Juče je novi predsednik Srbije sa ženom, decom i unučićima trijumfalno ušao u zgradu na Andrićevom vencu. Nikolići su još uvek u neverici, deda i unuk posebno, žena, doktorka, već razmišlja kako da poboljša zdravstveni sistem a sin, koji se u rodnom Kragujevcu kandidovao za gradonačelnika, kako da nasledi oca u srpskoj Ovalnoj sobi. Što da ne, Verko od Kragujevca ne može doveka, a nasledne demokratije su uvele mnoge nama slične i prijateljske države, poput Azerbejdžana. Ali ne treba ići do Bakua ili Tašmajdanskog parka da bi se videlo šta to znači; Boris Tadić je u Srbiju uveo novu vrstu nasledne demokratije, nasleđivanje samog sebe, ili, gde ja stadoh, ja produžih. Čak je i mitskoj ptici Feniks potrebno najmanje 500 godina da iz pepela ustane podmlađena i spremna za novi životni ciklus; Borisu Tadiću je bilo dovoljno 48 sati da iz poraza vaskrsne, spreman da “preuzme odgovornost” i postane predsednik vlade. Time je još jednom ponizio građane koji su mu pre nekoliko dana jasno poručili da sa svojom svitom može da ode na kapućino u neki dorćolski kafić, iz koga, da je bilo sreće, nikada nisu ni trebali da izađu.
Boris Prvi-Drugi i njegovi Raspućini izbore su shvatili kao Englezi dijamantski jubilej Elizabete II, kao žurku sa gutačima vatre, konjima, glumcima, i pevačima… na kojoj će kraljevsko visočanstvo obnoviti zavet svome narodu. Umesto žurke, Tadić je doživeo ono što se naziva “Čaušesku momenat“. Dok su po istočnoj Evropi padali moskovski štićenici, Nikolae Čaušesku je poželeo da svima pokaže kako ga ne voli samo Elena i Sekuritatea, nego i ceo rumunski narod, pa je naredio da mu se organizuje miting podrške. A onda je i njega narod izneverio, desilo se nezamislivo, masa je počela da zviždi, kamere su se okrenule prema tribini na kojoj je stajao šokirani i poniženi vođa. Nekoliko nedelja posle toga streljan je pred kamerama, uz neki rumunski plot. Srećom, čak se i kod nas, možda samo privremeno, odustalo od prislanjanja uz plotove, ali je Tadić dobio više nego jasnu poruku da treba da ode na đubrište istorije, a ne u Nemanjinu 11. S obzirom na ekonomsku i socijalnu katastrofu koja nam se tek sprema, imaće mnogo razloga da se plaši plotova svakoga jutra kada se samozadovoljno nasmeši sebi u ogledalu i pomisli, pa ja u stvari nisam izgubio, dobio sam, postao sam premijer, a u Srbiji, na moju sreću, još uvek važi parlamentarni sistem.
Predsednik Hrvatske vlade Zoran Milanović juče je zvanično objavio da je njegova država u recesiji, i dodao kako se on i njegova vlada neće izvlačiti na to što su sve negativne trendove nasledili od Jadranke Kosor. Naši prijatelji iz Hrvatske prevrću očima kada im kažemo da mi takve izjave možemo samo da sanjamo. Premijer Tadić će, kada ga suoče sa brojkama koje pokazuju ekonomski slom, reći, nisam ja kriv, to sam nasledio od nesposobnog Mirka Cvetkovića i njegove grozne vlade.
Dok je trajala predizborna kampanja, ombudsmani, poverenici, komesari, komisije, agencije, komore i predkomore su ćutale, kao da je ceo život stao, navodno nisu želeli da se mešaju u predizbornu kampanju. Slutim da je među njima bio i Fiskalni savet, nezavisna stručna institucija koju je formirala država. Čim se odlepio poslednji selotejp na glasačkim kutijama, počeli su alarmanto da nam šalju poruke kako se bližimo slomu – javni dug je već na 50% BDP-a, a ako izostane povećanje PDV-a, za nekoliko meseci dostići će 55 %. I nama laicima je jasno da to znači dalji pada dinara, dalje smanjenje zaposlenosti, standarda, rast inflacije… Ljubomir Madžar nastavlja u apokaliptičnom tonu upozoravajući da u tom slučaju država neće moći niti da vrati dugove, niti da isplati plate u javnom sektoru, a ni Krkobabić i sin neće moći da pomognu svom glasačkom telu i obezbede im isplatu penzija. To dalje znači da ljudi neće moći da plaćaju račune za vodu, struju, poreze… a to se zove raspad sistema. Stručnjaci iz Fiskalnog saveta predlažu budućem premijeru da pod hitno poveća PDV sa 18 na 22%, zamrzne plate i penzije ne samo ove nego i iduće godine, a posle, ko preživi, pričaće. U lice nam se kezi grčki scenario na koje su neki ekonomisti već upozoravali; među njima nije bio Aleksandar Vlahović, nekadašnji ministar a sada predsednik Saveza ekonomista, koji se juče setio da savetuje drastične mere. U međuvremenu se bavio drastičnim merama koje su uvećavale njegovo inače drastično bogatstvo, zbog čega je od nekih zlobnika davno dobio nadimak Aca lopov. Ne bi bilo čudno da takvi kao što je on postanu novi Tadićevi savetnici. Možda će novom grčkom premijeru njegovi savetnici sugerisati da vrati drahmu, a našem će predložiti kreativno i jedino moguće rešenje – da ubuduće, umesto da BDP-om, kao i ostali, merimo ekonomski napredak ili propast, preuzmemo recept brunejskog kralja koji je jednog dana odlučio da napredak svoje himalajske državice meri GHN-om, ukupnim nacionalnim zadovoljstvom.
