Ništa se ne može naučiti iz Friclovog slučaja – on ostaje prosto neobjašnjiv

 
„Ispitaćemo svaki aspekt života Jozefa Fricla kako bismo pokušali da shvatimo zašto je počinio ovaj užasni zločin.“ Ovo je bio izuzetno dobronameran komentar austrijskog policijskog tima koji istražuje kako je g. Fricl bio u stanju da drži svoju kćer Elizabetu u podrumu 24 godine, tokom kojih mu je rodila sedmoro dece, od kojih je troje provelo čitav život u ovom specijalno konstruisanom, zvučno izolovanom sefu.

Austrijska policija bi mogla da provede večnost na Friclovom slučaju, ali siguran sam da nikada neće „shvatiti zašto je počinio ovaj užasni zločin“. U stvari, nemoguće je čak i zamisliti splet događaja ili okolnosti koje bi, kada se povežu, omogućile bilo kome da kaže: „Aaa, sada razumem zašto se g. Fricl tako poneo!“ Ili drugim rečima, kad bi takvo „objašnjenje“ i postojalo, mi ne bismo bili u stanju da ga shvatimo.

Ponašanje Jozefa Fricla bilo je tako ekstremno, tako izvan normi običnog ljudskog iskustva, da možemo biti uvereni da niko drugi ne bi uradio to što je on uradio, čak i kada bi u detinjstvu i ranoj mladosti te osobe vladale potpuno iste okolnosti kao u životu g. Fricla. Upravo ekstremnost i neobjašnjivost ponašanja Jozefa Fricla zaokupljaju našu pažnju. Kada bismo mogli da ga shvatimo, naša radoznalost bi se brzo ugasila.

Naravno da to nikoga od nas ne sprečava da na svoj amaterski način pokušamo da se takmičimo sa austrijskom policijom – naprotiv. Omiljena teorija u našoj zemlji (sasvim očekivano) jeste da sve to ima neke veze sa Adolfom Hitlerom. Ide ovako nekako: Hitler je bio Austrijanac. Mnogi Austrijanci su učestvovali u organizovanju holokausta, ali su se posle rata pretvarali da su žrtve nacista, a u stvari su im bili saučesnici.Ovo pokazuje da su oni narod neobično nadaren da čini užasne zločine, a da istovremeno očuva ugled. Jozef Fricl je bio dete za vreme rata i stoga se nekako zarazio time; njegove komšije iz predgrađa nisu učinile ništa da spreče ova nepočinstva, tako da su svi oni isto tako krivi – a samim tim kriva je i cela zemlja.

Apsolutno je tačno da su zaista mnogi Austrijanci za vreme vladavine nacista pokazali oduševljenost brutalnim antisemitizmom, oduševljenost prema kojoj su Nemci izgledali kao amateri; međutim, kao gomili nagoveštaja natrpanoj na non sequitur, ovakvom objašnjenju onoga što se odvijalo u podrumu u Amštetenu potrebno je nešto pretresanja. A ipak su neki ozbiljni autori predlagali nešto u tom smisli, i to izgleda potpuno iskreno.

U tome ih je unekoliko podržala Nataša Kampuš, austrijska tinejdžerka koja je i sama bila osam godina zatočena u podrumu kao „seksualna robinja“. Gđica Kampuš je za BBC izjavila da je ono što se dogodilo u Amštetenu na neki način povezano sa nasleđem nacionalsocijalizma; ali ona je istovremeno priznala i apsolutnu unikatnost Friclovog slučaja.

To što su ova dva podrumska užasa slučajno otkrivena u razmaku od 18 meseci očito je uverilo ljude širom sveta da – pa, da to nije slučajnost. Ovo je prirodno bacilo austrijski politički establišment u paroksizme nacionalnog samoopravdavanja.

Predsednik Austrije Hajnc Fišer izjavio je da „nema ničega suštinski austrijskog u ovom slučaju. Čudovišnosti, za koje su ljudska bića sposobna, događaju se svuda“ – što je potpuno razuman komentar, koji je naravno samo doprineo sumnji da čitava ova zemlja nešto krije.

