Foto: EPA
Prikaz knjige Ari Shavita, My Promised Land: The Triumph and Tragedy of Israel /Moja obećana zemlja: trijumf i tragedija Izraela/
Ari Šavit je kolumnista lista Haaretz, miljenik liberalnih cionista u Americi, gde je njegovoj knjizi posvećena velika pažnja. U aprilu 1897, njegov pradeda Herbert Bentvič došao je u Jafu, predvodeći 21-očlanu cionističku delegaciju koja je istraživala da li bi Palestina mogla da bude odgovarajući prostor za nacionalnu domovinu Jevreja. Teodor Hercl, čiji je pamflet Jevrejska država objavljen godinu dana ranije, nikad nije bio u Palestini i nadao se da će Bentvičeva grupa napisati detaljan izveštaj o svojoj poseti za Prvi cionistički kongres koji je trebalo da se održi u Bazelu u avgustu iste godine. Hercl i većina prvih cionista bili su pre svega zainteresovani da pomognu osiromašenim i progonjenim istočnoevropskim Jevrejima, ali Bentvič je više brinuo za brojne sekularne i emancipovane Jevreje u zapadnoj Evropi, koji su se sve više asimilovali. Rešenje za probleme obe grupe, smatrao je on, nalazilo se u vaskrsavanju Zemlje Izraela u Palestini.
Krajem 18. veka Palestina je imala oko 250.000 stanovnika, uključujući 6.500 Jevreja, od kojih su skoro svi bili Sefardi. Do 1897, u vreme posete Bentvičeve delegacije, jevrejski deo stanovništva se skoro utrostručio. Gledajući sa vrha vodenog tornja u centralnoj Palestini Bentvič pod sobom nije video hiljade muslimana i hrišćana, niti pola miliona Arapa raštrkanih u dvadesetak gradova i nekoliko stotina sela Palestine. Nije ih video, govori nam Šavit, zato što je većina tih ljudi živela u zaseocima okruženim pustom teritorijom; zato što je video Zemlju Izraela koja se prostire daleko preko palestinskih naselja do pustinja današnjeg Jordana, i zato što još nije postojao koncept palestinskog nacionalnog identiteta, pa samim tim nije bilo ni Palestinaca.
Bentvičevo slepilo je bilo tragično, jada se Šavit, ali bilo je neophodno za spasavanje Jevreja. U aprilu 1903. ubijeno je 49 Jevreja u pogromu u Kišinjevu, glavnom gradu Moldavije. Preko milion Jevreja izbeglo je iz istočne Evrope u narednih deset godina, pretežno u Ameriku. Najveći deo onih 35.000 koji su otišli u Izrael bili su sekularno i idealistički orijentisani. Verovali su da u Palestini ima mesta i za Arape i za Jevreje. Živeli su u komunalnim agrarnim naseljima i transformisali sliku bledog, metiljavog Jevrejina iz geta u preplanulog, muževnog pionira socijalističkog kibuca.
Do 1935, Jevreji su činili više od četvrtine stanovništva Palestine i počelo je iseljavanje palestinskih zemljoradnika iz desetina mesta, u krčenju terena za jevrejske sadnice pomorandži i agrarna naselja.
Sa Hitlerovim dolaskom na vlast jevrejska emigracija u Palestinu se povećala. Arapska pobuna 1936-39, nacionalni ustanak protiv britanske vladavine i masovnog jevrejskog naseljavanja, koštala je života pet hiljada Palestinaca i tri stotine Jevreja i šokirala jevrejsku zajednicu. Palestinsko protivljenje jevrejskom useljavanju nije bilo novo, ali ranije su neredi i nasilje bili kratki i sporadični. Cionistička utopijska faza naglo se okončala, piše Šavit, a zamenilo ju je shvatanje da su nacionalni sukob i izmeštanje stanovništva neizbežni.
Kada su Ujedinjene nacije predložile podelu Palestine na jevrejsku i arapsku državu 1947, Jevreji su činili manje od trećine stanovništva i posedovali 7 odsto zemlje. Predlog UN-a, koji su odbili palestinsko rukovodstvo i Arapska liga, garantovao je 56 procenata teritorije jevrejskoj manjini. Plan je ipak usvojen i 29. novembra 1947. izbio je rat. Do trenutka kada su arapske vojske izvršile invaziju 1948, na obe strane bilo je po hiljadu mrtvih, a oko 300.000 Palestinaca je pobeglo ili proterano.
U julu 1948, izraelska vojska je napala selo Lidu, smešteno između Tel Aviva i Jerusalima. Vojnici su ubacivali bombe u kuće, protivtenkovskim granatama gađali prepunu džamiju, a preživele su pokosili mitraljeskom vatrom. Ubijeno je preko dve stotine ljudi. Premijer David Ben Gurion naredio je Jigalu Alonu, vođi operacije, da deportuje preživele meštane. Drugi komandir, Jicak Rabin, izdao je naredbu: „Meštani Lide moraju se proterati brzo, bez obzira na godine.“
Ove i druge epizode onoga što Šavit naziva „čišćenjem“ nisu bile odstupanja, već sastavni deo cionističke misije stvaranja države sa najvećom mogućom jevrejskom većinom. „Ako će biti cionizma, ne može da bude Lide“, piše on, „Ako će biti Lide, ne može biti cionizma.“ Šavit nastavlja: „Meni je jasna jedna stvar: komandir brigade i vojni guverner su imali pravo kad su se naljutili na današnje ucveljene izraelske liberale, koji osuđuju ono što su Izraelci učinili u Lidi ali uživaju plodove njihovog dela… Ako treba, staću uz proklete. Jer znam, da njih nije bilo, država Izrael ne bi bila rođena.“
Ogromni izazovi stajali su pred novom državom: racionisanje, siromaštvo, priliv traumatizovanih preživelih prognanika holokausta. Za manje od četiri godine, jevrejska populacija je više nego udvostručena. Uprkos svim nedaćama, zemlja je opstajala, piše Šavit, i izrasla u egalitarnu socijaldemokratsku državu. Nauka, industrija i poljoprivreda su se razvijali. U pustinji je izgrađen nuklearni reaktor.
Šavit kritikuje svoje pleme, aškenasku laburističku cionističku elitu: piše o ponižavanju Jevreja koji su dolazili u Izrael iz arapskih zemalja, o tome kako su prskani DDT-om i gurani u logore, ponekad okružene bodljikavom žicom; piše o strahu te elite da će arapski i ultra-ortodoksni Jevreji pretvoriti „njihovu“ zemlju u još jednu bliskoistočnu državu i iznutra uništiti njene zapadne temelje.
Šavit opisuje kako se razočarao u izraelsku levicu i kako je došao do zaključka, koji deli sa većinom desničara, da su jevrejski i palestinski nacionalizam nepomirljivi. On osuđuje levicu jer se ponaša kao da je borba sa Palestincima počela 1967. i kao da se može okončati prekidom vojne okupacije. Optužuje levicu da koristi 1967. godinu za preusmeravanje pažnje sa izraelske odgovornosti za 1948, odnosno pravu osnovu sukoba. Ali fokusirajući se na progone 1948, sam Šavit čini nešto slično, preusmeravajući pažnju na rat, a zanemarujući predratne i posleratne sukobe.
Zanimljivo za knjigu koja toliko pažnje posvećuje legitimitetu cionizma, Moja obećana zemlja ne iznosi najsnažnije i najočiglednije argumente za pravo Jevreja na samoopredeljenje u današnjoj izraelskoj državi: činjenicu da je ono utemeljeno u međunarodnom pravu, u vidu rezolucije UN-a 181, potvrđeno proglašenjem nezavisnosti kako Izraela 1948, tako i Palestine 1988. Bez obzira na postupke njihovih predaka, sada u Izraelu živi preko šest miliona Jevreja, čineći preko 75 odsto ukupnog stanovništva. A uskraćivanje države Jevrejima predstavljalo bi rešavanje starih nepravdi stvaranjem novih.