Mediji koji su od Tadića dobili nešto od onih 34 miliona evra koje je potrošio na svoju kampanju, još uvek odrađuju svoj deo ugovora, i ne prestaju da nas plaše kako su u Briselu zgroženi Nikolićevom pobedom. Juče je, međutim, Dežer, prenoseći poruku iz Brisela, pričao samo o zabrinutosti i strahu od našeg ekonomskog kolapsa.
Svetski mediji su juče preneli vest kako je novi srpski predsednik nacionalista položio zakletvu, svi su čuli kako je juče na inauguraciji rekao da će čuvati teritorijalni integritet Srbije, sa sve Kosovom, ali tu zakletvu je položio sa rukom na Ustavu koji je pisao sa Tadićem. I dok i manje i veće zlo iz ovog tandema odbijaju da priznaju postojanje kosovske države, podstičući time ljude da se, kao što je to slučaj jutros, na prvu sirenu upute ka barikadama na Jarinju, što po definiciji znači pucnjavu, ranjavanja, helikoptere i bodljikave žice, dotle oni koji stvarno žive na svetoj zemlji, i to na najsvetijem mestu, Visokim Dečanima, znaju da manastirske zidine i svoj pravoslavni narod mogu najbolje da odbrane time što će sarađivati sa postojećim vlastima. Ove nedelje je čuveni sajber monah, Sava Janjić, starešina Visokih Dečana, zajedno sa nekolicinom sveštenika, otišao kod gradonačelnika Dečana i zatražio kosovska dokumenta.
Juče je 2000 – 3000 ljudi veselo ispratilo Tomislava Nikolića u Skupštinu gde je položio zakletvu; lider građanske Srbije Čedomir Jovanović im se koketno smeškao i mahao. A tog trenutka, na 500 metara odatle, nekoliko Žena u crnom stajalo je na Trgu republike podsećajući na maj 1992. godine kada su vlasti bosanskih Srba u Prijedoru preko lokalnog radija naredile nesprskom stanovništvu da obeleži svoje kuće belim zastavama ili čaršafima, i da prilikom izlaska iz kuća stave bele trake oko rukava.
Usledile su masovne egzekucije, otvarani koncentracioni logori Omarska, Keraterm i Trnpolje. Konačni ishod ove epizode zaokruživanja srpskih zemalja bilo je eliminisanje 94 odsto bosanskih muslimana i Hrvata sa teritorije opštine Prijedor, a bilo ih je više od 50.000. Naredbu o obeležavanju nesrba i njihove imovine u Prijedoru izdao je „Krizni štab opštine Prijedor“. Predsednik štaba Milomir Stakić, osuđen je u Haškom tribunalu na 40 godina zatvora zbog ubistva više od 1.500 ljudi, uključujući ubistvo oko 120 muškaraca u logoru Keraterm. Stakić je odgovoran i za pogubljenje 200 ljudi na Korićanskim stenama. Još 27-28 njegovih saboraca iz 90-ih osuđeni su u Hagu zbog zločina u Prijedoru. Ima nečeg bolesnog i bogohulnog u tome što Prijedorom danas vlada Dodikov čovek. Taj Marko Pavić je zabranio da se u njegovom gradu obeležava Dan belih traka, i svi su poslušali. Na skoro pusti trg izašao je i stao, sa belom trakom oko rukava, jedan čovek, Emir Hodžić.
A onda na sve to dođe Arkanov prijatelj, Siniša Mihajlović i iz fudbalske reprezentacije izbaci Adema Ljajića jer nije, sa rukom na srcu, pevao Bože pravde. A onda Rasim Ljajić, omiljeni srpski Bošnjak, izjavi kako je Adem pogrešio, ali da voli fudbal i Srbiju, i moli da mu se pruži šansa da se popravi i zaigra za “orlove”. Kažu da juče ni Tomislav Nikolić, kao ni polovina poslanika, tokom inauguracije nisu pevali himnu; da li to znači da “Bože pravde, spasi srpski narod, srpski rod…” moraju da pevaju samo nesrbi, Bošnjaci pre svega, da bi dokazali lojalnost državi koja je, ako ništa drugo, u Bosnu slala oružje iz koga su ubijani njihovi sunarodnici, a onda i bagere i kamione da se izvrši tzv. asanacija terena, odnosno da im se sakriju kosti?
Ako budućnost ima svoje glasnike, i šalje nam ih ovih dana u liku Nikolića, Tadića, Siniše Mihajlovića, Aleksandra Vlahovića, Rasima Ljajića… onda iz sve snage treba uživati u svakom narednom sunčanom danu.
Iz najave za radio emisiju Peščanik, 01.06.2012.
Peščanik.net, 01.06.2012.