Austrijski kancelar Alfred Guzenbauer otišao je još dalje i ljutito je osudio strane medije „za međunarodnu kampanju klevetanja. Ne postoji slučaj Amštetena. Ne postoji slučaj Austrije. To je prosto jedan izolovani slučaj“. Kancelar Guzenbauer je rekao da će njegova vlada unajmiti konsultanta radi kampanje „popravljanja slike o Austriji“. Ova mešavina besa i PR-a nažalost jeste upravo ono čime nećete impresionirati komšije. Svi, međutim, jedva čekamo reklamu koja bi mogla da glasi: „Austrija, zemlja jezera i runolista, i ničega strašnog u podrumu.“ Ili : „Brda nisu oživela od zvuka incesta.“

Čak i ovo bi, međutim, bilo bolje od oponašanja onoga što su političari naše zemlje uradili nakon neobičnih, na sličan način neobjašnjivih zločina. Zbog ubistava koja je počinio dr Harold Šipmen, vlada je zatražila da svaki doktor u zemlji dokaže da on (ili pak ona) ne namerava da pobije sve svoje postarije pacijente. Sada se i o najkraćoj zameni mora podneti izveštaj Birou za krivične dosijee (CRB), zloglasnom po glomaznosti svoje papirologije.

Jedan prijatelj mi je rekao da je njegova žena – doktorka – bila prinuđena da podnese dve istrage CRB-a za nekoliko dana zato što se prijavila da bude zamena preko dve različite agencije. Koliko je verovatno, upitao me je, da je pedesetosmogodišnja doktorka počinila zločin – i bila otkrivena – dan nakon prethodne prijave? Što samo dokazuje, rekao je, da ovaj sistem ne bi zaustavio novog dr Šipmena, čak i pod pretpostavkom da takva osoba postoji.

Istina je da su ovakve post hoc procedure, koje se obično poveravaju sve brojnijim multiregionalnim birokratijama, izmišljene da bi političari mogli da kažu javnosti kako su učinili sve „da se ovako nešto ne ponovi“. Ali, naravno da može da se ponovi – samo će sledeći put papiri biti u redu, a sve kućice obeležene krstićima.

Austrija je, u stvari, i sada veoma uređena zemlja. Socijalni radnici su posetili dom Friclovih 21 put. Troje vidljive dece iz njegove incestuozne veze sa ćerkom usvojeno je u skladu sa svim propisima i, kako kaže čelnik izvršne vlasti tog regiona, postoje dokumenti koji to dokazuju. Podzemni bunker – koji je dizajnirao lično Fricl u svrhu utamničenja sopstvene kćeri – izgrađen je u skladu sa svim građevinskim propisima; inspektori za protivpožarnu zaštitu izdali su upotrebnu dozvolu za krematorijum koji je bio iskorišćen da se ukloni leš jednog deteta.

Čak ni najefikasnija birokratija ne može da otkrije šta se dešava u glavi nekog čoveka, niti kakvi su njegovi motivi. Ne, jedini način na koji su zločini Jozefa Fricla mogli da budu otkriveni ranije bio je da ga otkriju komšije. Te komšije se, po svim izveštajima, sada tužno pitaju šta su mogle da učine – pokazujući osetljivost kakvu su možda mogli da pokažu (bar privida radi) lideri njihove zemlje.

Sada je lako onima na bezbednoj udaljenosti da krive te komšije što nisu pokušale da otkriju zašto Jozef Fricl kupuje mnogo više hrane nego što je njegovoj vidljivoj porodici bilo potrebno; ili što se nisu zapitali zašto je upozoravao stanare da nikada ne silaze u podrum; ili zato što se nisu zapitali gde je njegova nestala ćerka sve te godine. Ne krivim ih; kada je istina tako čudna, tako izopačena, tako neobjašnjiva, ljudski je jedino ne razumeti.

 
Dominic Lawson, „There are no lessons to be learned from the Fritzl case – it remains simply inexplicable“,

The Independent, 02.05.2008.

Prevela Olja Petronić

Peščanik.net, 18.05.2008.

Leave a Reply