Ne može se osporavati da je istup ruskog ambasadora na predizbornom skupu jedne političke stranke u neskladu sa diplomatskim pravilima. Ne po tome šta je rekao, dakle ne po sadržaju istupa, o kojem se može dodatno raspravljati, već po formi, jer je kao diplomatski predstavnik strane zemlje agitovao za jednu stranku. Ne bi, recimo, bio diplomatski problem da je ruski predsednik vlade ili čak predsednik države došao i podržao Srpsku naprednu stranku. Jer ne bi bio problem da gospođa Merkel dođe i podrži Demokratsku stranku Srbije, sa kojom je njena stranka u zajedničkoj međunarodnoj stranačkoj organizaciji. Mogao bi da bude problem sadržaj podrške, ali ne i sama forma, činjenica da strani državnik govori na stranačkom skupu partije bliske onoj čiji je ona ili on član. Naravno, mogao bi gospodin Konuzin da istupi i kao predstavnik stranke Jedinstvena Rusija, što je on zapravo i učinio, ali je verovatno ipak procenjeno da je bolje nediplomatski postupiti nego stranački definisati amdasadora.

Sada, u Srbiji se odmah kaže kako to, naravno, svi rade, recimo nemački ambasador, pa mađarski, dok američki čak sastavlja vlade, što će reći da su svi oni isti. To je, međutim, sve netačno. Najpre, čak i da su svi isti, isti su u činjenju koje je nediplomatsko, što dakle ne može da opravda ni ruskog ambasadora, a ni Srpsku naprednu stranku. No, nema primera, ili bar meni nisu poznati, da je neki strani ambasador podržao jednu stranku u demokratskoj zemlji. Da bi se jasno videle razlike, valja reći da je, na primer, istupanje ambasadora Konuzina na skupu o bezbednosti, po formi, bilo sasvim u skladu sa diplomatskim pravilima. Može biti sporno da se ambasador neke zemlje obrati srpskim učesnicima i da se zapita ima li tu Srba, ali ne zato što je to uvredljivo. Već zato što se na takvim skupovima ne vodi hladni rat, već se raspravlja o temi. Pa učesnik iz Rusije ne govori kao Rus, već kao neko ko o temi o kojoj govori ima šta da kaže. Reakcija po kojoj je ruski ambasador doveo u pitanje patriotizam prisutnih Srba i zbog toga bi trebalo da ga vlasti opomenu, je besmislena. Tema takvih skupova je, između ostalog, šta je patriotizam i meriti nacionalizam učesnika koji o tome raspravljaju je isto što i promašiti temu. No, to se događa na takvim skupovima i obično vodi razgovoru između ambasadora i njegovog ministarstva, kao u slučaju nemačkog ambasadora koji je nespretno poredio Mađarsku sa Srbijom, a ne zanima, ili ne bi trebalo da zanima previše, ni organizatora, ni učesnike skupa, pa ni neopterećenu javnost.

Takođe, kada neki ambasador daje podršku predsedniku vlade ili bilo kom drugom zvaničniku zemlje u kojoj je akreditovan, kao što na primer ministar Lavrov neprestano podržava ministra Jeremića, to se mora ceniti po sadržaju, a ne po formi. Sasvim je na mestu da ambasadorka Amerike pohvali vladu i presednika vlade u, recimo, realizaciji nekog međudržavnog projekta, pa čak i samo zato da bi istakla da će njena zemlja zdušno podržavati vladu, što znači zemlju domaćina, u onome šta je vlada naumila da radi u korist svoje zemlje.

