Filozof brani religiju

Prikaz knjige Alvina Plantinge, Where the Conflict Really Lies: Science, Religion, and Naturalism

1

Dubok je rascep u poimanju sveta ateista i sledbenika monoteističkih religija. Imamo sreću da živimo u okviru ustavnog sistema i kodeksa ponašanja koji uglavnom onemogućavaju da taj rascep poremeti socijalni mir; ove dve strane najčešće se međusobno ignorišu. Ali ponekad sukob izbije na površinu i razvije se u javnu debatu. Današnje vreme je takvo.

Jedna od stvari u koju ateisti obično veruju jeste da je nauka na njihovoj strani, dok je religija suprotstavljena nauci: da je, na primer, verovanje u čuda nespojivo sa naučnom koncepcijom znanja; verovanje da je Bog stvorio čoveka po svom liku nespojivo sa naučnim objašnjenjima koje daje teorija evolucije. U svojoj zanimljivoj novoj knjizi, Where the Conflict Really Lies (Gde se zapravo krije sukob), Alvin Plantinga, istaknuti analitički filozof poznat po svom doprinosu metafizici i teoriji znanja kao i filozofiji religije, okreće ovu navodnu sukobljenost naglavačke. Suština njegove teze je da „postoji površan sukob, ali duboka saglasnost nauke i teističke religije, ali površna saglasnost i dubok sukob nauke i naturalizma“. Pod naturalizmom misli na verovanje da je svet opisiv prirodnim naukama sve što postoji, i da ne postoji biće kao što je Bog, niti bilo šta nalik Bogu.

Platingina religija je iskrena, i to nije neki intelektualni deizam koji Bogu ne daje nikakav zadatak na svetu. On je evangelistički protestant, ali svoju argumentaciju gradi poštujući verziju hrišćanstva koja je „grubi presek važnih hrišćanskih načela“ – od Apostolskog verovanja do anglikanskih Trideset devet načela vere – prema kojima je Bog osoba koja nije samo stvorila univerzum i njegove zakone, nego i koja interveniše u svetu, čudima opisanim u Bibliji i na druge načine. Vrlo je zanimljivo videti kako neko sa ovakvim verovanjem lucidno i pažljivo obrazlaže njihovu vezu sa metodama i rezultatima prirodnih nauka.

Plantinga u knjizi raspravlja o mnogim temama, ali njegove najvažnije tvrdnje su epistemološke. On smatra, prvo, da nam teistički koncept veze između Boga, prirodnog sveta i nas samih omogućava da svoje opažajne i racionalne sposobnosti smatramo pouzdanima. Stoga je razumno verovati da naučne teorije koje nam te sposobnosti dopuštaju da izvedemo zaista opisuju stvarnost. Drugo, on smatra da naturalistička koncepcija sveta, i nas samih kao proizvoda nasumične darvinovske evolucije, obesmišljava verovanje u bilo kakve teorije koje preko nje možemo formirati, uključujući i teoriju evolucije. Drugim rečima, verovanje u evoluciju negira samo sebe. Međutim, Plantinga smatra da možemo pouzdano verovati da smo proizvodi evolucije ukoliko takođe verujemo, nasuprot naturalizmu, da je tim procesom na neki način rukovodio Bog.

2

Vratiću se na tvrdnju o naturalizmu kasnije, ali prvo ću nešto reći o teističkoj koncepciji. Plantinga smatra, poput nekih drugih, da nije slučajnost što se naučna revolucija odigrala u hrišćanskoj Evropi i nigde drugde. Njene velike ličnosti, poput Kopernika i Njutna, verovale su da je Bog stvorio prirodni poredak kojim vlada zakon i da je stvorio ljude po svom liku, sa sposobnostima koje im omogućavaju da otkriju taj poredak služeći se opažanjem i razumom.  Ova upotreba opažanja i razuma jeste ono što definiše empirijske nauke. Ali šta je sa samim teističkim verovanjem? Ono očito nije rezultat nauke. Kako se ono može pomiriti sa naučnim razumevanjem prirode?

Ovde se moramo okrenuti Plantinginoj teoriji znanja, koja je ključna za razumevanje njegovog stava. Svaka teorija ljudskog znanja mora da objasni nešto što on zove „garancijom“, to jest, uslove koje pravo verovanje mora da ispuni kako bi postalo saznanje. Ponekad znamo da je nešto istina na osnovu dokaza koje nam pružaju druga verovanja. Ali taj lanac mora negde da se završi, i prema Plantingi, to se dešava kada formiramo uverenja na jedan od, po njemu, „osnovnih“ načina.

