Göbekli Tepe, foto: Klaus-Peter Simon, CC BY-SA 3.0

Göbekli Tepe, foto: Klaus-Peter Simon, CC BY-SA 3.0

Sedmog oktobra u Los Anđelesu je umro akademik Vjačeslav Vsevolodovič Ivanov, lingvista, antropolog, semiotičar, jedan od osnivača Tartuske semiotičke škole i jedan od poslednjih svetskih naučnika i humanista renesansnog kova. Bio je to čovek koji se aktivno i krajnje ozbiljno bavio najrazličitijim međusobno vrlo udaljenim naučnim disciplinama: od razrade softvera i matematičkih algoritama za mašinsko prevođenje do antropologije; od fizioloških osobenosti građe čovekovog mozga do porekla indoevropskih naroda i jezika – od Keta do Hetita.

To jest, od ketskih paleoazijskih jezika kojim govore izumirući narodi u slivu reke Jenisej, do hetitskog na kome su se u 13. veku pre nove ere sporazumevali stanovnici Hetitskog carstva, supersile drevnog istoka. Jednom mi je Vjačeslav Vsevolodovič pričao kako je u Los Anđelesu osnovan klub znalaca hetitskog jezika koji se povremeno sastaju da na tom jeziku razgovaraju.

On mi je bio mentor na postdiplomskim studijama. Neko je jednom u šali rekao: Latinjina je odlično obučena za savremenu rusku ekonomiju – učila je mitologiju kod Ivanova. Kao vrhunskom naučniku svetskog glasa, Kremlj mu je 2004. oko vrata zakačio jednu od onih svetlucavih drangulija koje neke ljude tako raduju, dok on nije propustio priliku da tokom svečane dodele nagrade, staloženo i s akademskim mirom, glasno upita Putina o Hodorkovskom.

Ali ovoga puta sam naumila da čitaoce upoznam sa nekim sasvim drugim zanimljivim pitanjima o kojima smo Vjačeslav Vsevolodovič i ja, (podvlačim) ne ravnopravno, već s pozicija profesora i studenta, pa onda i najbližih suseda, razgovarali. Naime, desilo se da naše dve porodice žive bukvalno kuća do kuće i da je ovogodišnji „gasni“ napad (za koji je istraga naknadno ustanovila da se zapravo radilo o nimalo naivnom bojnom otrovu) na mene i moje roditelje, podjednako ugrozio i blisku rodbinu V. V. Ivanova. On zbog svog zdravstvenog stanja ovoga leta nije dolazio u Rusiju. A svi mi, moji roditelji i naši najbliži susedi, zbog izuzetno neprijatnog smrada letos smo u dva sata noću bili primorani da se brzo evakuišemo iz naših stanova.1 Ne znam kako bi se ovaj potuljeno-agresivni nasrtaj, koji je, uzgred, na moj život i moje zdravlje bio uperen, završio po Vjačeslava Vsevolodoviča da se kojim slučajem tog trenutka nalazio u svom stanu. Jer on se pored sveg svog neverovatno živog uma i kao čelik stabilne memorije koje je sačuvao do devedesete godine života, uvek sporo i s velikim naporom kretao.

I tako, od nesrećnog „gasnog“ napada na mene i moje roditelje stigosmo do onoga što sam vam na početku prethodnog pasusa obećala – do antropologije. Jer Vjačeslav Vsevolodovič je baš kao antropolog i vrsni kulturolog zastupao par vrlo važnih ideja vezanih za njegovu snažnu antipatiju prema svim oblicima diktature.

