Svi se pitaju da li će Vladimir Putin ući u rat sa Ukrajinom. Sudeći po ruskoj propagandi koja predviđa pobedu u roku od 48 sati, odgovor je nedvosmisleno da. Istina je nešto složenija. Iako gospodin Putin bez sumnje Ukrajinu smatra ruskom provincijom, što nam je i pokazao i u svojoj pseudoistorijskoj raspravi iz jula, nije sasvim očigledno da je njegov cilj rat. Direktni sukob – za razliku od iznenadnih upada, prikrivenih operacija i hibridnog ratovanja – nije u njegovom stilu. Nagomilavanje trupa u novembru je verovatno bio pokušaj da se zapad prisili na odricanje od bilo kakvih zahteva u pogledu Ukrajine. To bi bila velika pobeda za minimalnu cenu.
Ali je zapad odgovorio na njegov blef. Sjedinjene Države i Nato su zauzele upadljivo oštriji ton u razgovorima sa Rusijom i, što je još važnije, razaslale oružje širom istočne Evrope i postavile svoje trupe u stanje pripravnosti. Poruka je jasna: Ako Rusija neće deeskalaciju onda je ni zapad neće hteti.
Umesto da uhvati u zamku Sjedinjene Države, gospodin Putin je u zamku uhvatio sebe. Njegov manevarski prostor se topi u procepu između oružanog sukoba i ponižavajućeg povlačenja. Može napasti rizikujući da bude poražen ili se povući ne dobivši ništa za svoje balansiranje na ivici rata. Ne zna se šta će se dalje dešavati, ali jedna stvar je sigurna: kockarski blef gospodina Putina nije prošao.
U stvari, nije sasvim jasno da li je cilj Kremlja, koji je od novembra nagomilao preko 100 hiljada vojnika na granici sa Ukrajinom – rat. Moguće je da će Rusija na kraju ipak odustati od invazije. Gospodin Putin, koga iz neposredne blizine posmatram decenijama, je oprezan i povlači se na prvi znak pravog sukoba. Kada su, na primer, američke trupe 2018. u Siriji pobile ruske plaćenike imao je savršenu priliku za odmazdu. Umesto toga Rusija je porekla da se pokolj uopšte dogodio.
Ostao je nem i kada su turski dronovi napali ruske plaćenike i opremu u Libiji i Siriji. Isto tako, izgleda da je bio svestan premoći turskih snaga i nije se usudio da podrži Jermeniju septembra 2020. kada ju je napao Azerbejdžan, podržan od strane Turske. A nakon trijumfalnog slanja trupa u Kazahstan na neodređeno vreme, gospodin Putin je ubrzo započeo njihovo povlačenje, posle telefonskog razgovora ministra spoljnih poslova Rusije sa svojim kineskim kolegom.
Dve glavne uspele ruske vojne operacije, poraz Gruzije 2008. i aneksija Krima 2014, dogodile su se kada je zapad gledao na drugu stranu. U oba slučaja svet je bio zatečen i Rusija je mogla da izvede svoje planove bez pretnje oružanog međunarodnog otpora. To sada nije slučaj.
Takođe nema unutrašnjih razloga za vođenje rata. Rejting gospodina Putina je doduše pao i cene rastu, ali unutar zemlje nema većih nemira a izbori su tek za dve godine. Putinu nije potrebna neka ekspanzionistička ludorija da bi učvrstio vlast ili odvratio pažnju stanovništva sa domaćih nevolja. Rat je veliko crveno dugme koje se može pritisnuti samo jednom. Sada nema potrebe za tim.
I na kraju, tu je i glavni razlog: Rusiji ne bi bila zagarantovana pobeda. Ukrajinska vojska je dobila novo naoružanje i ruske trupe razmeštene duž njene granice nisu dovoljan uslov za osvajanje zemlje. One su brojčano nadmoćne, kvantitet se pretvara u kvalitet, kako je navodno govorio Staljin, ali cena u ljudskim životima bi bila prevelika.
Ako je već hteo da pomalo osvaja, zašto je tako visoko podigao ulog? Odgovor je jednostavan: Avganistan. Povlačenje zapada iz te zemlje u avgustu ukazalo je na slabljenje apetita Sjedinjenih Država za intervencijama u inostranstvu. Ohrabren, gospodin Putin je očito odlučio da je pravi trenutak da progura svoju reviziju post-hladnoratovskog poretka. Bez uobičajenih prednosti u pregovorima – bez stabilne ekonomije, superiornog oružja i fanatičnih sledbenika – on igra na nepredvidivost svojih postupaka. Što se iracionalnije bude ponašao, verovatnije je da će mu Amerika popustiti.
Ali umesto toga SAD su počele da naoružavaju Ukrajinu. Nedavno je i američki državni sekretar Antony Blinken izjavio da SAD nisu spremne na ustupke. Tako se gospodin Putin zaglavio.
Nije mu preostalo mnogo opcija. Može zahtevati da zapad obustavi vojno snabdevanje Ukrajine. Može dati oduška svojim frustracijama udarom na opoziciju, opisujući Rusiju kao žrtvu zlog zapada. Ili može poslušati glas teledirigovanih ruskih građana, onih koje je jednom nazvao „rudarima i traktoristima“. To su mogući putevi časnog uzmaka, ali i oni lako mogu izmaći kontroli. Rizik od pravog rata je ogroman.
Postoji možda jedna izvesnost na koju se može računati: gospodin Putin nikada neće započeti rat koji bi verovatno izgubio. Tako da je jedini način da se obezbedi mir davanje garancija gospodinu Putinu da u slučaju vojnog sukoba on neće pobediti.
The New York Times, 28.01.2022.
Preveo Branislav Dujmić
Peščanik.net, 05.02.2022.
UKRAJINA
