Daleko najbolji argument protiv sporazuma sa Gaspromom, koji će biti potpisan kada se ovaj tekst bude pojavio, dao je ministar Dragan Đilas.

Objašnjavajući zašto je on toliko povoljan i posebno zašto nije važna cena, posebno cena za koju će se prodati većinsko vlasništvo u NIS-u, on je rekao: „Prihodi koje će Srbija od gasovoda ostvariti, ostavimo sad na stranu energetsku stabilnost Srbije koja je ovim garantovana, zaista su ogromni.

Mi danas plaćamo 60 miliona evra godišnje za transportne takse kroz Mađarsku da bi gas stigao do Srbije, sutra kad budemo imali naš gasovod te će takse biti mnogo manje. Danas se pola Srbije greje na mazut, jer nemamo dovoljno gasa kad je zima, mi sa ruskom stranom pregovaramo o tome da sutra dobijemo posebne cene za naftu koju će koristiti vojska, policija, hitna pomoć, toplane i tako dalje. To sve kad stavite, ja vam garantujem da u sledećih desetak godina ćemo dobiti mnogo više novca, nego što bi na eventualnom tenderu koji bi bio raspisan dobili.“

Dakle, razlika između onoga što bi se moglo dobiti na tenderu za NIS i onoga što će platiti Gasprom – jeste velika. Zašto je to nevažno? Zato što će se zaraditi na gasu. Zašto je to važno? Iz nekog razloga nikako se ne može dobiti odgovor na to pitanje. Kakve veze ima posao oko gasovoda sa prodajom NIS-a? Na gasu će se zaraditi više nego što će se izgubiti na nafti, ali će se možda mnogo više zaraditi i na turizmu, izvozu automobila, a možda i na izvozu malina. Kakve to veze ima sa prodajom naftne industrije? Je li možda zato što se inače ne bi zaradilo na gasu? To bi onda trebalo reći. Nema posla sa gasom, ako se NIS ne da po ceni koju nudi kupac. Kako se zove taj poslovni odnos?

Sada se pojavljuje novi argument – biće jeftinije gorivo, bar za policiju, vojsku, bolnice. Možda i za crkvu? Šta je, međutim, odgovor na pitanje zašto ne bi bilo to gorivo, za te potrebe, jeftinije i ako bi Gasprom platio cenu koju bi postigao na tenderu, u konkurenciji sa drugim kupcima? Možda bi onda bila važna cena, pa bi tražio punu cenu. Kako se zove taj poslovni odnos?

Kada se stigne do te tačke, potegne se jedan od dva glavna argumenta. Prvi ima za cilj da ubedi javnost da će naša kompanija imati veliku korist što će postati njihova kompanija, a ipak ostati naša. Kaže se da će oni uložiti milione, a možda i milijardu, pa će NIS da postane regionalni lider. Gubi se iz vida da ako je zaista tako da se od NIS-a može napraviti toliko jaka i profitabilna kompanija, da onda ona vredi znatno više već sada. Jer u nju vredi ulagati. Uz to, ta ulaganja su vlasništvo onoga ko ulaže. Ne ulaže se u Srbiju ili u NIS, već u buduću dobit, a ona ide onome ko je novac uložio. Budući regionalni lider ne može danas da ne vredi mnogo. Kao što to da će sutra nešto vredeti mnogo znači da se danas subvencionišu sutrašnji veliki profiti novog većinskog vlasnika.

Kada i taj argumenta ne bude uverljiv, poteže se najjači: obezbeđuje se sigurnost za navek, jer ova srpska vlada meri vreme samo večnošću. Kakva će to biti sigurnost ako se sada pregovara o ceni benzina za vojsku i policiju i sada se već pristaje na to da cena nije važna? Što se večnosti tiče, to možda nije važno, ali sutra će se možda pregovarati o tome da cena nije važna u nekoj drugoj, pa u trećoj, pa u četvrtoj stvari. Kako se zove ta sigurnost?

Konačno, pitanje koje niko ne postavlja: Zašto je za Srbiju važno da je cena važna? Iz istog razloga iz kog je važna cena električne energije, cena imovine i cena rada. Jer, ako nije važna, toga proizvoda neće biti ili će biti rđavog kvaliteta ili će se, kao što sada vidimo na primeru NIS-a, ona plaćati u nečem drugom. Kako se zove takva trgovina?

Kaže se da je to sve zato da bi sadašnji predsednik bio reizabran i da bi sadašnja vlada preživela. Nije važna cena, jer je alternativa gora. Pročitao sam i neverovatan argument da bi trebalo za njih glasati, jer su naši. To nema veze sa demokratijom. Ako naši čine ono što bi činili njihovi, bolje je da to čine njihovi. Pa da oni budu odgovorni i plate cenu.

 
Ekonomist magazin, 28.01.2008.

Peščanik.net, 28.01.2008.