Prvo, on je smatrao da je kod majmuna višeg stepena evolutivnog razvoja, odnosno kod najbližih čovekovih „rođaka“ u koje spadaju šimpanze, gorile i orangutani, dakle da je u čoporima ovih vrsta primata „društvena“ uloga alfa-mužjaka znatno umanjena. Nekome se to može činiti čudno, jer čitajući bilo koju knjigu Džejn Gudal vi ćete se neizostavno sretati s veoma slikovitim i ubedljivim opisima ponašanja alfa-mužjaka. Ali mnogo toga postaje jasnije tek poređenjem. Kod majmuna koji se nalaze na nižoj stepenici evolutivnog razvoja, alfa-mužjak ima neuporedivo značajnije mesto. A što se šimpanzi tiče, reč je pre o nekoj vrsti koalicije. U njihovim čoporima alfa-mužjak praktično stiže do vlasti tek nakon stupanja u veoma složene političke saveze. Svi znamo šta ova okolnost znači za organizaciju vlasti u ljudskoj zajednici.

Drugo, Vjačeslavu Vsevolodoviču je bilo izuzetno važno saznanje da u prvim gradovima čovečanstva nije bilo carskih palata. I koliko god na prvi pogled zadivljujuća, ova činjenica je arheološki dokazana. Carske palate nisu pronađene ni u najdrevnijim slojevima Jerihona – verovatno prvog grada u istoriji čovečanstva – ni u Čatal Hojuku, ni u iskopinama najdrevnijih slojeva sumerskih gradova, ni u doindoevropskim gradovima drevne Indije, na primer u Mohendžo-daru.

I to, naravno, nije nimalo slučajno. U sumerskim gradovima nije bilo careva u onom smislu u kojem mi tu reč danas razumemo. Postojali su sveštenici i hramovi. Svakodnevni život u gradu je bio organizovan po vrlo strogim sakralnim pravilima. A politički život je bio regulisan (uslovno rečeno) podelom vlasti na zakonodavnu i izvršnu, usklađenim radom „dvodomnog parlamenta“, to jest skupštine starešina i skupštine ratnika s jedne strane, i izabranog vladara s druge. Sumerski „lugal“ kojeg gotovo uvek prevode rečju „car“ ili „kralj“, s ništa manje osnova se može prevesti i kao „predsednik“. Na primer, Gilgameš je bio realna istorijska ličnost. On je bio lugal a ne car Uruka, izabrani vladar grada kojim je upravljao u 27. veku pre nove ere, a ep o Gilgamešu opisuje kako se on savetuje s „dvodomnim parlamentom“ povodom rata koji je Uruk vodio protiv drugog sumerskog grada Kiša. Istina je i to da su se pojedini lugali, kao uostalom i ne mali broj predsednika naše istorijske epohe, svojski trudili da svom stolovanju (do)daju doživotni, pa čak i nasledni karakter. To je zanimljiva tema za neki drugi tekst.

A s ovim, već pomenutim sakralnim principom organizacije prvobitnih gradova-država, tesno je povezano još jedno arheološko nalazište. Reč je o lokalitetu Gobekli Tepe koje je Vjačeslava Vsevolodoviča posebno nadahnulo.

Ovo nedavno arheološko otkriće (1996) poduhvat je arheologa Klausa Šmita, a dato mu je veoma značajno mesto u knjizi Juvala Hararija „Sapiens: Kratka istorija ljudskog roda“, delu koje je u stručnoj javnosti podiglo veliku prašinu. Klaus Šmit je svoja iskopavanja započeo na jednom brdu u jugo-istočnoj Anadoliji, to jest tačno na onom mestu gde je počela neolitska revolucija. U obližnjim planinama samo 20 milja odatle, i danas kao nekultivisana vegetacija raste jedna vrsta pšenice koju su nekad davno odomaćili ljudi.

Šmit je raskopao gigantski sakralni kompleks sačinjen od stotinu stubova ukrašenih zoomorfnim reljefima. Mnogi se na vrhu završavaju masivnim poprečnim gredama od vapnenca, dajući stubovima oblik slova „T“. Pa šta je tu toliko zanimljivo, zapitaće se mnogi od vas? Ljudi su gradili hramove mnogo veće, velelepnije i složenije od ovog koji nam vi sada opisujete. Zanimljivo je to da je hram raskopan u Gobekli Tepeu bio izgrađen u periodu od 10 do 8 hiljada godina pre nove ere, što znači da ovaj gigantski kultni centar nisu gradili drevni stočari i zemljodelci, već lovci i sakupljači. Pod njim leži još jedan neraskopani sloj, 3 do 4 hiljade godina stariji.

