Razgovor koji MMF vodi sa vladama o fiskalnoj politici obično izgleda ovako: MMF se interesuje za to kako će se pokriti kratkoročne obaveze, dok vlade objašnjavaju srednjoročni program javnih finansija. U Srbiji su uloge gotovo potpuno obrnute: MMF se interesuje za srednjoročnu održivost javnog sektora, a Vlada se jedino brine za to kako će finansirati kratkoročne obaveze. Budući da se približava kraj godine, moraće da se razmišlja i o budžetu za sledeću godinu, a najbolje bi bilo da se, u tom kontekstu, krene u temeljnu fiskalnu reformu. Kako bi joj trebalo pristupiti i šta bi trebalo da sadrži?

Trebalo bi poći od različitih načela na kojima se zasnivaju javni rashodi i javni prihodi. Nivo i struktura rashoda zavise od društvenog konsenzusa o sistemu preraspodele dohodaka, dakle na nekom načelu socijalne pravde. S obzirom na to na šta se najviše troše javna sredstva, ključno je pitanje međugeneracijske pravde – dakle koliko će se izdvajati za penzije, obrazovanje, zdravstvo i javna ulaganja.

Predstavnici penzionera ističu da su penzije zarađene, ali ta se tvrdnja zasniva na nesporazumu. Jer se doprinosi za penzije ulažu, pa visina penzija zavisi od produktivnosti mlađe generacije. Slično se može reći i za sve druge socijalne i zdravstvene fondove. A produktivnost zaposlenih zavisi velikim delom od obrazovanja, kao i od drugih javnih ulaganja. Budući da su poslednje tri decenije potrošene na razne političke projekte, ni plate niti penzije ne mogu da budu naročito velike. Stoga je potrebno ozbiljno i odgovorno razmotriti šta je pravična raspodela među generacijama i koliku bi ulogu o obezbeđivanju socijalne pravde trebalo da ima država?

Jedan odgovor bi mogao da bude da je potrebno mnogo više ulagati u obrazovanje i zapošljavanje mlađe generacije i da se socijalna uloga države mora smanjiti, ali će svakako biti i onih koji će zagovarati još više tradicionalnog socijalizma, da se tako izrazim. Od ishoda te političke rasprave zavise nivo i struktura javnih rashoda.

Kada je reč o javnim prihodima, tu je najvažnije da porezi iz kojih se rashodi moraju platiti što je moguće manje narušavaju efikasnost privređivanja. Trenutne rasprave o tome kako da se pokrije budžetski deficit vodi rđavom razumevanju uloge oporezivanja, jer se brkaju pravičnost i efikasnost. U načelu, poreski sistem bi trebalo da bude takav da podstiče ljude da rade više i da ulažu što je moguće više u razvoj sopstvenih sposobnosti. Daleko najvažnija odluka koju svaki čovek donosi, na jedan ili drugi način, jeste šta će i koliko znati, to jest za šta će biti stručan?

Poreski bi sistem trebalo da omogući da ljudi donesu pravilne odluke o tome šta će biti i čime će se baviti. Cilj ne bi trebalo da bude da se stimuliše jedna aktivnost za račun druge, jednom ili drugom diskrecionom poreskom merom, već da se dođe do dovoljnih prihoda kako bi se finansirao poželjni nivo i oblik socijalne pravde, uz što je moguće manje mešanja u individualne odluke o tome šta će se raditi i kako će se živeti. Sada se previše polaže na prihode od oporezivanja uvoza, a biće verovatno potrebno osloniti se više na neposredno oporezivanje dohodaka i to po jedinstvenoj osnovi i stopi.

Fiskalni sistem bi trebalo i da doprinese privrednoj stabilnosti, što znači da je potrebno da na srednji rok prihodi i rashodi budu uravnoteženi i da ta ravnoteža bude održiva. To je opšti fiskalni uslov, u okviru koga je potrebno slediti načela pravičnosti i efikasnosti.

 
Blic, 15.08.2009.

Peščanik.net, 15.08.2009.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija