O kakvom se generalu radi, ili o kakvom kralju. Jednom sam na suđenju u Specijalnom sudu čula predsedavajućeg sudskog veća koji je prisutnima morao da objasni da je čin koji se pred nama odvija sudski čin, da je u pitanju sudnica, i da u njoj ne sede nikakvi ministri i generali, već optuženi, tužilac i odbrana.

Komandant logora je tako dobro svirao klavir, nacistički zločinci su inače jako voleli golubove, ili da slikaju akvarele. Živeli su s porodicama u logorima jer su oni bili tako zabavna mesta, pravi „događaji koji su se dogodili“, iventi, hepeninzi, sa sopstvenim stilom i imidžom. Nema valjda ničeg ubitačnijeg od svekolikog amaterizma i ljubiteljstva, koje se širi sa svih strana, baš kao i pesme turbo-folka ugrađene u sistem zločina. Zapravo, interpretacija zločina postaje zločinačka zato što je nastavak relativizacije istog. Vreme je u pitanju, sve proteklo vreme, odlaganje i cenkanje. „To deliver Mladić“, da „isporučimo Mladića“. Njima, ne nama, da „operemo obraz“, da „pošaljemo sliku o sebi“. Da se predstavimo, da dobijemo medijski rat i da imamo novi imidž, „Newborn“.

Onda se sve to kumulirano nadigravanje vraća u obliku teškog, mučnog kiča, kakav može nastati samo oko neuvaženih i nedoživljenih smrti. Oko nekatarzirane tragedije, oko odloženog saznanja. Sarkazam oko čitave stvari s „generalom“ je opet, tako iznad ili ispod moći da se događaj hapšenja Ratka Mladića savlada u svom nepovratnom istorijskom i političkom smislu. Jer prošlo je mnogo vremena, „Oni su nama ukrali vreme“, rekao je neko na obeležavanju desetogodišnjice genocida u Srebrenici.

Evo opet teme istorijske distance, ili pitanja kada i iz kojih motiva iz stvarnosti nastaje trenutak prepoznavanja prošlosti, da li je to onda kada akumulacija nerešenih pitanja i bednog načina života, preživljavanja, postaje tako jasna da se rešenje mora potražiti u nenamirenoj prošlosti. Te „junak“ postaje zločinac jer drugog puta nema.

Kako bi se čitava stvar kontekstualizirala, ili, kako bi se gledalištu uopšte objasnilo o čemu se radi (zaborav je prešao u stil, ili u trend, ili u brend, paralelno sa istovremenim postojanjem svakolike istorije gde je teško proniknuti da li se govori o Prvom, Drugom svetskom ratu, ili o ovim doskorašnjim ratovima), oni koji žele da govore činjenicama, pribegli su paralelnoj montaži, dramaturgiji poređenja Ratka Mladića danas, sa dokumentarnim materijalima, snimcima činodejstvovanja Ratka Mladića na terenu, tada, njegovog tretiranja tada, još živih ljudi, uživo.

Šta on reče – da nije ubijao i da oni koji su ubijali treba da za to odgovaraju. Kada bi samo mogli svi da umuknemo. A ne, ima tu i anegdota, i vicevi su se pojavili. Ne bih opisivala izraz tih očiju, ispod srpske šapke, tada, i ispod kačketa, sada. I okolinu koja je tražila da se proglasi mrtvim, a sada se bori za zdravlje.

Junaštvo koje se očekivalo, do pre neki dan, isto je ono junaštvo koje se pokazuje, od tog dana nadalje. I na taj način povezana je prošlost i budućnost. Koja, naravno, ukazuje i na prošlost svega i svih oko njega, jednoga, koji nije jedini. Već su službe pretrajavale i obnavljale se odranije do čitavog ratnog perioda i tranzicije. Zato je tako kako je.

Vest o hapšenju Ratka Mladića, da je tako šta moguće, čuli smo u autobusu koji je sa trideset i šest umetnika, saradnika projekta i ratnih veterana išao u Konjic na otvaranje Bijenala savremene umetnosti u Atomskom skloništu. „Time Machine“ – tako je istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević naslovio svoju selekciju. Vremenska mašina, vremeplov, sajtspecifik produkcija.

Bili smo kod Loznice. Onda je stigla vest da će Boris Tadić, predsednik Srbije, govoriti u jedan posle podne. Mali Zvornik, pa granica, znali smo pre ulaska u Bosnu i Hercegovinu.

Peli smo se uz Romaniju, Han Pijesak, a kada smo došli nad Sarajevo, nije se moglo uobičajenim putem (na njemu su radovi), pa su nas vratili na Pale, onda okretnicom preko Trebevića. Svi u autobusu složili smo se da se tako užareno crveno sunce na zalasku veoma retko viđa. Ravno užarenom mozgu na pitanje kako je sve to bilo moguće i zašto. Taj put kroz Bosnu nije nadoknada za onaj put kojim su naši stari pešice i s puškom prešli, već je rezime spremnosti da se sa tim suočimo, i da, veoma važno, bar ne budemo sentimentalni, kada nismo uspeli da borbom budemo romantični.

Hapšenje Ratka Mladića je i kraj izvinjavajućih zabluda, nečinjenja, i s jedne strane, uloge žrtve, nesumnjive, a s druge, kraj moralističke premoći građene na činjenici što baš svi nismo bili na njegovoj strani, ne baš tako zli. Možda i kraj „pevanja i pucanja“, s jedne strane, a i sarkazma i ironije, s druge. Pada sve to drveće po Romaniji, mlati se testerama, pilana do pilane, neprerađeno drvo izvor je života, preživljavanja. Može li tolika negacija svega živoga da izrodi konstituciju.

„Zlo je banalno“ napisala je Hana Arent gledajući Ajhmana iza staklenog zida u Jerusalimu. Citiralo se to često, ali sada, kao i toliko toga što smo znali, samo nismo uživo videli, sada gledamo, sve o banalnosti zla. O koje se svaka reč obija i vraća u polje toga smisla, kao banalna.

 
Danas, 31.05.2011.

Peščanik.net, 01.06.2011.