Mobilni telefoni se gase, laptopovi zatvaraju uz tresak, a novosti sa društvenh mreža prestaju da pristižu. Prvi put danas, petnaestak novinara naguranih u sobicu luksuzne Gradske palate pažljivo slušaju.

Govornik je tihi flamanski novinar koji se dobrovoljno prijavio da objasni svojim novopridošlim kolegama šta mogu da očekuju od lokalnih poreskih zakona. A vesti nisu dobre. Oni od nas koji su klasifikovani kao lokalni stanovnici mogu da očekuju lupanje po ušima: visoki porezi, teško ostvarivi odbici i gomila papirologije na dva jezika, od kojih nijedan nije engleski.

„Kako to može?“ prekida ga makedonski novinar. „Ja moram da izdržavam ženu i ćerku, a ako platim…“

Govornik pokušava da ga zaustavi. „Ja nisam ni poreznik ni računovođa“, kaže on. „Dozvolite mi da završim prezentaciju – ne mogu da kometarišem konkretne slučajeve…“

„Dobro“, kaže Makedonac, „Nećemo konkretno. Hajde da pretpostavimo da ovde živi neki reporter iz jedne bivše jugoslovenske republike, sa partnerkom i, na primer, jednim detetom. Kako se od njega može očekivati…“

I tako dalje, još sat vremena. Nakon čitavog dana vrlo korisnih izlaganja o Evropskoj uniji, mnogi učesnici ovog uvodnog kursa za strane novinare, koji organizuje EU, shvataju da je jedina institucija koju treba bolje da upoznaju u stvari belgijski federalni poreski fond.

Generacija 2012. na ovoj možda najvećoj novinarskoj galeriji u svetu bila bi neprepoznatljiva za one koji su taj posao radili pre samo jedne decenije. Ova multikulturalna radna snaga možda izgleda i zvuči isto, ali je desetkovana. Sa znatno manje novinara koji mogu da kažu da rade za neku konkretnu medijsku kuću – i koji primaju platu i plaćaju porez u svojoj matičnoj državi – broj onih koji rade honorarno za niz publikacija jako je porastao. To često znači da porez plaćaju lokalno i da sami pokrivaju svoje putne troškove.

Na pauzi uz kafu ćaskam sa kolegom iz istočne Evrope. Ovde je već šest meseci i nekoliko puta dnevno šalje izveštaje za nacionalni kanal svoje zemlje. Ali kaže da je on zamenio osobu koja je bila pravi dopisnik i koja je, navodno, previše koštala njegove poslodavce. Tako da je on, priča mi uz osmeh, poslat ovde da radi kao lokalni honorarac na privremenom ugovoru. „Ja sam jeftin – vrlo jeftin“, kaže on.

Ima načina da honorarci izbegnu plaćanje poreza u Belgiji, ali nijedan nije naročito efikasan. Neki koji rade izvan Evropske unije plaćaju porez u svojoj zemlji, ali to uspevaju samo tako što se skrivaju od belgijskih vlasti. Ne prijavljuju mesto boravka i nisu obuhvaćeni belgijskim zdravstvenim osiguranjem. (Jedan novinar mi kaže da treba da odleti kući da izvadi umnjake.) Međutim, glavna poruka sa današnjeg brifinga jeste da će vam Brisel na kraju doskočiti – „Brisel“ je, u ovom slučaju, glavni grad Kraljevine Belgije.

Svakog dana u proteklih par meseci parkiram kompjuter u novinarskom delu zgrade Evropske komisije – bukvalno nekoliko koraka od velike konferencijske sale. Okružen sam višenacionalnom (i višejezičnom) armijom honorarnih izveštača koji koriste besplatni internet i po svemu sudeći subvencionisanu kafu (za 0,9 evra – kako je to moguće?). Dok dopisnici sa velikim D, iz velikih medijskih kuća, rade u Međunarodnom pres-centru iza ugla ili u Gradskoj palati, mu slobodnjaci se tiskamo po ćoškovima krcatog medijskog prostora.

Kao jedini Australijanac i bez nekih naročitih veza sa ostalima iz anglofone zajednice, usvaja me grupa Italijana, koji me odmah obaveštavaju da će mi ljudska prava biti narušena uvek kad jedem u kantini Komisije (Savet Evrope preko puta je mnogo bolji). Ovo je zanimljiva grupica ljudi: pametni su, elokventni, dobro govore engleski i uglavnom imaju tridesetak i nešto godina. Jedan se snašao tako što izveštava za malu novinsku agenciju i avijacijski časopis; drugi radi za briselsko dopisništvo italijanske kablovske TV stanice; treći piše za poljoprivredni informator. Svi rade od ugovora do ugovora, ponekad i od poslodavca do poslodavca, i stalno vrebaju novu priliku.

Upoznaju me i sa „ocem“ italijanskog novinarskog sveta: naočitim gospodinom čija je podsetnica tautološka: collaboratore fisso (stalni saradnik). Njegov list u Italiji nije želeo da mu plaća boravak u Briselu, ali je umesto toga pristao da svake nedelje od njega kupuje određeni broj članaka i da mu tako obezbedi redovnu nadoknadu. On nije jedini: druga po veličini novina u Italiji, La Repubblica, nedavno je zamenila svog penzionisanog briselskog dopisnika… njim samim – to jest, rekli su mu da može da ostane na tom mestu, ali kao honorarac sa ekskluzivnim ugovorom. Briselsko dopisništvo tog lista sada se sastoji od jednog penzionisanog dopisnika koji dopunjuje penziju radeći isti posao koji je radio do sada.

Ovo nije glamurozan život kakav bi se možda očekivao od novinarskog posla u najvažnijem gradu Evrope. Tokom dana slučajno sam čuo jednog novinara kako telefonom traži da mu se kaže kakvo će biti posluženje (besplatno) na konferenciji na koju misli da ode. „Kad kažete sendviči – kakvi sendviči?“ pita on. Malo kasnije, neko se raspravlja sa šefom, koji traži od njega da dođe na redovni godišnji skup u svoju zemlju, ali neće da mu plati put. Redakcija na kraju popušta, ali novinar će morati da leti Ryan Air-om iz Šarloe (grada na sat vremena vožnje od Brisela koji svi vole da mrze). Novinar zbog toga gunđa čitav dan.

Teško je reći kako ovaj trend prelaska na honorarce utiče na kvalitet izveštavanja, budući da mnogi evropski honorarci koji me okružuju dok ovo pišem nikad nisu ni znali za bolje. Rade fanatično – trče sa popodnevne konferencije za novinare pa onda narednih sat vremena ludački kucaju. Retko putuju i otvoreno priznaju da nemaju mnogo vremena za istraživanje – tu su da samo prenesu vesti koje im Evropska unija svakodnevno dostavlja.

A ako volite proste vesti, posao u Evropskoj uniji može da bude vrlo lak. Svakog dana se ispred konferencijske sale Evropske komisije objavljuju saopštenja za novinare povodom važnih i skupih političkih odluka. Najčešće možete da dođete do brojeva telefona elokventnih (i poliglotskih) savetnika koji će vam objasniti kontekst ili dati zvaničnu izjavu. Možete da prisustvujete „tehničkim brifinzima“ i, ako umete da se snađete, možete ugovoriti intervju sa nekim komesarom.

Za elektronske medije postoje dva internet kanala koji pokrivaju sve EU događaje (u Luksemburgu, Briselu i Strazburu) i mnogo više video materijala na zahtev nego što može da stane na USB. Na raspolaganju su vam studiji i tehničari, besplatno: ako želite da snimite TV intervju sa nekim poslanikom u Evropskom parlamentu, samo treba da pozovete ljude iz audiovizuelne službe.

Kada sam jednom prijatelju novinaru rekao da se selim u Brisel, odgovorio mi je da mi je upala sekira u med. „Samo se pojaviš i pokupiš to što je na poslužavniku“, kazao mi je tada. I bio je u pravu – uvek ima šta da se radi. Ali ko želi da kupi ove proizvode? Na kom tržištu da ih prodate? I što je još važnije, koji je značaj svega toga?

Sa praktično svakodnevnim političkim odlukama koje se mere milionima evra, loše plaćeni novinari s mukom pokušavaju da dokuče o čemu da izveštavaju i zašto. Novinarska galerija je puna uzmuvanih ljudi koji prebiru po saopštenjima za novinare i očajnički traže originalni ugao gledanja na stvar.

