U istraživanju mojih koleginica, Zrenjanin je opisan kao bitno industrijski grad. Nema u njemu subotičke, senćanske, čak ni bačkotopolske džentrije; a nema ni ravangradskog prepoznavanja secesije u kolektivnom pamćenju, toliko karakteristične za Sombor.
Zrenjanin nisu paorska, zemljoradnička naselja, poput Gradnulice i Dolje; profil grada još je manje izražen „stručnjačkim hruščevkama“, starom visokogradnjom u centru i na istočnoj strani. Zrenjanin je bio i ostao industrijski grad. On je u Jugoslaviji imao trideset hiljada zaposlenih radnika; njegovo srce je zapadno od gradskog jezgra, u kvartu Bagljaš, radničkom, mom. Stari radnici, nekadašnji vlasnici zrenjaninskih fabrika u prehrambenoj, metalnoj, tekstilnoj, hemijskoj i drvnoj industriji pomrli su ili u penziji. Sad u njemu žive drugi radnici, druga generacija, u drugačijem svetu.
Kada posmatram radnike koji se oko 22 sata skupljaju na bulevaru čekajući fabričke autobuse da ih odvezu u treću smenu, ne deluju mi izgladnelo. Lošije deluje kada progovore: usta su im redovno krezuba. Opravka zuba iznosi 20 evra, pa naviše. Tu je negde i granica materijalnog standarda sadašnje radničke klase: ima se za hranu, nema se za zdravlje.
Pritom, sam posao uništava zdravlje. Proizvodni proces podseća na filmske kadrove iz Čaplinovih „Modernih vremena“. Radnici se uglavnom primaju na rad na po nekoliko meseci, što je dovoljno da dobiju ortopedske i reumatološke probleme, ali ne i naknade i invalidnine. Između pojedinih gradskih kvartova, kao i između sela na području grada Zrenjanina, postoji svojevrsno takmičenje ko će od njih privući fabričke autobuse u narednih nekoliko meseci. I pored ogromne emigracije rezervna armija rada istrajava. Dobro je što, s obzirom na jasnu srpsku, mađarsku, slovačku i rumunsku etničku profilisanost pojedinih sela, nikome nije u interesu da stvara međunacionalne sukobe. Radnici u fabrikama ostavljaju zdravlje, ali nesigurnost zaposlenja ne generiše bilo kakav nacionalizam.
Kad je već reč o lečenju u industrijskom gradu u unutrašnjosti: pred izbore na kojima je naprednjak Nikolić pobedio demokratu Tadića, u pidžami sam pobegao iz zrenjaninske bolnice. Manje zato što su mi ukinuli terapiju (i sada se dešava da u gradskoj bolnici nema ni paracetamola), više stoga što kardiologica nije umela da pročita elektrokardiogram. Razumem biračko ponašanje zrenjaninskih (i drugih) radnika: nisu glupi da poveruju da bi g.g. Đilas, Jeremić, Lutovac i Ponoš, svi zajedno, ili svaki ponaosob, naučili lekare u sekundarnim ustanovama specijalnim znanjima koja krase njihove (lekarske) faksimile. Moje komšije sa Bagljaša uglavnom nemaju para za privatne klinike u Beogradu ili Novom Sadu.
Lečenje je nedostižan luksuz. U Zrenjaninu je to i pijaća voda. Pijaću vodu nemamo od 2004. Može se raditi, može se nečiji profit stvarati i uz hemijski (a nekad i bakteriološki) neispravnu vodu, zabranjenu za piće, zabranjenu za kuvanje. Neispravna voda je Zrenjanincima data, i zadata. Ona se zbila, i desila.
Nema dostupnog lečenja, što ne znači da ima zakona i prava. Tadić-Malović-Homenova reforma tužilaštva i sudstva dovela je do toga da je, kada sam aktivistkinju za romska prava poslao u Više tužilaštvo da podnese prijavu zbog nacističkih napisa na fasadi njene kuće, tužiteljka „objasnila“ oštećenoj da prijave može da podnosi samo policija. Kada sam se povodom toga obratio Republičkom javnom tužiocu, Državnom veću tužilaštva i (beše to u vreme demokrata) državnom sekretaru Homenu, u tužilaštvu je naknadno sačinjen zapisnik o prijavi. Vuk je pojeo magarca. I oštećena i ja bili smo i jesmo obični građani. U kapitalizmu se zakoni prave i primenjuju za bogate i moćne, a ne za common people.
Neonacizam je, u međuvremenu, splasnuo. To jest, kad je reč o domicilnom stanovništvu. Kineski funkcioneri Ling Longa držali su vijetnamske radnike u polurobovskom odnosu. Angažovali su svoje (polu)robove da snimaju fotografije zrenjaninskih srednjoškolki, kojima su potom upućivali ponude za prostituisanje. Ne samo ljudi iz Ling Longa u Zrenjaninu, nego i oni iz Ziđina, u Boru. Tužilaštvo je našlo da nema osnova za istragu. Ono je takvo kakvo jeste. Ono je odbacilo i prijavu protiv kineskog rukovodioca koji je ometao kretanje naših novinara. Zamenica tužioca Dragana Mojsin (dobila je jedan proces protiv mene, pa koristim priliku da je reklamiram) u svojoj diplomi Pravnog fakulteta iz Banjaluke nema godinu upisa, niti godinu završavanja studija, niti prosečnu ocenu.
Pričam radnicima u Zrenjaninu da to što njihove kolege na istim radnim mestima, u matičnim zemljama kompanija za koje moji sugrađani rade, imaju po pet, pa i šest puta veću platu za isti posao, proizlazi iz eksproprijacije viška vrednosti. Objašnjavam im da oni svojim radom izdržavaju ne samo kapitaliste nego i radnike u razvijenim zemljama. Radnici me slušaju minut ili dva, pa se isključe. Za njih, a i stvarno, ja sam profesor koji ima veliku platu i sigurnost radnog mesta i koji nema rizik od sticanja privremenog ili trajnog invaliditeta na poslu. Govorim im istinu, ali oni su u pravu: ne treba trošiti vreme na slušanje čoveka koji se leči u privatnim klinikama.
Radnici rade samo u fabrikama. Sve drugo, invaliditet, neispravna voda, odsustvo mogućnosti lečenja, odsustvo pravne države, sve to i svašta drugo njima se dešava, sa snagom prirodne nepogode, sa neumitnošću otuđenih sila, koje su potpuno van njihove kontrole.
Peščanik.net, 04.01.2023.