U sposobnosti za formiranje osnovnih uverenja spadaju opažanje, pamćenje, racionalna intuicija (o logici i aritmetici), indukcija, i neke stručnije sposobnosti, kao što je sposobnost da uočimo mentalno stanje drugih. Kada otvorite frižider i vidite da u njemu ima nekoliko flaša piva, smesta formirate to uverenje bez izvođenja zaključaka iz drugih uverenja, npr. verovanja o obrascima oblika i boja u vašem vidnom polju. Kada vas neko pita da li ste ručali, možete odmah da odgovorite jer se sećate da ste ručali, a sećanje je uverenje koje se ne zasniva na nekom drugom uverenju, niti na opažanju, niti na logičkom rezonovanju.

Verovanja koja se formiraju na osnovnom nivou nisu nepogrešiva: od njih se može odustati kada vam se iznesu dokazi koji govore suprotno. Ali njih ne moraju podržavati drugi dokazi da bi ona bila garantovana – inače znanje ne bi ni moglo da počne da se formira. A opšta pouzdanost bilo koje od ovih vrsta formiranja uverenja ne može se utvrditi posezanjem za nekom od ostalih:

„Racionalna intuicija omogućava nam da znamo matematičke i logičke istine, ali ne može nam reći da li je to opažanje pouzdano ili nije. Niti možemo racionalnom intuicijom i opažanjem dokazati da je pamćenje pouzdano, niti (naravno) opažanjem i pamćenjem da je racionalna intuicija pouzdana.“

Ali šta je onda garancija za verovanja formirana na jedan od ovih osnovnih načina? Plantinga smatra da je glavni uslov to da ona moraju biti rezultat pravilnog funkcionisanja neke sposobnosti koja je inače pouzdana. Ne možemo dokazati bez cirkularnosti da su sposobnosti opažanja, pamćenja ili rezonovanja inače pouzdane, ali ukoliko jesu, onda verovanja koja formiramo kad one pravilno funkcionišu čine saznanje, ukoliko se ne dovedu u pitanje suprotnim dokazima.¹ Ljudsko znanje tako zavisi od činjenica o našem odnosu prema svetu, koji ne možemo da dokažemo ni iz čega: ne možemo dokazati postojanje fizičkog sveta, ili realnost prošlosti, ili postojanje logičke i matematičke istine; ali ako su naše sposobnosti zaista u dodiru sa ovim aspektima stvarnosti, onda za njih možemo znati, prema Platinginoj teoriji.

Na primer, ako su naša opažajna verovanja obično prouzrokovana uticajem na naša čula predmeta i događaja iz okruženja koje je saglasno sa onim u šta se veruje, i ako je sećanje obično prouzrokovano tragovima u mozgu koje za sobom ostavljaju događaji iz prošlosti, onda su opažanje i sećanje pouzdane sposobnosti, koje nam pružaju saznanje iako ne možemo dokazati da su pouzdane.

Zа sаdа smo nа terenu trаdicionаlne epistemologije, аli štа je sа verom? Verа je, premа Plantingi, još jedan osnovni način za formiranje verovanja, različit od razuma, ali ne i suprotan razumu, opažanju, sećanju i drugim načinima. Međutim, u pitanju je „sasvim drugačija stvar: prema hrišćanskoj tradiciji (uključujući i Tomu Akvinskog i Džona Kalvina), vera je naročit dar od Boga, a ne deo naše uobičajene epistemološke opreme. Vera je izvor verovanja, izvor koji premašuje sposobnosti sadržane u razumu.“

Bog daruje ljudima sensus divinitatis koji ih obično navodi da veruju u njega. (Kod ateista je sensus divinitatis ili blokiran ili ne funkcioniše kako treba.)² Pored toga, Bog interveniše na Zemlji i na selektivniji način, „omogućavajući hrišćanima da vide istinu ključnih učenja jevanđelja“.

Ukoliko je sve ovo tačno, onda je vera, po Plantinginom merilu pouzdanosti i valjanosti funkcija, neka vrsta uzroka koji pruža garanciju za teističko verovanje, iako se radi o daru, a ne univerzalnoj ljudskoj sposobnosti. (Plantinga ističe da su iznošeni i racionalni argumenti za postojanje Boga, ali on misli da je nepotrebno oslanjati se na njih, kao što nije potrebno oslanjati se na racionalne dokaze o postojanju spoljnog sveta da bismo pukim gledanjem utvrdili da je u frižideru pivo.)

Zanimljivo je pročitati tako jasno objašnjenje oprečnosti Platinginog teizma i sekularnog stanovišta. Moje instinktivno ateističko uverenje govori mi da bi, ako bi me ikad obuzela misao da je Nikejsko verovanje istinito, najverovatnije objašnjenje bilo da gubim razum, a ne da sam stekao dar vere. S druge strane, sa Platinginog stanovišta, ja patim od svojevrsnog duhovnog slepila, od kojeg ne želim da se izlečim. Ovo je ogroman epistemološki jaz, i on se ne može preskočiti kooperativnom upotrebom kognitivnih sposobnosti koje svi delimo, kao u naučnim sporovima.