U knjizi se iznose mnoge tvrdnje koje se mogu lako osporiti: da prvobitni cionisti nisu bili svesni postojanja autohtonog stanovništva; da Jevreji u istočnoj Evropi nisu imali mnogo drugih mogućnosti; da je istorijsko pravo jevrejskog naroda da uspostavi suverenitet u svojoj drevnoj postojbini bilo važnije od prava i želja lokalnog stanovništva prisutnog preko hiljadu godina; da je ekonomski napredak Arapa rezultat cionističkog useljavanja; da je socijalistički egalitarizam u kibucima moralno opravdavao cionizam; da je holokaust retroaktivno opravdavao cionističko naseljavanje koje mu je prethodilo za više od pola veka; i da je demokratija uvedena nakon osnivanja Izraela bila pravična. Neke od ovih tvrdnji imaju neko opravdanje, ali predstavljene su uz velike propuste i neistine, čak i po merilima standardne cionističke istoriografije.
***
Šavit je sekularista za koga je odluka o osnivanju jevrejske nacionalne države u Palestini zasnovana na širokim univerzalnim osnovama – na neophodnosti utočišta za progonjene ljude – a ne na uverenju da su Jevreji vlasnici ove zemlje zbog obećanja koje je Bog dao Avramu. Osim kratkih opaski na Svetu zemlju i jevrejsku drevnu domovinu, religije skoro i da nema u njegovom opisu ranog cionizma.
Šavit piše da Jevreji ne bi imali nikakvu budućnost da nisu došli u Palestinu na prelazu u 20. vek. Ovo ne odgovara istini, jer kao što ističe Anita Šapira, jedna od najvećih kritičarki „novih istoričara“, milioni istočnoevropskih Jevreja pobegli su na Zapad, uglavnom u Ameriku, a znatan deo nevelike cionističke manjine odlučio je da ne ostane u Palestini. Ahad Ha’am, jedan od najuticajnijih cionističkih mislilaca, koga Šavit naziva „nacionalnim moralnim liderom“, verovao je da većina Jevreja treba da se odseli u Sjedinjene Države i da samo odabrana manjina treba da uspostavi duhovni centar u Palestini, uzorno društvo čiji bi primer sledila dijaspora.
Ponavljajući stari cionistički slogan „zemlja bez naroda za narod bez zemlje“, Šavit piše kako, „gledajući nenaseljenu teritoriju 1897, Bentvič vidi mir, pustu zemlju, obećanje“. Neki od najistaknutijih cionista tog vremena, uključujući Ahada Ha’ama, nisu videli pustu zemlju. Primetili su lokalne Arape i predvideli rat koji će sa njima voditi. Šest godina pre nego što je Bentvič došao u Palestinu, Ahad Ha’am je pisao:
„Moraćemo da naučimo, kako iz naše davne tako i nedavne prošlosti, koliko moramo voditi računa da ne izazovemo gnev lokalnog naroda tako što ćemo ih prevariti… A šta rade naša braća? Upravo suprotno!… Prema Arapima se odnose neprijateljski i okrutno, nepravedno ulaze na njihove posede, tuku ih besramno i bez dovoljnog povoda, pa se čak i hvale svojim postupcima… iako Arapi ćute i beskrajno su rezervisani, u njihovim srcima taloži se bes. I ti ljudi će biti osvetoljubivi kao niko pre… ovo društvo… će morati da se suoči i sa unutrašnjim i sa spoljnim ratom.“
Interne debate se gotovo potpuno ignorišu u Šavitovom narativu, što je zaprepašćujući propust u knjizi toliko koncentrisanoj na moralno opravdanje. On umesto toga tvrdi da je cionističko naseljavanje bilo opravdano neophodnošću da evropski Jevreji pobegnu od progona, ali zaobilazi prateća moralna pitanja: da li je progon u Evropi značio da su jevrejske izbeglice morale da budu udomljene na bilo kom mestu koje je moglo da ih primi, ili je Palestina imala naročitu obavezu? Da li su progonjeni Jevreji imali pravo samo da se sklone u Palestinu, ili su u njoj imali pravo na sopstvenu državu, čak iako je ovo podrazumevalo premeštanje lokalnog stanovništva? Da li je bilo legitimno da Britanci obećaju Jevrejima nacionalnu domovinu u Palestini? Izbegavajući ova pitanja, Šavit nam ne pomaže da razumemo kako Palestinci vide svoju istoriju i ukopava nas u narativ moralnog pravedništva koji će onemogućiti bilo kakvo pomirenje.
