Foto: Zorana Antonijević
Foto: Zorana Antonijević

Režim u Srbiji je pronašao idealnu formulu za opstanak na vlasti i malo je verovatno da će ona prestati da deluje u skorijoj budućnosti. Radi se o balansiranju nekoliko faktora kako bi se postigla savršena ravnoteža. Formula je u obzir uzela sve bitne elemente, uključujući i njihove varijacije i zato je stabilna i trajna.

Najpre, deo formule je, razume se, monopol na usmeravanje stavova ljudi od kojih zavisi njihovo političko opredeljivanje. Tu je glavno, ali ne i jedino sredstvo, kontrola medija. Ona nije totalna već je uspostavljena u meri koja, očito, ne podrazumeva zabrane i ukidanja slobodnih medija, ali svakako podrazumeva njihovu marginalizaciju, osporavanje, zastrašujuću negativnu propagandu protiv nerežimskih medijskih kuća. U tome je režim postigao takav uspeh, da je sada u mogućnosti čak i da, primera radi, preostalu nacionalnu frekvenciju prepusti nekom nezavisnom medijskom servisu bez velike štete po sopstvenu dominaciju. Ipak, malo je verovatno da će to učiniti jer – ne mora. Režim u Srbiji ništa razumno, demokratski i dobro (u najširem smislu) ne čini ako baš ne mora i ako kalkulacija ne pokaže da je za sam režim to korisno.

Zatim, odnos prema EU i Zapadu. Od ključnog je značaja održavanje mantre o „evropskom putu“ Srbije. Niko ni u Srbiji niti u EU više ne veruje u bajku o evropskim integracijama Srbije, ali je ona svima neophodna. Režimu – zato što još uvek umnogome zavisi od evropskih fondova, dok bi politička konfrontacija višeg intenziteta sa Zapadom nanela priličnu štetu makar utoliko što bi ogolila ispraznost tobožnjih evropskih integracija Srbije. Samoj EU ovakav aranžman odgovara jer novcem iz evropskih fondova kupuje relativno mirne regionalne odnose, znajući da Srbija, dok joj se plaća da bude srazmerno kooperativna, neće izazivati veće potrese i igrati kao da u odnosima sa Zapadom nema šta da izgubi. Razum nalaže i samoj EU da se Srbija drži onoliko blizu koliko je to moguće, ali niko nije zainteresovan da Srbiju primora na članstvo u EU. U suštini, niti je EU spremna da Srbiju sasvim napusti i prepusti u potpunosti uticaju Kine i Rusije, niti je Srbija spremna da sama načini takav iskorak. To za posledicu ima da Srbija, sa ovakvom orijentacijom, nikada neće postati članica EU, što ni ne želi, ali neće se ni konfrontirati sa njom niti stvarati veće regionalne potrese, dok to ne bude mogla da kapitalizuje. Očigledno je, makar posredno, da je u bezbednosnoj sferi Srbija kooperativna jer, da nije tako, odavno bi bio reaktiviran vizni režim i niz drugih mehanizama za izolaciju „bezbednosno rizičnih“ država. Politika pridruživanja ad infinitum, dakle, ostavlja veoma široku marginu za spoljnopolitičku kombinatoriku.

Svoju poziciju suštinske nezainteresovanosti za evropske integracije izvan pomenutih ciljeva (fondovi, drugi vidovi finansijske podrške i izbegavanje izolacije od Zapada) Srbija koristi da održava tenzične regionalne odnose. Ona ne može nipošto da prihvati postojeću konstelaciju, naročito granice ucrtane raspadom Jugoslavije, niti, pak, može da je pod datim okolnostima promeni. Njen važan interes je i da druge zemlje regiona što duže ostanu van NATO i EU. Zato je njena taktika da destabilizacijom Balkana niskog i srednjeg intenziteta ometa sve susede u svim aspektima u kojima to može da postigne – od političkih, preko ekonomskih, do bezbednosnih – makar u onolikoj meri koliko je regionalna nestabilnost, već sama po sebi, čak i bez konkretnijih aktivnosti, štetna za ekonomski razvoj i evroatlantske integracije čak i onih koji to žele. Plaćajući i sama cenu usporenog rasta i razvoja, koji su daleko od optimalnog i mogućeg, Srbija vrši pritisak na susede već i samim destabilizujućim potencijalom i porukama da je spremna da taj potencijal i upotrebi. Pa ko duže izdrži u igri nerava. U tom delu formula je takođe jednostavna: konfrontirati se onoliko koliko je to moguće i bezbedno, a da se previše ne ugrozi ekonomski razvoj, makar i vrlo nizak, u razmerama neophodnim da se prevenira masovnije nezadovoljstvo građana.