Vera dodaje uverenja na temelj dostupnih dokaza teiste, temelj koji ateista nema, i koji mu je nedostupan bez naročitog Božjeg delovanja. Ove razlike čine različita verovanja razumnim, uz iste zajedničke dokaze. Ateista koji poznaje biologiju i medicinu nema razloga da veruje u biblijsku priču o vaskrsenju. Ali hrišćanina koji u nju veruje ne bi trebalo, prema Platingi, da razuvere opšti biološki dokazi. Plantinga poredi razliku u opravdanim verovanjima sa slučajem kada nekoga optuže za zločin na osnovu vrlo uverljivih dokaza, ali on zna da ga nije počinio. Za njega, neposredni dokaz sećanja ne obara se javnim dokazima protiv njega, iako njegovo sećanje nije dostupno drugima. Isto tako, vera hrišćanina u istinu jevanđelja, iako nedostupna ateisti, ne potire se sekularnim dokazima o neizvodljivosti vaskrsenja.

Naravno, ponekad drugačiji dokazi mogu da budu dovoljno snažni da vas ubede kako vas sećanje vara. Nešto slično se povremeno može dogoditi sa uverenjima zasnovanim na veri, ali obično u obliku, kaže Platinga, promene u tumačenju biblijske poruke. Ova tradicija interpretacije svetih spisa u svetlu naučnog znanja proteže se do Avgustina, koji ju je primenio na „dane“ stvaranja. Ali Platinga u jednoj fusnoti kaže da oni čija vera obuhvata, za razliku od njegove, verovanje da biblijsku hronologiju stvaranja sveta treba shvatiti doslovno, mogu iz tog razloga smatrati suprotne dokaze sistematski varljivim. Reklo bi se da je ovo posledica njegovih epistemoloških pogleda koju se nada da će izbeći.

3

Svi mi moramo shvatiti da nismo sami stvorili svoj um, i moramo se osloniti na to kako on funkcioniše. Teisti i naturalisti radikalno se razilaze oko pitanja šta opravdava to oslanjanje. Plantinga je svakako u pravu da, ukoliko čovek u nju veruje, teistička koncepcija daje divno objašnjenje zašto je nauka moguća: spoj prirodnog poretka i naših umova svesno je proizveo Bog. Takođe je u pravu kada tvrdi da naturalizam mnogo teže objašnjava taj spoj. Kada se ovo pitanje jednom postavi, ateisti moraju da razmisle da li njihovo objašnjenje našeg nastanka pruža dovoljno dokaza da su naše kognitivne sposobnosti dovoljne da nam omoguće da otkrijemo prirodne zakone.

Platinga tvrdi da po naturalističkom shvatanju evolucije, tumačene materijalistički, nema razloga da mislimo kako naša verovanja imaju ikakve veze s istinom. Po tom viđenju, verovanja su stanja uma, i prirodna selekcija daje prednost moždanim mehanizmima isključivo na osnovu njihovog doprinosa, putem ponašanja, opstanku i reprodukciji. Sadržaj naših verovanja, pa tako i njihove istinitosti ili neistinitosti, irelevantan je za opstanak organizma. „Prirodna selekcija nije zainteresovana za istinu, nego za pravilno ponašanje.“

Platingina verzija ove argumentacije ne pridaje dovoljno značaja naturalističkim teorijama o mentalnom sadržaju – tj. teorijama o tome šta čini jedno stanje uma verovanjem kakvo jeste, u svetlu toga da li je tačno ili netačno. Većina naturalista smatra da postoji bliska veza između sadržaja jednog verovanja i njegove uloge u kontrolisanju ponašanja organizma u odnosu na svet. Da pojednostavimo: oni bi mogli da smatraju, na primer, da stanje nečijeg uma stvara verovanje da je pred njim opasna životinja, ako je to stanje koje obično izaziva susret sa medvedom, zvečarkom itd, i ako ono obično podstiče na bežanje ili neko drugo odbrambeno ponašanje. Ovo je osnova za uverenje da evolutivni naturalizam čini naša opažajna verovanja, formirana osnovnim deduktivnim i induktivnim zaključivanjem, obično pouzdanim.

Međutim, kada nas naše sposobnosti odvedu do verovanja izrazito dalekih od onih koja su našim precima omogućavala da prežive – kao u nedavnom izvođenju i proceni dokaza za postojanje Higsovog bozona – Plantingina skeptična argumentacija ostaje snažna. Hrišćani, kaže Plantinga, mogu da „shvate savremenu nauku kao veličanstven prikaz Božjeg lika u ljudskim bićima“. Mogu li naturalisti da kažu nešto jednako ozbiljno, ili to moraju da shvate kao neobjašnjivu misteriju?