On uporno navodi socijalizam kibuca kao moralno opravdanje za cionizam, kao da harmonija kibuca može opravdati ponašanje cionista prema nejevrejima. „Bez komunalnog aspekta kibuca,“ piše on, „socijalistički cionizam neće imati legitimitet i doživljavaće se kao nepravedni kolonijalistički pokret… Obrađujući zemlju golim rukama i živeći u siromaštvu, sprovodeći jedan smeli, nezapamćeni socijalni eksperiment, oni pobijaju sve optužbe o otimanju zemlje koja nije njihova“. Egalitarni kibuc, polja pomorandži, bliskost s prirodom i obrađivanje zemlje – to Šavit predstavlja kao esenciju života u Palestini tokom britanske vladavine. Arapi su se razvijali rame uz rame s Jevrejima; nepravde nanete lokalnom stanovništvu nadomeštene su napretkom koji je doneo cionizam. Sve to se lepo uklapa u priču koja se priča deci u cionističkim letnjim kampovima, ali iz Šavitove slike nedostaju ključni delovi: promovisanje „hebrejskog radnika“, „hebrejske zemlje“, „hebrejskih proizvoda“ i aktivni napor da se arapski radnici izoluju od jevrejske ekonomije; redovne arapske peticije protiv jevrejskog naseljavanja koje datiraju od 1891; buržoaski, gradski način života koji je većina doseljenika odabrala, uprkos promovisanju rustičnog, pionirskog ideala. „I pored silnog propovedanja“, piše Šapira, „godine 1931. tek je 19 odsto Jevreja u Palestini živelo u agrarnim naseljima, a od tada je ovaj broj samo opadao.“
Arapska pobuna 1936-39, piše Šavit, „gurnula je cionizam iz stanja utopijskog blaženstva u stanje distopijskog sukoba“, pripremajući teren za 1948. Ali ovo doba nevinosti je plod njegove mašte. Godine 1886, arapske pobune protiv jevrejskih naseljenika opisivane su u cionističkoj štampi kao pogrom; zatim su usledili neredi 1920, 1921, 1929. i 1933.
Šavit je u pravu kad ističe da Arapi nisu bili samo pasivne žrtve. Mnoge akcije Izraela bile su vođene sasvim realnim osećanjem ugroženosti, osećajem koji je izazvao arapski antagonizam: hebronski masakr 1929, podrška velikog muftije Jerusalima nacističkoj Nemačkoj, antisemitizam koji je prožimao arapsku propagandu, brojni vojni napadi na Izrael, samoubilački napadi na civile u izraelskim gradovima tokom druge intifade. Ali Šavitove mistifikacije ne daju uverljivost njegovoj odbrani. U svojoj verziji izraelske posleratne istorije on preleće preko nekih neugodnih činjenica, ili ih potpuno izostavlja. Nakon primirja, kao što su pisali Šapira, Moris i drugi istoričari, ubijeno je nekoliko hiljada od 750.000 proteranih Palestinaca dok su pokušavali da se vrate kući pod okriljem mraka; Izrael je uništio, eksproprisao i pokušao da izbriše tragove prošlosti u nekadašnjim palestinskim selima, uključujući i sela gde je živelo 75.000 interno raseljenih palestinskih građana.
Šavit ne spominje da je izraelski premijer početkom 50-ih odobrio planove za iseljavanje hiljada hrišćanskih Arapa u Argentinu i Brazil, ili da je Izrael nametao vojnu upravu svojim arapskim građanima do kraja 1966, ne dozvoljavajući im pristup izraelskom pravosudnom sistemu, da je cenzurisao njihovu štampu i ograničavao im kretanje. Za Šavita, „Izrael je 1950-ih bio samo socijaldemokratska zemlja“, među „najegalitarnijim… na svetu“.
