Natpis na zidu: Đilas tajkun
Foto: Đorđe Karan

Da nema Đilasa, novoradikali bi morali da ga izmisle. Zapravo, i jesu ga izmislili. Jer su morali. Da nema tog izmišljenog Đilasa, novoradikali ne bi umeli da objasne zašto postoje – kao politička (čuješ, politička!) grupa i uopšte. Izmišljeni Đilas u središtu je oko koga se plete smisao postojanja novoradikala. Kao takav, izmišljen dakle, Đilas je za radikale važniji od Vučića. Može se otići i korak dalje – Vučiću je Đilas važniji od Vučića. Konačni izvod glasi: novoradikali s Vučićem na čelu manje su stvarni od izmišljenog Đilasa.

Što ne znači, naravno, da su manje štetočine. Nema tu kontradikcije. Politika novoradikala dâ se sažeti u jednu reč – jeste, Đilas je ta reč. To jednostavno znači da novoradikali nemaju politiku, pošto je sve za šta stoji ključna reč izmišljeno, to jest ne postoji. Kako su okupirali sve političke – predstavničke i nepredstavničke – pozicije u državi, a politiku nemaju, novoradikali mogu da prave samo štetu. I to i rade, uporno i brutalno.

Stvarni Đilas i izmišljeni Đilas podudaraju se samo u tom jednom nesrećnom imenu. Bilo je i drugih znamenitih Đilasa u domaćoj politici i u ovdašnjem javnom prostoru, ali je samo ovaj Đilas baš taj za koga je danas dovoljno reći – Đilas. Iako sa novoradikalskim izmišljenim Đilasom ne deli ništa, stvarni Đilas mogao bi skupo da plati tu podudarnost. Recimo, kada Stefanović kaže da je Vučić, sa porodicom, najugroženiji, on izgovara Vučić, a misli na Đilasa.

Kao što je donedavno govorio da je Vučić najugroženiji, a mislio je na Olivera Ivanovića. Dobro, čitalac se mršti i u pravu je: kako mogu znati šta Stefanović misli? Kad smo već kod toga: kako mogu znati da misli? Spekulišem dakle.

Novoradikali mrze svog Đilasa jer znaju da egzistencijalno zavise od njega. Reklo bi se, Đilas je njihova sudbina. Ali nije tako. Đilas im nije bio suđen, oni su ga izmislili i prigrlili. To je svojevrsni neurotični kompleks ljubavi i mržnje. Vole ga jer bez njega ne mogu i mrze ga iz istog razloga. Đilas je i prazno mesto i prazni označitelj u novoradikalskoj kartografiji za (ne)snalaženje u svetu. Bilo ko može glumiti Đilasa, stati na njegovo mesto, pa tako i glumice i glumci poput Seke Sablić ili Dragana Bjelogrlića.

Važi i obrnuto, svakome se može prilepiti etiketa – Đilas. U novoradikalskim očima, potencijalno svi smo mi Đilas. Stvarnost je naravno nešto komplikovanija od toga, ali baš u tome i jeste stvar. Na komplikovani krajolik stvarnosti novoradikali odgovaraju jednostavnom kartografijom: gde god da se okreneš, Đilas. U stvarnoj Srbiji ima mnogo toga mimo Đilasa – recimo, korona. Ali, šta novoradikali da rade sa koronom? Mnogo je jednostavniji izmisliti Đilasa i iz dana u dan se obračunavati s njim.

Izmišljeni Đilas ne može nikome zaista da naudi, izuzev samome Đilasu. Dok korona zaista ubija redom. U imaginarnoj kartografiji novoradikala nema mesta za koronu i njene razorne posledice. Kakve veze korona ima s nama, pitaju novoradikali. Ko da mi tu nešto možemo, sležu ramenima. Đilas je druga priča, trljaju ruke. Tu možemo šta god nam padne na pamet, zato smo ga i izmislili, smejulje se. Kao što su onomad izmislili Olivera Ivanovića.

Opasno je živeti u novoradikalskoj fantazmagoriji i u kovid-realnosti, svestan je toga čitalac. Svako jutro se budi i svako veče leže sa tim saznanjem – sve dok se budi i dok leže. Čitalac čita knjige, traži objašnjenje. Kako se zove to što imamo u Srbiji? Neliberalna demokratija, kompetitivni autoritarizam, defektna demokratija? Sve zvuči slabo, previše učeno i apstraktno. Kvar je veći nego što denotira defektna demokratija. Fekalna demokratija – pomisli čitalac, to bi mogla biti prikladna sintagma.

U fekalnoj demokratiji, sledi definicija, društvo se deli na uzurpatore i sve ostale. Uzurpator uživa (prigrabio je sebi) pravo (i slobodu) da po ostalima izliva kofe… dobro, fekalija. Ostali ravnopravno i slobodno, dakle demokratski konkurišu da budu mete za sadržaj iz kofa. Ali, novoradikali ne bi bili novoradikali da iz intelektualne lenjosti i ograničenosti privilegijama ne podriju čak i „fekalnu demokratiju“ – pobogu, zašto samo Đilas?

Peščanik.net, 11.12.2020.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)