Gasna politika Kremlja pretrpela je neverovatno velike promene. Kremlj je od pretnje „energetskim oružjem“ vremenom prešao na prodaju dela svoje proizvodno angažovane imovine, od nade za osvajanje američkog tržišta na izjednačavanje spoljne i unutrašnje cene za gas. Sve peripetije ovakve politike čudno su povezane s peripetijama kroz koje prolazi i sam Kremlj, a novija istorija Gasproma je zapravo priča o tome kako se poslednjih godina ponašala, o sebi razmišljala i sebe zamišljala (i naravno enormno bogatila) ruska vlast.
Nord Stream
Prelomna tačka Putinove politike bio je sporazum o izgradnji gasovoda Nord Stream koji je potpisan prilikom njegove posete Nemačkoj septembra 2005. Uzgred, sam projekat Severni tok nije bila nova ideja i autorstvo te zamisli se ni u kom slučaju ne može vezivati za Putinovo ime. Još daleke 1997, pripremni radovi na njenom sprovođenju su već uveliko bili započeti. No, bez obzira na to, ton ruske gasne politike se odmah nakon potpisivanja ovog sporazuma resko izmenio. Već u jesen te iste 2005, imali smo priliku da čujemo da je Rusija energetska velesila, a da je gas njeno glavno energetsko oružje.
Bila je to dosta čudna tvrdnja, jer to što se u javnim nastupima nazivalo „energetska velesila“, neposredno pre toga se nazivalo „sirovinski dodatak“. (Setih se jednog starog vica: „Koja je razlika između morskog praseta i pacova?“ – „Morsko prase ima bolji PR.“) A što se energetskog oružja tiče, molila bih vas da zamislite sledeću situaciju: ulazite u prodavnicu sportske opreme i tražite od prodavca da vam proda bejzbol palicu. Prodavac će vam je naravno rado prodati jer pretpostavlja da vi imate nameru da igrate bejzbol. No ako vi tom palicom počnete oko sebe sumanuto da mašete i glasnim kricima pretite: „Sve ću vas pobiti!“ – sledeću palicu vam više niko neće prodati.
Kupovina evropske mreže gasovoda je tokom 2006. i 2007. bila fiks ideja ne samo kod ljudi zaposlenih u Gaspromu, već i kod svih učesnika ruske spoljne politike. Na svim sastancima sa predsednicima zapadnih zemalja, Vladimir Putin je manje ili više nametljivo, uvek proturao jednu te istu ideju: „Mi vama izvore, vi nama gasovode“. Tom prilkom je on imao u vidu sledeće: ako zapadne kompanije žele da im se dozvoli ulaganje u eksploataciju gasnih izvora Štokman, one istovremeno moraju da odgovarajući deo svoje gasne mreže ustupe Gaspromu. Bez svake sumnje, veoma čudna poslovna ponuda. Zamislite vlasnika mesare koji vam prilazi i govori sledeće: „Ja imam farmu na kojoj proizvodim ovu govedinu, a za reorganizaciju i proširenje proizvodnje preko mi je potreban novac.“ I zatim vas pita: „Da li hoćeš da uložiš svoj novac u moju farmu?“ Vi pristajete, a on će na to: „I da ti još nešto kažem. Ako misliš da kod mene ulažeš svoj novac, moraćeš da mi daš svoju ženu i pola kuhinje.“
Kao i do sada, perspektive osvajanja štokmanskih izvora gasa i dalje su veoma maglovite. Štokman je u stvari Barencovo more, to jest ogromna površina zaleđene vode s desetinama metara debelih naslaga polutečne ilovače na dnu. Da li će, ili bolje reći kada će cev postavljena na žitku ilovaču biti probodena nekim od na hiljade lutajućih ledenih bregova, niko ne ume da vam kaže. Nigde u svetu se pod takvim uslovima gas ne eksploatiše, te zato niko i nema nikakva iskustva. Po krajnje slobodnoj (reklo bi se reklamnoj) prognozi Aleksandra Nazarova, analitičara investiciono-finansijske kompanije Metropol (ИФК „Метрополь“), cena štokmanovskog gasa bi trebalo da bude 250 dolara za hiljadu kubnih metara.
Ambiciozni prodajni aranžmani „ Štokman – za gasnu mrežu“ nisu uspeli, a pokušaji klasične kupovine delova gasne mreže u Italiji, Francuskoj i Velikoj Britaniji sasvim su propali. Svetska finansijska kriza, kao i usavršavanje tehnologije dobijanja gasa iz gasnog škriljca, praktično su stavili krst na preliminarni sporazum o zajedničkoj razradi eksploatacije štokmanovskih izvora potpisanog s firmom Total u februaru 2008. Od svega što je zamišljeno, ostalo nam je samo da se divimo prelepim pejzažima prikazanim na sajtu Shtokman.ru, koji kao da reklamiraju primamljiva krstarenja po norveškim fjordovima, a ne mesta koja čekaju da se na njima izgrade industrijska postrojenja.
Sva gasna spoljna politika Putina, bila je usredsređena na tri projekta: Severni tok, Južni tok i Štokman. Severni tok je potpisan 2005 i, mada se pokazalo da je cena izgradnje jednog kilometra u izgradnji na ruskoj strani skoro tri puta viša od one koja tereti nemačkog investitora (5,8 miliona evra naspram 2,1 miliona), radovi su u toku i po svoj prilici će biti i završeni. Južni tok je potpisan 2007, no realizacija ovog projekta još uvek nije započeta. Za ovaj gasovod se cena izgradnje jednog kilometra u dosadašnjim procenama kreće od 15,20, pa čak i do 40 miliona dolara. Štokman je potpisan 2008, a početak realizacije je formalno odložen za 2016.
Radi poređenja s nešto uspelijim primerima iz svetske prakse u ovoj oblasti, navešću sledeći podatak: Kina i Turkmenija su 2006. potpisale ugovor o izgradnji gasovoda dugog 2000 kilometara. Ovaj gasovod, provučen kroz nepristupačne planinske predele, koštao je investitore ukupno dve milijarde dolara (1 milion po kilometru!) i već punom parom radi.
Gasna spoljna politika Kremlja je na začuđujuće bahat način u sebi sjedinila pohlepu, kratkovidost i megalomaniju. Evropa je smatrana za teriotoriju kojoj sledi kolonizacija, odnosno za grupu zemalja koje moćnim gasnim udarima sa dva krila (Severni i Južni tok) treba čvrsto opkoliti, a lukavi Kremlj će svoj ekstraprofit ubirati od tupavih domorodaca tako što će oni sami, svojom gasnom mrežom, kupovati od Gasproma pravo na eksploataciju Štokmana.
Ovaj grandiozni geopolitički plan gasne kolonizacije Evrope imao je samo jednu manu: Evropa je odbila da u njemu učestvuje, a preuređenje gasnog tržišta je pretvorilo zastrašujući Severni i Južni tok (čak i u slučaju da se ovaj drugi stvarno izgradi), u samo još jedan od sistema za snabdevanje Evrope gasom.
Cena i eksploatacija
Ali tu sliku Rusije koja sebe samozaljubljeno predstavlja kao „gasnu supersilu“, kvario je još jedan neprijatan problem. Rusija je 2008. stvarno proizvela najveću količinu gasa na svetu, odnosno tačno 640 milijardi kubnih metara. Doduše, još jedna država je te godine proizvela sličnu količinu, to jest 580 milijardi kubnih metara i ona se zove SAD, no iz nekog razloga ona nikada nije pretendovala na status „druge po redu energetske supersile“. Ovde je važno napomenuti i to da se gas koji u Rusiji proizvode drugi proizvođači često ne pušta u gasovod, te zato, radi tačnog računa treba reći da je samo Gasprom 2008. proizveo 550 milijardi kubnih metara gasa.