Najviše upada u oči da Šavit ne istražuje kontinuitet između izraelskog ponašanja 1948. i današnje politike: ograničenja prodaje i davanja u zakup zemlje Arapima; kažnjavanje izraelskih organizacija koje obeležavaju Nakbu, palestinsku „katastrofu“ iz 1948; planove odeljenja za naseljavanje Svetske cionističke organizacije za „judeizaciju Galileje“ i proširenje jevrejske teritorijalne celine na oblasti koje naseljavaju palestinski građani Izraela. Svake nedelje u novinama opisuje se borba za jačanje jevrejskog karaktera Izraela na račun njegovih palestinskih građana, ali po Šavitu, Izrael je poslednji put ograničavao prava nejevrejske četvrtine svojih građana u ratu 1948.
***
Šavitova knjiga pisana je za američku publiku, na engleskom, ne na hebrejskom, i američki Jevreji su je hvalili više nego bilo koju drugu knjigu o Izraelu iz protekle decenije. Direktor Antidifamacijske lige, Abraham Foksman, novinar časopisa Atlantic Džefri Goldberg i urednik magazina New Republic Frenklin Foer obezbedili su kratke preporuke na koricama ove knjige, što je učinio i bivši izraelski premijer Ehud Barak. Knjiga je dobila nagradu Natan, novu nagradu koja laureatima finansira promociju, marketing i distribuciju. Američko-izraelski komitet za javne poslove delio je besplatne primerke svojim omladinskim aktivistima. Tomas Fridman i Dejvid Bruks su joj posvetili po jednu pohvalnu kolumnu u New York Timesu. Urednik New Yorkera Dejvid Remnik, koga Šavit opisuje kao „kuma“ ove knjige, govorio je na brojnim njenim promocijama, učestvovao u njenom uređivanju, objavio odlomak u svom časopisu i nazvao je „najneverovatnijom knjigom“ o Izraelu u nekoliko poslednjih decenija i „argumentom za liberalni cionizam“.
Ankete pokazuju da većina američkih Jevreja sebe doživljava kao liberale i demokrate i da gaji posebna osećanja prema Izraelu. Mnogi se bune na primedbu da postoji bilo kakav nesklad između njihove posvećenosti liberalizmu i njihovog cionizma. Šavitova ushićena naracija, njegovo veličanje Izraela, potvrda je američkim liberalnim Jevrejima da takav nesklad ne postoji. Njegovo mučno preispitivanje Lide omogućava i njemu i njegovim čitaocima da se lepo osećaju zato što im je žao. On može da kaže Palestincima da se već jednom okanu svojih zahteva, a da istovremeno i sam pusti suzu. Zamišljenog palestinskog sagovornika ovako je prekorevao na radiju NPR: „Ja priznajem Lidu, ali ti ne smeš da se navikavaš na Lidu. Moraš da nastaviš dalje“. Palestincima poručuje da zaborave svoju istoriju, dok u istom intervjuu poručuje Jevrejima da svoju pamte: „Zaboravili smo osnovnu stvar, a to je da smo mi najveće žrtve 20. veka.“
Naglašavanjem tragične neizbežnosti izraelskog teškog položaja, Šavit uverava svoje čitaoce da slobodno mogu da Izraelu oproste sva zlodela – na kraju krajeva, to što se desilo bilo je neizbežno – i Izrael i njegovi zastupnici danas ne mogu ništa da učine da to isprave. On prekoreva levicu zato što ne priznaje značaj izbegličkog pitanja, ali ne zato što smatra da se problemi izbeglica moraju rešiti. Šavit, poput izraelskih zvaničnika, nije spreman da razmotri povratak većeg broja Palestinaca. U najkraćem, on opravdava nečinjenje, ali ga zaodeva u ruho saosećanja.
Na razgovoru sa Remnikom, Šavit kaže da ne bi „osudio“ počinioce masakra 1948:
„Šavit: Oni su se žalili na pojedine dobro poznate preosetljive izraelske autore: ‘Mi smo obavili taj prljav posao. Oni žive na zemlji koju smo im mi raskrčili’. A onda ti autori kažu: ‘Ti ljudi su počinili ratne zločine’. To je validan argument. Mislim da je vrlo važno setiti se, što sam ti govorio i u drugim prilikama, da je SAD zasnovana na zločinima mnogo gorim od Lidinih. Slušam američke, kanadske, australijske i novozelandske liberale, ali znam da se njihovi liberalizam i univerzalne vrednosti zasnivaju na istrebljavanju drugih, što znači da nemaju pravo da nas kritikuju.