Sa stanovišta interesa Rusije i Kine, koje pred Srbiju, podjednako kao i Zapad, ne ispostavljaju nikakve previsoke zahteve, iako iz drugih razloga, pozicija Srbije teško da može biti povoljnija. Vrednosno, ideološki, propagandno, politički Srbija je bez ostatka uz taj trenutni „blok“. Izražena mržnja koja u Srbiji dominira u odnosu na Zapad, relativno unosne investicije koje donose „istočnim prijateljima“ dobit bez ikakvih značajnih ulaganja (energetika), krediti povoljni za obe strane (za srpsku stranu prvenstveno zbog netransparentnosti uslova i mogućnosti ugrađivanja) trenutni su maksimum „meke moći“ i ekonomskih interesa tog bloka u ovom regionu. Ni Rusija ni Kina nemaju nikakvog razloga da od Srbije traže išta više od toga da ne bude deo Zapada, odnosno prvenstveno EU i NATO. Njima je Srbija potrebna kao ideološko-politička ispostava prema Zapadu, što ova rado pristaje da bude, uz ekonomske koristi koje su, u slučaju Srbije, za njih, ipak, sporedne, naročito za Rusiju.

Ovakva pozicija omogućava Srbiji da ni ne pomišlja na priznanje Kosova, što je, sa unutrašnjeg stanovišta, uslov lagodnog opstanka na vlasti, čak i ako Kosovo bude primljeno u Savet Evrope, NATO, pa i u EU. Vlasti je jedino potrebno da građanima Srbije, koje je zatrovala lažima o uzrocima sloma i sunovrata ugleda i uloge Srbije u krizi i ratovima krajem prošlog veka, pokaže da nije pristala na nezavisnost i integracije Kosova u međunarodne strukture. Niko iole razuman, uključujući i famozne „nedavače“ Kosova, ne priželjkuje da Srbija uđe u otvorenu konfrontaciju sa Zapadom, u neki novi rat. Jednostavno, dovoljno je oficijelno ne priznati nezavisnost Kosova. To je sve. Sa druge strane, malo je verovatno da će kosovsko pitanje biti razlog za prekidanje opisanog odnosa Srbije i EU: bitno je da Srbija zbog Kosova jednostrano ne objavi prekid procesa integracija, a to svakako neće učiniti ni EU. I u ovom pitanju je raspon mogućih kombinacija veoma širok, s obzirom da EU nema nikakav mehanizam kojim bi Srbiju, koja nema nameru ni da pristupi EU niti da prekine proces integracija, primorala na bilo koje rešenje, pri čemu ni ne pokazuje nameru da tako nešto učini.

Konačno, u formulu treba dodati kolosalni finansijski interes vlastodržaca. Bez ikakve stvarne kontrole i transparentnosti, vlasti u Srbiji raspolažu enormnim finansijskim sredstvima i drugim formama ekonomske moći što sve puni bisage privilegovanih pojedinaca i struktura. Mediji, vladavina prava, demokratija, građanske i političke slobode – sve to ostaje u maglinama režima „iliberalne demokratije“, u impotentnim ocenama Freedom House, na marginama besmislenih izveštaja Evropskog parlamenta „o napretku Srbije u procesu evropskih integracija“, između redova blaziranih izjava evropskih zvaničnika. Protivnici režima, osim u retkim slučajevima, neće robijati, neće biti ubijani, surovo fizički maltretirani niti zlostavljani. Dovoljno je da znaju da je režimu uzor putinizirana Rusija i Sijeva Kina. Njima je, za sada, namenjeno isključenje, kontrolisani medijski linč, sadističko ignorisanje, prostačko vređanje.

Ekstremna desnica, kako ona kreirana od strane vlasti, tako i ona samonikla, ostaće u manjini i pod kontrolom, kao korisni idiot za pritisak na građansko-liberalne opozicione pojedince i organizacije i strašilo koje se ističe prema Zapadu kao jedina realna alternativa aktuelnom režimu. Medijsko i svako drugo privilegovanje desnice i služi tome da se obezbedi ne samo da takva desnica izgleda, već da zaista i bude jedina priznata potencijalna alternativa bezalternativnom režimu. Potrebno je, dakle, stvoriti okruženje u kojem niko ne može preuzeti vlast, ali i u kojem jedina opcija koja na to uopšte može računati treba da bude što ekstremnija desnica. Drugačije rečeno, režimu je interes da zatre sve što bi predstavljalo stvarnu alternativu posvećenu ideji Srbije na Zapadu i u tom nastojanju je i uspeo: ostaci ostataka te orijentacije su politički potpuno marginalizovani. Paradoksalno, oni i sami služe jedino tome da svojom kritikom režima održavaju iluziju pluralizma, po cenu najbestijalnijih diskreditacija, medijskog linča, zverskih izliva patološke mržnje na društvenim mrežama, ograničenosti (a negde i zatvorenosti) karijernih perspektiva, i uopšte pomirenosti sa položajem izopštenih autsajdera, čak i onda kada nisu egzistencijalno ugroženi (što takođe nije uvek slučaj).