I to nije sve. Pitanje nije samo u tome koliko je gasa proizvedeno, već i koliko je novca zarađeno njegovom prodajom. Pošto se sav gas u Americi prodaje na New York Mercantile Exchange (NYMEX) po Henry Hub spot cenama, veoma je lako izračunati koliko novca su zaradili američki proizvođači. Srednja cena gasa je tokom 2008. bila 323 dolara, a u jednom, doduše kratkom periodu, iznosila je i čitavih 700 dolara za hiljadu kubnih metara.
Prihode Gasproma je mnogo teže izračunati. Tokom 2008. više od polovine gaspromovskog gasa (287 milijardi kubika) bilo je prodato unutar Rusije po ceni od 50 do 80 dolara, 96 milijardi kubika u susedne zemlje po ceni od 100 do 200, a samo 150 milijardi kubika je otišlo u Evropu po astronomskim cenama od 250 do 400 dolara za hiljadu kubnih metara. Prema podacima iz samog Gasproma, ukupna zarada od prodaje gasa u Evropi je tokom 2008. iznosila 47 milijardi dolara. U isto vreme, ukupan prihod virtuelnog američkog Gasproma (sastavljenog od više hiljada individualnih vlasnika gasnih nalazišta) dostigao je, barem što se našeg Gasproma tiče, nestvarnu sumu od 187 milijardi dolara.
Nakon dolaska krize došlo je do drastičnih promena. Prvo, cena gasa se prosto stropoštala i drugo, u SAD se zbog visokih cena u prethodnom periodu, stabilno usavršavala i povećavala proizvodnja gasa iz škriljca. Tako su SAD već 2009. po količini proizvedenog gasa prestigle Rusiju. Amerikanci su proizveli 620 milijardi, a Rusi 575 milijardi kubnih metara gasa. Istovremeno je cena gasa na Henry Hub-u konstantno padala i septembra meseca 2009. je došlo do istorijskog događaja. Cena gasa na unutrašnjem tržištu SAD pala je ispod cene gasa na unutrašnjem tržištu „energetske supersile“. U Americi se gas prodavao po 70 dolara, a u Rusiji za 80 dolara za 1000 kubnih metara.
Osnovni razlog koji je 2009. doprineo naglom padu potrošnje ruskog gasa u Evropi bilo je potpuno odsustvo želje Gasproma da se suoči s tržišnom realnošću. Gasprom je i te 2009, baš kao i svih prethodnih godina, i dalje bio prosto obuzet fantazijama o gasnoj kolonizacili i gasnom blic-krigu. I dalje je uporno nastojao na tome da evropskim klijentima proda gas putem dugoročnih ugovora po take or pay principu, a po ceni od 350 do 400 dolara za hiljadu kubnih metara. I naravno, u situaciji kada se alžirski gas u Holandiji prodavao po 80 dolara za 1000 kubika, evropski kupci su od Gasproma kupovali samo ugovorom predviđen minimum, a sve ostalo su nabavljali na slobodnom tržištu.
Tokom 2010, smanjivanje količina isporučenog gasa od Gasproma ne samo da se nije zaustavilo, nego se čak pojačalo. Bez obzira na to što je u Evropi ukupna potrošnja gasa 2009. smanjena za svega 5 odsto, isporuka Gaspromovog gasa je ovim zemljama smanjena za čitavih 30 odsto u odnosu na 2008. Sledeće, 2010, izvoz Gasproma je u odnosu na prethodnu 2009. pao za novih 25 posto.
Gasprom je 2000. pokrivao 39 posto evropskog tržišta gasom, a krajem 2010. tek 27 posto. Pri tome treba imati u vidu i to da je sve to vreme proizvodna cena Gaspromovog gasa neprestano rasla. Prema analizama Nikolaja Korčemkina (eegas.com), ona je sa 4 dolara za hiljadu kubnih metara u 2000-oj, do kraja 2010. porasla na 23 dolara.