Remnik: Uz jednu razliku.
Šavit: Oni su to radili sto godina pre nas.
Remnik: Tačno.“
Pa i nije. Naravno, Šavit je u pravu da su više od sto godina pre 1948, američki starosedeoci doživeli mnogo goru sudbinu od Palestinaca, koji nisu poubijani u dovoljnom broju da izgube brojčanu prednost nad izraelskim Jevrejima. Ali to ne znači da je pažnja koja se sada posvećuje patnji Palestinaca licemerna, niti da je ona rezultat kasnije pojave cionizma. Teško je zamisliti da bi se neki američki komentator izvukao kad bi Indijancima rekao da odbija da osudi nekadašnja zlodela, da je stradanje Indijanaca bilo neophodno za dobrobit Amerike, i da Indijanci imaju „moralnu i razumnu dužnost da prevaziđu tu traumu“, kao što je Šavit rekao Čarliju Rouzu o proterivanjima i masakrima iz 1948.
Šavit se američkim Jevrejima predstavlja kao navodno liberalni izraelski glas sa kojim mnogi od njih mogu da se poistovete – nije ni previše šovinistički orijentisan, kao određeni delovi izraelske desnice, niti previše očajan i kritičan prema Izraelu, kao pojedini delovi izraelske levice. Međutim, u samom Izraelu, Šavitovi stavovi se ne smatraju liberalnima. U svojim kolumnama on nastupa kao glas razumne tihe većine, pa su tako njegovi stavovi poslednjih godina, iako nedosledni, pratili centar koji se uporno pomerao udesno i u čije redove spadaju ratoborniji elementi laburista, Netanjahu i umereniji elementi Likuda. Šavit je tu da potapše izraelski politički konsenzus po ramenu i uveri ga da mudro postupa.
Još 1997. bio je protiv sporazuma iz Osla, nazivajući ga „kolektivnim činom mesijanskog pijanstva“ i branio njegovog najistaknutijeg protivnika, Netanjahua, od optužbi da je delimično kriv za njegov neuspeh. U vreme druge intifade, hvalio je Šarona kako „vojnu kampanju vodi strpljivo, mudro i smireno“, kao i da „u diplomatskoj kampanji pokazuje impresivan talenat“. U poslednjoj nedelji rata u Gazi ovog leta, u kome je poginulo sedamdeset dvoje Izraelaca i preko 2.100 Palestinaca, Šavit je napisao da je snažno protivljenje izraelskom ponašanju nelegitimno i da se svodi na antisemitski šovinizam: „Mi smo sićušni manjinski narod pod napadom, i paušalna kritika ovog naroda je kao paušalna kritika crnačke, gej ili jezidske manjine.“
Šavit je bio jedan od najistaknutijih promotera stava da nije bilo niti ima „bilo kakvih partnera“ među palestinskim rukovodstvom za sklapanje mira, tvrdeći da je Barak „ponudio Palestincima preko hleba pogaču“. On kaže da podržava obustavu okupacije, ali u istom dahu kaže da je taj korak „problematičan“ i da bi „mogao podstaći talase nasilja koji će poljuljati Izrael i ugroziti njegov opstanak“. Godine 2006. uporno je napadao Olmertov plan za povlačenje sa velikih delova Zapadne obale, i tvrdio na jednom okruglom stolu Saveta za inostrane odnose da bi povlačenje čak i do razdvojnog zida na Zapadnoj obali, koje bi ostavilo ogromnu većinu doseljenika na izraelskoj strani zida, bilo pogrešno. Šavit je često najavljivao iransku nuklearnu bombu ili vojni napad na Iran, nastupajući kao Netanjahuov portparol. Danas na Zapadnoj obali zagovara spore, oprezne promene, dok izraelski vojnici i baze ostaju tu gde jesu – što je jedna verzija Netanjahuovog „ekonomskog mira“. Ali ovo se u SAD nekako prodaje pod firmom liberalizma.
Nathan Thrall, London Review of Books, 09.10.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 07.10.2014.
IZRAEL / PALESTINA