na blokadama? Ni o tome ništa ne znam(o).
Na kraju svih krajeva, kakav je Stimmung? Je li On gotov, ili je pri kraju, ili ostaje!? Priprema li represiju (kao 1991. i 1993), ili nagodbu (kao 1997), ili se u Budimpešti, ili negde drugde, već drže tečajevi obuke članova nekog novog Otpora!? Koraci koji dolaze iz budućnosti čuju se dovoljno glasno; ne vidim nikoga ko bi makar želeo, pa onda i umeo, da ih na istančan način oslušne, a onda i da ih protumači.
Peščanik.net, 08.07.2023.
