Budući da predlog zakona, ako je reč o zakonu, o fiskalnoj odgovornosti nije dostupan javnosti, mada ga je, ako je verovati novinama, odobrio MMF, može se jedino komentarisati ono što pojedini ministri, državni službenici ili savetnici najavljuju. Govori se o tome da će se do 2015. fiskalni deficit smanjiti na 1 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) i da će se ograničiti rast javnog duga na najviše 45 odsto BDP-a. Pominje se i da će se utvrditi nivo javnih rashoda, ali nije sasvim jasno na koliko. Ne kaže se ništa zašto su tačno izabrane upravo te cifre.

Najpre u kakvom su odnosu fiskalni deficit i javni dug? Ako se fisklani deficit, dakle manjak u javnim budžetima, u toku jedne godine finansira zaduživanjem to postaje javni dug. Koliki bi trebalo da je fiskalni deficit pa da se javni dug ne povećava u odnosu na BDP? Za to je potrebno znati stopu rasta BDP-a. Onda, ako se fiskalni deficit podeli sa stopom rasta dobija se nivo javnog duga (sve u procentima BDP-a) koji se neće menjati sve dok se ne menjaju pretpostavljeni deficit i stopa rasta. Recimo, ako se zaista do 2015. fiskalni deficit spusti na željeni nivo od 1 odsto BDP-a i potom se trajno održava na tom nivou, to bi značilo da se smatra da je poželjno da se javni dug stabilizuje na nivou od 20 odsto BDP-a, ako je tačno da se računa sa privrednim rastom od 5 odsto kako je negde izjavila ministarka finansija. Nedoumica oko te cifre se javlja zbog toga što je verovatnije da je ministarka mislila na realnu stopu rasta, u kom slučaju bi nominalna, u dinarima, stopa rasta morala da bude uvećana za stopu inflacije. Da bi se videlo zašto nije realno računati sa nominalnom stopom rasta od 5 odsto, dovoljno je zapaziti da će ove godine realna stopa rasta biti, po zvaničnim predviđanjima, 1,5 odsto, ali će BDP nominalno biti uvećan za oko 7 odsto, jer će inflacija biti negde oko 5 ili 6 odsto. Nije verovatno da se računa sa dugoročnom realnom stopom rasta koja ne bi bila bitno različita od ovogodišnje, što bi mogao biti slučaj ako bi nominalni rast bio 5 odsto (ako bi dugoročno posmatrano stopa inflacije bila 2 ili 3 odsto).

Pošto se javni dug i fiskalni defict dovode u odnos sa bruto domaćim proizvodom, što su sve veličine izražene u dinarima, dakle nominalno, od interesa je nominalna stopa rasta BDP-a. Ako bi ona, recimo, bila 8 odsto (5 odsto realni rast i 3 odsto inflacija), to znači da se smatra da je, sve  dugoročno posmatrano, poželjni nivo javnog duga 12,5 odsto BDP-a. Nije rečeno, bar za sada, zašto se smatra da je to, 20 odsto ili 12,5 odsto, poželjan nivo javnog duga? Valja uzeti u obzir da bi se maksimalni javni dug od 45 odsto BDP-a stabilizovao fiskalnim deficitom od 3,6 odsto BDP-a uz istu nominalnu stopu rasta od 8 odsto. Budući da su to prilično veliki rasponi, bilo bi dobro znati kako se došlo do cifara o poželjnim nivoima fiskalnog deficita i javnog duga?

To što se računa da niskim fiskalnim deficitom i, posledično, sa niskim nivoom javnog duga, ne znači da će javni rashodi, zbog toga, biti smanjeni. Zemlja koja ima veliki javni dug suočava se sa teškoćama da poveća javne prihode, ako su oni već veliki, kao što može da se suočava i sa višim troškovima zaduživanja, kako zbog visokog duga tako i zbog ograničenih mogućnosti da povećava poreske prihode. Iz toga, međutim, ne sledi da će nemogućnost da se finansira veliki fiskalni deficit dovesti do smanjenja javnih rashoda. Zašto?

Porezi i zaduživanje su supstituti, jer je zaduživanje danas isto što i porez sutra. Ukoliko se ograniči mogućnost zaduživanja, recimo pravilom o tome da fiskalni deficit mora da bude veoma mali ili da ga zapravo i nema, ovogodišnji javni rashodi se moraju finansirati današnjim porezima. Ako nema mnogo prostora da se javni rashodi smanje, iz socijalnih ili političkih razloga, poreski teret ne može da se smanji, jer deficit ne može da se povećava. Porezi, međutim, utiču značajno na efikasnost privređivanja i to, uglavnom, mada ne i isključivo, negativno, a viši poreski teret ima utoliko veći negativni efekat. Uz to, kako će privredni rast varirati, ako fiskalni deficit ne može da se prilagođava, moraće svaki čas da se menja poresko opterećenje, što svakako neće doprineti privrednoj stabilnosti.

Moguće je da će se predvideti postepeno smanjivanje javnih rashoda, ali to ne menja prirodu problema. Bilo bi mnogo bolje kada bi se težilo stabilnoj strukturi javnih rashoda i stabilnom poreskom sistemu uz određeni cilj o nivou javnog duga koji se želi, a da fiskalni deficit ili suficit imaju protivcikličnu ulogu – da deficit bude veći kada je rast spor, a da budžeti budu u suficitu kada je rast ubrzan. Zemlja bi trebalo da ima neki društveni sporazum, ugovor o pravičnim javnim rashodima takoreći, i poreski sistem koji je optimalan u smislu privredne efikasnosti. I, konačno, neku ideju u javnom dugu koji je u skladu sa pravičnom raspodelom poreskog tereta među generacijama. Ništa od toga se ne obezbeđuje najavljenim fiskalnim pravilima.

 
NIN, 09.09.2010.

Peščanik.net, 13.09.2010.