Ovu formulu malo šta može da poremeti, osim nekoliko faktora. Najpovoljniji scenario, ujedno i gotovo neverovatan, jeste temeljno redefinisanje stavova javnosti, pod pritiskom neumoljivih činjenica, i kažnjavanje ohlokratskog režima na izborima na kojima bi izliv nezadovoljstva ovakvim načinom upravljanja bio toliko masovan da režim više ne bi bio u stanju da izbore pokrade. Drugi faktor koji bi mogao da onemogući delotvornost formule jeste potpuni izostanak političkog oslonca na „istočne partnere“, što nije ni na vidiku. Radikalna promena politike Zapada prema Srbiji takođe bi mogla da označi težak udarac sistemu, ali to se neće dogoditi jer nedostaje bilo kakav povod, još manje iole čvrst razlog za radikalnu promenu: Srbija je kooperativna, nekad čak i poslušna, i još uvek ne daje povoda za radikalne postupke prema njoj, kakav bi bio jednostrani prekid integracija od strane EU. Činjenica je, međutim, da se razlike u odnosu na Zapad sve više akumuliraju.

Ukratko, dakle, uspostavljen je savršeno održiv sistem vlasti jedne beskrupulozne grupacije za koji se čini da ga samo nepredvidljiva i radikalna promena okolnosti može poremetiti, a to je izvan mogućnosti iole precizne anticipacije. Ako se nešto i može anticipirati, to je nova konfrontacija Srbije sa Zapadom, koja je logičan ishod tendencija koje u njihovim odnosima postoje. To, razume se, nije u kontradikciji sa prethodno rečenim, budući da će strane o kojima je reč (i Srbija i Zapad) zaista nastojati da takvu konfrontaciju izbegnu. Međutim, ukoliko se nastavi putanjama kojima te dve strane idu i koje su sve udaljenije jedna od druge malo je verovatno da će biti moguće izbeći otvoren sukob: Srbija će doći do tačke kada više neće ni moći da se makar i nevoljno i iole kredibilno usaglasi sa politikom Zapada, a Zapad će doći do tačke kada tu neusklađenost neće hteti da prihvati i kada nikakva ekonomska računica neće više igrati bitnu ulogu. To je tendencija koja je nezavisna od pitanja ko je za takav ishod odgovoran: jedna ili druga strana ili obe. Naprosto, radi se o logičnim konsekvencama konkretnih politika. Doduše, ostalo bi nedorečeno ako bih prećutao da je, iz moje perspektive, odgovornost prvenstveno na Srbiji, čije se ponašanje može najblaže kvalifikovati kao nerazumno. Ovo iz razloga što, na kraju svih krajeva, Srbija neće uspeti da održi bilo šta od varljivih uspeha koje opisana formula naizgled obezbeđuje (naoružavanje, opiranje priznanju Kosova, širok manevarski prostor u regionalnim i međunarodnim odnosima, činjenica da postoji nekakav privredni rast i slično). Najciničnije od svega je, međutim, to što formula ni ne služi tome da išta obezbedi za Srbiju već da pomenutim dubioznim postignućima održava njenu vladajuću strukturu.

Peščanik.net, 13.05.2024.


The following two tabs change content below.
Srđan Milošević, istoričar i pravnik. Diplomirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju. Studije prava završio na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. U više navrata boravio na stručnim usavršavanjima u okviru programa Instituta za studije kulture u Lajpcigu kao i Instituta Imre Kertes u Jeni. Bavi se pravno-istorijskim, ekonomsko-istorijskim i socijalno-istorijskim temama, sa fokusom na istoriji Jugoslavije i Srbije u 20. veku. Član je međunarodne Mreže za teoriju istorije, kao i Srpskog udruženja za pravnu teoriju i filozofiju i Centra za ekonomsku istoriju. Jedan je od osnivača i predsednik Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD). Član je Skupštine udruženja Peščanik. Pored većeg broja naučnih i stručnih radova autor je knjige Istorija pred sudom: Interpretacija prošlosti i pravni aspekti u rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, Fabrika knjiga, 2013.

Latest posts by Srđan Milošević (see all)