Unutrašnje tržište kao rezervna varijanta
Još ne tako davne 2008, Evropa je za Gasprom bila glavni izvor ostvarivanja ekstraprofita. Međutim, kolikogod to izgledalo paradoksalno, situacija je danas sasvim drugačija: najviše cene za izvoz gasa Gasprom postiže kod isporuka u susedne zemlje. U drugom kvartalu 2010, Nemačka je za ruski gas plaćala 150 dolara za 1000 kubika, a Estonija i Ukrajina 235. Tako su Ukrajina i Estonija, dve bratske republike iz sastava bivšeg SSSR-a, danas postale zemlje na kojima „gasna supersila“ isprobava svu moć svog tako hvaljenog „energetskog oružja“. No svima je jasno da to neće moći dugo da traje i da će ova situacija brzo naterati susede Rusije da što pre pronađu alternativne izvore snabdevanja gasom. I sada se postavlja pitanje: odakle će i bez toga do guše zadužen Gasprom, vratiti 90 milijardi rubalja novog duga već uključenog u finansijski plan za 2011. godinu?
U svetu postoji samo jedno tržište na kome Gasprom uvek može da se ponaša kao metropola koja neumoljivo diktira svoje uslove koloniji. Ono se nalazi strogo unutar granica Ruske Federacije i naziva se unutrašnje tržište.
Saglasno planovima Gasproma, unutrašnja cena gasa će od 1. januara 2014, kada se oduzmu carine i tranzitni troškovi, biti izjednačena s eksportnom. No kako je već 2010. gasna tarifa u Rusiji porasla za 30 posto, a početkom 2011. za novih 15 posto, po svoj prilici će izjednačavanje domaćih i izvoznih cena udarničkim tempom, i znatno pre planiranog roka, biti uspešno dostignuto.
Veoma upadljivo pada u oči činjenica da se danas, ni u jednom javno objavljenom dokumentu, ne može naći podatak o tome koja je to tačna cena po kojoj Gasprom tereti ruske potrošače za utrošeni gas na domaćem tržištu. Ranije, tokom „zlih 90-ih“, vremenu u kome nije bilo vertikale, nije bilo Putina, pa ni Putinovog dvorca kod Gelendžika, Gasprom se na velika zvona hvalio niskim domaćim cenama za gas. Tada smo svi znali da domaći potrošač plaća gas 20 dolara za 1000 kubika, a danas, šta god da ukucate u pretraživač Google, dobićete uvek isti odgovor: „Tarifa će biti uvećana za 15 posto“. A može li se nekako doznati neki broj iskazan u formi apsolutnog iznosa? E pa ne može. A zašto ne može? Pa ne može zato što je unutrašnje tržište apsolutno netransparentno, zato što su tarife u raznim regionima različite, zato što one čak i za dve susedne fabrike umeju da budu različite, zato što su cene za normativni i supernormativni gas takođe različite, plus posebni troškovi priključivanja koji znaju da budu veoma šaroliki itd. Ako je verovati onima koje nije mrzelo da utroše vreme i energiju na istraživanje ove nepoznanice, cena gasa na unutrašnjem tržištu Rusije se već danas kreće između 2700 i 3900 rubalja za hiljadu kubnih metara (između 95 i 140 američkih dolara), to jest ona je blizu, a povremeno se i poklapa s cenama u Americi i, ako isključimo Veliku Britaniju, dvostruko je niža od evropskih.
Drugim rečima, to što se danas pred nama odigrava zove se krah gasnog blic-kriga i krah politike gasnog imperijalizma. Došli smo dotle da se pesak skuplje prodaje u našoj energetskoj Sahari nego na Himalajima. I onda, pre neki dan slušamo tviter-predsednika Medvedeva kako počinje da se žali na visoku cenu električne energije. A znate li zašto je to tako druže predsedniče? Naravno da ne znate, jer kao i svi mi, vi takođe ne znate pošto se u ovoj zemlji prodaje gas.
Gasovodna mreža i hemijska industrija
A sada da se vratimo na početak ove priče i da se zamislimo nad pitanjem zašto se Putinu toliko prohtelo da kupi gasovode u Evropi? Odgovor je kratak i jezgrovit: gasovodi su isto što i keš.
Evropsko tržište gasa je neprozračno i opterećeno velikom količinom raznih troškova. Ako ruski gas po velikoprodajnoj ceni u Baumgartenu košta na primer 250 dolara, on u mreži dostiže cenu od 500. A razlika, kome odlazi razlika? Razlika odlazi kompanijama koje su vlasnice mreže gasovoda, koje su po pravilu državne i koje, često ispod žita, finasiraju političke partije na vlasti.
I još jedno pitanje koje je mnogo važnije. Zašto je u SAD gas bio toliko skup i zašto toplije Sjedinjene Američke Države troše dva puta više gasa od hladne Rusije? Odgovor na ovo pitanje je sledeći: gas se u SAD pre svega koristi kao sirovina u hemijskoj industriji i kada se u finalni obračun uračunaju cene proizvoda petog i šestog stepena prerade ove industrijske grane, cena gasa kao ulazne komponente u ovom procesu postaje manje značajna. I ovo je zapravo najvažniji detalj čitave priče o gasu. Jer teško se može osporiti činjenica da je ulaganje u razvoj hemijske industrije, a ne gušenje inostranog korisnika svojim gasovodima ili kartelni sporazum s ostalim proizvođačima, jedina ispravna strategija razvoja bilo koje države bogate gasom.
To je put kojim treba ići ako se žele obezbediti mnoge milijarde, i to isključivo tržišnim sredstvima zarađenih profita. To je put istinite modernizacije, gasom bogate Rusije. Čak i Kina, zemlja siromašna gasom, u hemijsku industriju redovno ulaže od pet do šest milijardi dolara godišnje. Iran i Saudijska Arabija, daleko ne najsjajnije zvezde na obzorju svetske ekonomije, takođe su se prihvatile posla oko ostvarivanja opsežnih programa izgradnje hemijskih kombinata. A Rusija, za vladavine Putina, nije izgradila nijednu jedinu savremenu fabriku za proizvodnju hemijskih proizvoda. Ona to čak nije ni pokušala.
Bolesni planovi o gasnoj kolonizaciji Evrope su, na neki paranoidan način, u sebi spojili naivne snove petrogradskih lopova s početka 90-ih o tome da će gotovina prosto sama da curi iz reketom kontrolisanih gasovoda, sa nostalgičnom potrebom sovjetskih potpukovnika da se za ranije nanesenu uvredu, sada gasnim revanšom osvete otvorenim društvima sveta.
Moskovski Kremlj se u svojim ratnim igrama toliko zaigrao da je zaboravio na to da je gas samo roba i da, ako za nekom robom već postoji tražnja, nekakava će se ponuda za nju, ranije ili kasnije, odnekle sigurno pojaviti. I naravno, ubrzo su se na tržištu pojavili (uglavnom bliskoistočni) komprimirani tečni gas i prirodni gas proizveden iz gasnog škriljca.
Osnovni razlog zbog koga je plan o pretvaranju Evrope u gasnu koloniju Kremlja (sada je to već sasvim očigledno) definitivno propao, bio je taj što je njegova polazna pozicija bila zasnovana na potpunom ignorisanju tržišnih zakona. I nije se to dogodilo iz neznanja. Dogodilo se to jer je Kremlj, sav obuzet fantazijama o svojoj imperijalnoj moći i veličini, na zakone koji vladaju tržištem sasvim zaboravio. Svi negativni rezultati ove pogubne politike Gasproma, uključujući tu i sedmostruki rast cene koštanja gasa, i astronomski visoke cene postavljanja jednog kilometra gasovoda, kao i 45 milijardi dolara potrošenih u neproduktivnu (ne gasnu) imovinu, sve će to sada morati da plati unutrašnja kolonija, to jest rusko unutrašnje tržište, i to sa veoma tužnim posledicama po režim.
Новая Газета, 27.03.2011.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 09.04.2011.