Jednog dana sam pokupio sva zvanična saopštenja do kojih sam uspeo da dođem: ukupno petnaest. Saopštenje komesara za regionalnu politiku o konkurenciji i državnoj pomoći; komisija Evropskog parlamenta ispituje Zajednički evropski zakon o prodaji robe; saopštenje potpredsednice Ketrin Ešton povodom izbora u Ukrajini; Evropska komisija prihvata spajanje dve telekomunikacione kompanije… u međuvremenu, moje elektronsko sanduče punilo se mejlovima od EU tela za koje nisam znao ni da postoje.

Središte generatora vesti iz Evropske unije je dnevna konferencija za medije u podne, koja vam skoro sigurno neće pružiti nikakve nove informacije. U stvari, portparolka Komisije, Pija Arenkilde Hansen, najčešće samo ponavlja ono što je već rečeno u saopštenjima za medije. Počinjem da sumnjam da reporteri ovde dolaze samo da bi pronašli ključ za priču – da iz pitanja svojih kolega shvate šta je značajno.

Na primer, kad je predsednik Komisije Hoze Manuel Barozo izašao iz konferencijske sale nakon objavljivanja da je Evropska unija dobila Nobelovu nagradu za mir, Arenkilde Hansen je počela da odgovara na pitanja. Jedan novinar je pitao koji će deo Evropske unije dobiti novčanu nagradu; drugi je želeo da zna ko će primiti nagradu u ime Evropske unije. Oba pitanja su uljudno izbegnuta, ali ugao pisanja se već nazirao. Članci „EU dobila Nobela“ mogli su da se začine sa nekoliko pasusa o rastućim institucionalnim tenzijama oko nagrade.

Samo engleski tabloidi imaju ono za šta bi mnogi ovdašnji novinari dali život – jasan ugao gledanja na stvar. Kada je objavljena vest o Nobelu, mrzovoljni britanski novinar uleteo je u pres-centar galameći koliko mrzi EU, na zaprepašćenje svojih kontinentalnih kolega, koji svesrdno podržavaju evropski projekat (aplaudirali su Barozu kad je objavio vest o nagradi – iako je odbio da odgovara na pitanja). Ali za engleske tabloide, Evropska unija je skup sumnjivih ljigavih kontinentalnih tipova koji otimaju pare od britanskih poreskih obveznika; novinar samo treba da izračuna koliko svaki sumanuti program košta Britaniju i članak će se sam napisati. Motiv je, naravno, ksenofobija – ali u medijskom prostoru gde reporteri nemaju ni vremena ni želje da kritički propituju politiku, to je ujedno i najozbiljnije novinarstvo koje imamo.

Moje kolege novajlije u šali kažu da su već savladali najvažnije novinarsko pravilo u Briselu: poslednjih deset minuta radnog vremena odvojiš za brisanje mejlova koje si dobio od Evropske unije. Takve stvari se ne nose kući, a i sam taj katarzični čin je prijatan. Ali što se tiče značajnijeg pitanja kako se postaviti prema institucijama o kojima ćemo izveštavati, nismo dobili nikakav savet.

Nalazimo se na istorijskoj prekretnici za Evropu – i čitav svet. Narednih godina Evropska unija će ili početi da puca po šavovima ili će se njene najvažnije članice u duhu osnivača EU opredeliti za snažnije jedinstvo – možda čak i za pravu federaciju. Sve to ide puževim korakom, ali kada se naše reportaže u narednih pet godina sumiraju, ispašće da smo bili hroničari jako značajnog procesa. To bi mogao da bude najbolji period naših karijera.

Ali da li ćemo biti na visini zadatka? Da li ćemo uspeti da se izdignemo iznad svakodnevne magle saopštenja za novinare, kratkih izjava i sitnih čarki, i shvatiti vreme u kojem živimo? Ili nas naša perspektiva iz podruma Komisije čini previše bliskim posmatračima – kompromitovanim mehanikom političkih saopštenja – da bismo uopšte shvatili šta se dešava?

Na kraju uvodnog kursa o belgijskom poreskom sistemu, preduzimljivi brazilski novinar sakuplja naše elektronske adrese i obećava da će organizovati piće, kako bismo svi ostali u kontaktu. Rukujemo se i jedni drugima želimo sreću. Ali dok hodamo prema glavnom ulazu Komisije, sa 27 evropskih zastava na hladnom vetru, ne mogu a da se ne zapitam da li će vredna generacija novinara 2012. iskoristiti priliku da postane velika.

 
James Panichi, Inside Story, 19.10.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 03.11.2012.