Frejzerova lista

kukuruz

Foto: Predrag Trokicić

Prema prošle nedelje objavljenim podacima kanadskog Frejzer instituta, Srbija se po ekonomskim slobodama nalazi na donjoj polovini svetske tabele. Zauzela je 84. mesto među 182 zemlje. Od zemalja našeg regiona od Srbije je gora samo Bosna i Hercegovina (98). Zanimljivo je da se zemlja Janusa Varufakisa, Grčka, nalazi čak na 108. mestu. Nije primećeno da je ovaj veliki borac za socijalnu pravdu kritikovao tako bedno nizak nivo slobode u svojoj zemlji. No, to je druga tema.

Na jednoj drugoj listi koja takođe meri visinu (ili širinu, kako hoćete) ekonomske slobode, američke Heritidž fondacije, Srbija je nešto bolje plasirana – od 180 zemalja ona je 80. Iza nje su opet BiH (91), ali i Hrvatska (92). (Uzgred, Grčka je 115.)

U oba slučaja, po stepenu slobode, iza Srbije su još samo zemlje koje bismo manje-više mogli nazvati istočnjačkim despotijama: Rusija, Belorusija, Turska…

Pre dva meseca objavljen je Indeks svojinskih prava (Property Rights Alliance). Srbija je tu ponovo među (naj)gorima: „osvojila“ je 101. mesto među 125 zemalja. Tik ispred Albanije koja je 102, a opet znatno ispred BiH (107).

Kvalitet pravnog poretka generalno meri World Justice Project. I tu je Srbija duboko u donjoj polovini tabele. Na rang listi od 113 zemalja našla se na 76. mestu.

Freedom Barometer Fridrih Nojman fondacije meri stepen političkih sloboda. On ima znatno manji obuhvat od prethodno navedenih istraživanja, jer uključuje svega 30 zemalja, najvećim delom evropskih (među kojima svega nekoliko onih zapadnih, najrazvijenijih), ali i nekoliko azijskih (članica nekadašnjeg SSSR-a) i Tursku. I u ovako lošoj konkurenciji Srbija je uspela da se plasira u donju polovinu tabele. To će se najbolje videti kad pobrojimo sve zemlje koje su iza Srbije: Crna Gora (skor 18,22 – Srbija 18,79), BiH, Makedonija, Rusija, Ukrajina, Turska, Tadžikistan, Jermenija, Kirgizija, Moldavija.

Sve u svemu, bez mnogo oklevanja može se reći da Srbija spada u zemlje sa vrlo niskim stepenom slobode, znatno nižim od evropskog proseka, a pogotovo od proseka (naj)razvijenih zemalja „starog kontinenta“.

Nasuprot toj vladavini neslobode (i neprava) Srbija je društvo u kojem vlada – uravnilovka. Nakon dramatičnih napisa o velikoj socijalnoj nejednakosti u Srbiji – 38 džinija, dok je prosek u Evropi 30 džinija – pojavila se studija Gordane Matković i Katarine Stanić koja opovrgava takvu sliku. Sasvim ukratko – jer sam o tome već pisao – Matković i Stanić su uzrok „nesporazuma“ pronašle u načinu na koji se u različitim zemljama sprovodi SILC (Survey on Income and Living Conditions), odnosno anketa o prihodima i uslovima života. Metodološke manjkavosti proizvele su međutim suštinske netačnosti. Dobijeni rezultati socijalnu nejednakost u Srbiji prikazuju mnogo većom nego što stvarno jeste. A ona se gotovo u dlaku poklapa sa „zlatnom“ evropskom sredinom.

Kako se čini, situacija će se i dalje odvijati u tom pravcu. Izmene Zakona o penzijama, naime, omogućavaju vladi da više povećava manje nego veće penzije i time smanji razliku koja između njih nastaje na osnovu drugih zakonom propisanih pravila.

S treće strane, iako na prvi pogled nevezano, istraživanja pokazuju da Srbi (i Srpkinje) prave sve veću etničku distancu prema drugim, tj. susednim narodima. Prema CESID-u, preko polovine srpskog naroda ne želi nikakve rodbinske veze sa Albancima, Romima, Bošnjacima, Hrvatima, Mađarima. Visoko na listi prioriteta ove vlasti – o čemu govore strategije razvoja kulture i nauke, Zakon o ćirilici i slične politike – nalazi se, i formalno, „jačanje nacionalnog identiteta“. Naravno etničkog, tj. krvnog, odnosno u okvirima jedne nacije a ne države. Drugim rečima – jačanje „bratstva“. Nije čudo da mladi danas u Srbiji imaju onu poštapalicu – „brate“. Dakle, uz socijalističke, jačaju i nacionalističke tendencije. Kad se sve tri stranice ovog trougla povežu i spoje, dobijamo obrise društva ka kome se kreće Srbija.

Peščanik.net, 03.10.2018.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)