Gobekli Tepe opovrgava sve što smo dosada znali o neolitskoj revoluciji. Mi već dugo vremena smatramo da su ljudi prvo naučili da seju i žanju pšenicu, da je to omogućilo nagli porast stanovništva i gotovo paralelno s tim, pojavu viška proizvoda, da je pojava viškova neminovno prouzrokovala socijalno raslojavanje društva i da su sveštenici tek tada počeli da grade hramove. Baš tako, krećući se tim redosledom po koloseku strogog materijalizma, tako je neolitsku revoluciju video čuveni arheolog i marksista, tvorac i utemeljivač ovog termina Gordon Čajld.

A Gobekli Tepe nam govori da stvari stoje upravo obrnuto. Ljudi su prvo gradili hramove, tačnije to što se u Bibliji naziva massebot, odnosno grupe megalita ili stubova pred kojima su izvođena ritualna poklonjenja. U uslovima tehničkih mogućnosti i ekonomskih kapaciteta kojima je raspolagalo lovačko-sakupljačko društvo, za realizaciju jednog tako kolosalnog građevinskog poduhvata je na jednom mestu trebalo sakupiti ogroman broj ljudi. I budući da je sve njih trebalo i nahraniti, vremenom su ljudi morali da nauče da seju, žanju i skladište žitarice.

Vjačeslav Ivanov je bio potpuno očaran ovom mišlju: ljudi su počeli da se okupljaju u ogromne grupe upravo radi ideje. I to je, uzgred, još jedan važan činilac po kome se čovek razlikuje od svog bliskog rođaka šimpanze.

Jer postupci čoveka u maloj zajednici se vema malo razlikuje od postupaka šimpanze u čoporu. Kolosalne razlike u ponašanju ove dve biološke vrste manifestuju se tek u uslovima boravka u velikom kolektivu. Šimpanze obično žive u čoporima od po 25 ili 30 jedinki (u izuzetnim slučajevima ih može biti i do 100). Čopori veći od ovog broja se brzo raspadaju. A ljudi su pak sposobni da se lako udružuju u zajednice od više hiljada, više stotina hiljada, više miliona, čak i više stotina miliona osoba. I svaka od tih zajednica organizovana je oko nekakve ideje – ideje boga, pobune, uspešne korporacije, armije, sportskog kluba, nacije, države, kraće – bilo čega.

Vjačeslav Vsevolodovič je smatrao da ljude istinski objedinjuju ideje, a ne vođe. I da je samo moć opažanja i percipiranja ideja ono što čovečanstvu daje komparativnu prednost u odnosu na ostale oblike života na planeti. To je bio i osnovni razlog njegovog razočarenja, njegovog dubokog očaja dok je posmatrao šta se poslednjih desetak godina događa sa našom zemljom.

Новая газета, 11.10.2017.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 26.10.2017.

________________

  1. Radi se o drugom po redu fizičkom napadu na autorku ovog teksta Juliju Latinjinu. Ako izuzmemo slučaj kada su pod sumnjivim okolnostima na njenim kolim iznenada otkazale kočnice, takvih napada je u poslednjih godinu dana bilo tri. Prvi je onaj kada su je neposredno posle njene redovne emisije na radiju Eho Moskve nepoznati počinici na ulici polili kofom fekalija. Drugi napad je „gasni“, ovaj što je u tekstu pomenut, a treći kada su jedne noći početkom septembra bila zapaljena njena kola parkirana pred kućom njenih roditelja, gnusni incident koji se po ovo dvoje već prilično starih ljudi mogao fatalno završiti. Julija Latinjina je nakon toga, zajedno sa svojim roditeljima, privremeno napustila Rusiju (prim. prev.).