Veći deo Plantingine knjige zauzima sistematska rasprava o konkretnijim tvrdnjama kako se nauka sukobljava, ili slaže, sa religijom. On se osvrće na tvrdnju Ričarda Dokinsa da evolucija otkriva svet bez plana; na suprotnu tvrdnju Majkla Bihija da ona otkriva delovanje inteligentnog dizajna; tvrdnju da su zakoni fizike nespojivi sa čudima; tvrdnju evolutivnih i društvenih psihologa da funkcionalno objašnjenje moralnih i verskih verovanja pokazuje da ne postoji objektivna moralna ili verska istina; na ideju da istorijska kritika Biblije čini nerazumnim shvatanje Biblije kao reči Božje; i na ideju da je podešavanje osnovnih fizičkih konstanti, čije precizne vrednosti omogućavaju život, dokaz postojanja stvoritelja. Dotiče se i problema zla, i iako nudi moguće odgovore, takođe primećuje, „Pretpostavimo da Bog ima dobar razlog da dopušta greh i zlo, bol i patnju: zašto mislimo da bismo baš mi znali taj razlog?“

Što se tiče evolucije, Plantinga ubedljivo tvrdi da je najviše što se može dokazati (na primer, od strane Dokinsa) na osnovu raspoloživih dokaza i nekih vrlo upitnih daljih pretpostavki, jeste da ne možemo isključiti mogućnost da je živi svet proizvod stihijske evolucije i da samim tim nema nikakvog plana. On veruje da bi drugačija hipoteza o rukovođenoj evoluciji, gde Bog određuje odgovarajuće mutacije i brine se o njihovom opstanku, mnogo bolje objasnila krajnji rezultat. S druge strane, iako veruje da Majkl Bihi postavlja ozbiljan izazov preovlađujućoj slici evolucije, ne smatra da su Bihijevi argumenti u prilog inteligentnom dizajnu uverljivi, i ističe da oni u svakom slučaju ne podržavaju hrišćansko verovanje, a možda čak ni teizam, jer Bihi namerno vrlo retko govori o stvoritelju.

Plantinga smatra da čuda nisu nespojiva sa zakonima fizike, budući da ti zakoni određuju samo šta će se desiti u zatvorenim sistemima, bez spoljne intervencije, a tvrdnja da je fizički univerzum zatvoreni sistem nije sama po sebi zakon fizike, nego naturalistička pretpostavka. Njutn nije u nju verovao: smatrao je čak da Bog interveniše da planete ostanu u svojoj orbiti. Plantinga nadugačko raspravlja o odnosu čuda i kvantne teorije: njena probabilistička priroda, smatra on, može da dopusti ne samo čuda nego i ljudsku slobodnu volju. Razmatra i različita tumačenja podešavanja fizičkih konstanti, uz zaključak da je potpora koju ona pružaju teizmu skromna, zbog poteškoće u pripisivanju verovatnoće alternativama. U svim ovim izlaganjima, on ozbiljno pokušava da uključi podatke savremene nauke. Argumenti su često domišljati i, imajući uvidu Plantingino polazište, opšti zaključci su zaokruženi i dosledni.

Zanimljivost ove knjige, posebno za sekularne čitaoce, jeste njena prezentacija iz perspektive filozofski umešnog i naučno obaveštenog teiste – perspektiva koju mnogi od njih ne poznaju. Plantinga piše jasno i čitko, a ponekad i oštro – odgovarajući agresivnim kritičarima religije poput Dokinsa i Danijela Deneta. Njegovo svestrano stanovište predstavlja vredan doprinos ovoj debati.

To kažem kao neko ko ne može da zamisli da veruje u ono u šta Plantinga veruje. Ali čak i oni koji ne mogu da prihvate teističku alternativu trebalo bi da priznaju da je Plantingina kritika naturalizma usmerena na najdublji problem ovog verovanja – kako objasniti pojavu, kroz delovanje zakona fizike i hemije, svesnih bića poput nas, sposobnih da otkriju te zakone i shvate univerzum kojim ti zakoni upravljaju. Zastupnici naturalizma nisu ignorisali ovaj problem, ali verujem da za sada, čak i uz pomoć teorije evolucije, nisu dali uverljivo rešenje. Možda teizam i materijalistički naturalizam nisu jedine mogućnosti.

Thomas Nagel, The New York Review of Books, 27.09.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 22.09.2012.

1. Detalji su komplikovani, i izloženi su u Platinginom trotomnom remek delu, Warrant: The Current Debate i Warrant and Proper Function (obe Oxford University Press, 1993) i Warranted Christian Belief (Oxford University Press, 2000).
2. Ovo je često rezultat greha, iako ne nužno greha nevernika; vidi Plantinga, Warranted Christian Belief, 214.