Kao što je ambasador neke zemlje obavezan da ističe politiku svoje zemlje gde god smatra da je to potrebno. Kada ambasador neke zemlje koja je priznala Kosovo kaže da za tu zemlju to pitanje više ne postoji, to nije nediplomatski. Ambasador je zato tu, to mu je osnovna funkcija, i domaćini to od njega i očekuju, inače bi morali da se pitaju i dvoume oko toga šta je politika te zemlje, a to bi bilo isto kao kada diplomatski odnosi uopšte ne bi ni postojali. Bilo bi neverovatno da ruski ambasador u Gruziji, kada bi ga bilo, ili bilo koji ruski zvaničnik, ne kaže da je njegova zemlja priznala Abhaziju i Južnu Osetiju i da to pitanje za vladu za koju on radi više ne postoji. Isto važi i za izjave vlada i predstavnika zemalja koje imaju neke prigovore na neku meru koju Srbija želi da sprovede. Za očekivati je da vlada Mađarske kaže da se ne slaže sa zakonom o restituciji, ako se sa njim ne slaže, što ne znači da je to mišljenje potrebno uvažiti. To je, naravno, veoma osetljivo, i dok je forma nesporna, oko sadržaja je veoma važno paziti. Recimo, jedno je isticati interese sopstvenih državljana koji bi mogli biti povređeni odlukom srpskih vlasti, bilo kojih vlasti (izvršnih, zakonodavnih ili sudskih), a sasvim nešto drugo vršiti pritisak, diplomatski ili neki drugi, kako bi se podržali građani, recimo po etničkoj osnovi, stranih država ili neke domaće partije. To je i po formi i po sadržaju nedopustivo.

Ruski je ambasador, dakle, postupio nediplomatski. To je forma. Šta ćemo sa sadržajem? Šta je ambasador rekao? Budući da govori kao predstavnik države, samom činjenicom da je govorio na predizbornom skupu jedne stranke, rekao je da Rusija podržava Srpsku naprednu stranku na sledećim izborima. U čemu se ta podrška sastoji, to je manje važno. Naravo da su istaknuti ciljevi za koje se zalaže i sama Srpska napredna stranka. To što se oni ne razlikuju previše, deklarativno, od ciljeva Demokratske stranke ne bi ovu trebalo da uteši. Rusija je preko svoga ambasadora otpisala Demokratsku stranku. Ne sumnjam da će lideri ove stranke pokušati da konkurišu naprednjacima za podršku Rusije, ali to je gubljenje vremena i političkog kapitala. Od ovoga govora nadalje, sve što rade kako bi pridobili Rusiju beležiće se kao dobitak za naprednjake. Da li vođe demokrata to razumeju, ostaje da se vidi. To očigledno razumeju patriotski komentatori koji ih upozoravaju da rade protiv sopstvenih, a i državnih i nacionalnih interesa ako se bune, jer je to u stvari jedini odgovor koji im daje neku šansu na sledećim izborima.

Zašto su ruske vlasti to uradile? Pretpostavljam iz dva osnovna razloga. Jedan je da obavežu naprednjake, koji mogu da nastave da se predstavljaju kao proevropska stranka, a da ih glasači svejedno vide kao prorusku stranku, što je uglavnom i rekao ambasador Konuzin. Ovo bi trebalo da razuveri one koji su se dvoumili oko toga dokle su naprednjaci spremni da idu u svom evroentuzijazmu. Drugi razlog jeste da se umanji koalicioni potencijal Demokratske stranke. Ona ne može da ostane na vlasti ako ne obezbedi koaliciju sa manjim strankama, pre svega sa socijalistima i onima koji njima gravitiraju. No, sada će socijalisti morati da razmisle da li oni žele tu koaliciju ili je možda bolje za njih, a i za njihove koalicione partnere, da se priklone naprednjacima, to jest Rusima. Ako, dakle, demokrate ostanu samo sa liberalima i sa Srpskim pokretom otpora, trebalo bi očekivati da će u sledećem mandatu biti u opoziciji.

Konačno pitanje jeste hoće li Demokratska stranka biti spremna da javno izvuče ove zaključke i da zatraži od Srpske napredne stranke da objasni zašto je tražila otvorenu podršku jedne strane zemlje i koje je tačno obaveze preuzela? Jer je jasno da je ambasador Konuzin istupom na njihovom predizbornom skupu obavestio srpsku javnost da je Srpska napredna stranka preuzela sasvim konkretne obaveze prema ruskoj državi. Jedino javnost ne zna koje. Koja je dakle sadržina ove formalne nediplomatičnosti?

Ko će to u ime Demokratske stranke da pita? Prirodno bi bilo da sa ambasadorom o formi razgovara ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, koji rečito čuti. Oni koji se javljaju u ime vlade i Demokratske stranke to čine tako da je bolje da to ne čine. Pitanje je veoma jednostavno, hoće li se sledeća vlada sastavljati u Moskvi? Koliko se može videti, nema nikoga ko će to da pita Srpsku naprednu stranku. Ne znaju da nađu formu, a i boje se sadržaja.

 
Peščanik.net, 03.11.2011.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija