Fotografije čitalaca, Brani Radel
Cilj je, za pretpostaviti je svih koji učestvuju u, nazovimo ga tako, Briselskom procesu, da se normalizacijom odnosa Srbije sa Kosovom otkloni teritorijalni spor koji je izvor neprijateljstva, a mogao bi da preraste u sukob. Dva su sredstva kojima bi to trebalo da se postigne. Briselski sporazum bi trebalo da dovede do normalizacije odnosa, čiju bi trajnost trebalo da obezbedi dogovor dveju strana o uzajamnom poštovanju teritorijalnih granica, koji bi predstavljao međunarodnu pravnu obavezu. To bi se moglo smatrati i konačnom primenom rezolucije 1244, pa bi moglo da predstavlja i osnov međusobnog sistema bezbednosti.
Šta to znači? Kada je reč o normalizaciji, ona podrazumeva odnose koji su u skladu sa time da su i Srbija i Kosovo buduće članice Evropske unije. Pa bi trebalo da se jedna prema drugoj odnose kao zemlje koje će konačno imati istu međusobnu granicu kao, recimo, Austrija i Mađarska, ili kao što su sve unutrašnje granice Evropske unije. Primera radi, potrebno je da je njen prelazak usklađen sa poštovanjem četiri slobode i sa fiskalnim pravilima i vladavinom prava kakvi važe u Evropskoj uniji. Ili, drukčije rečeno, normalizacijom i međusobnim sporazumom, granica postaje elemenat geografije prijateljstva.
Da li to podrazumeva uzajamno priznanje? To bi svakako bilo poželjno. No, ako za to nema spremnosti, onda je pravno obavezujući sporazum kojim se prihvataju norme međudržavnog ponašanja dovoljan. Ukoliko se njime uklone pretnje teritorijalnog spora, način na koji će se organizovati diplomatski odnosi nije naročito važan, bar ne trećim zemljama i samoj Evropskoj uniji. Takođe, nije preterano važno ni šta piše u srpskom ustavu. Ukoliko se poštuju međunarodne obaveze, srpske ustavne odredbe o Kosovu i njegovom statusu su irelevantne za samo Kosovo i sve druge zemlje i međunarodne činioce, uključujući i Evropsku uniju. Osim, potencijalno, u jednom smislu.
Srbija bi mogla, ako bi se prva učlanila u EU, da ospori pristupanje Kosova, pozivajući se na svoj ustav i na činjenicu da ga nije priznala kao državu. Ona bi, naravno, to mogla da učini i ako bi priznanja bilo i ako bi ustav bio promenjen. Tu nije adekvatan primer Kipar, koji se inače najčešće pominje, već politika Grčke prema Makedoniji. Od Srbije bi se očekivalo da ne stoji na putu učlanjenja Kosova u Ujedinjene nacije, kao što Grčka uslovljava pridruživanje Makedonije Evropskoj uniji zahtevajući od nje ustavne promene – pri tome se čak ne obazirući na odluke Međunarodnog suda pravde, što je takođe potpuno podudarno sa ponašanjem Srbije prema Kosovu.
Imajući taj rizik u vidu, postoje dve mogućnosti. Prva je da Srbija i Kosovo istovremeno pristupe Evropskoj uniji. Ovo bi značilo da bi Srbija čekala na Kosovo, budući da je potrebno mnogo više vremena da se Kosovo usaglasi sa pravnim, privrednim i političkim sistemom Evropske unije, nego što je potrebno Srbiji, naravno pod pretpostavkom da za to postoji politička volja.
Druga mogućnost je da proces normalizacije odnosa i međunarodne pravne obaveze stvore dovoljno jake privredne i političke interese na obe strane, tako da Srbija prestane da ometa integraciju Kosova u Evropsku uniju. U načelu, moglo bi se očekivati, u normalnim i demokratskim uslovima, da bi Srbiji bilo u interesu da srpska manjina na Kosovu ne ostane izvan Evropske unije, pošto joj se Srbija pridruži. Ovo je različito od Kipra ili Grčke, gde tog motiva nema. Naravno, da li je on dovoljan, čak i uz značajno poboljšanje privrednih, društvenih i političkih veza, teško je reći.
Ovo je uporedivo sa drugim teritorijalnim sporom, koji bi trebalo da se ukloni udruživanjem sa Evropskom unijom – sa normalizacijom odnosa u Bosni i Hercegovini. Teritorijalne pretenzije prema toj zemlji se smanjuju sa približavanjem Srbije Evropskoj uniji, a raste i interes Srbije da se taj proces podstakne i u Bosni i Hercegovini. Takođe, interes Srba u Bosni i Hercegovini da se ne nađu izvan Evropske unije kada Srbija postane njen član, takođe bi trebalo da se poveća. Da li se to može očekivati i od Srba sa Kosova, teško je reći. Granica između Srbije i Kosova i Bosne i Hercegovine bi svakako bila stroža, ako bi to u stvari postala granica Evropske unije posle učlanjenja Srbije – i u privrednom i u političkom, ali i u smislu bezbednosti. Tako da bi interesi trebalo da su jasni, ali to ne znači i da će biti jači od teritorijalnih. Uostalom, interes da se očuva Jugoslavija je bio praktično isti, ali je zov geografije nepijateljstva bio neodoljiv.
Srbiji, dakle, nije potrebna strategija ni u vezi sa priznanjem Kosova niti u vezi sa promenom ustava. Bilo bi dobro kada bi i do priznanja Kosova i do usklađivanja ustava sa njim došlo, ali to ne garantuje trajnu politiku prijateljstva ni prema Kosovu niti prema Bosni i Hercegovini. Potrebno je, u sopstvenom interesu, političkoj geografiji prići prijateljski, potrebno je da postoji trajna većina, koja se obnavlja na izborima, za tu politiku. Tome bi trebalo da pomogne Briselski proces, dakle sporazum o normalizaciji i pravni dokument o trajnim odnosima Srbije i Kosova.
Da li bi Evropska unija time bila zadovoljna? Bilo bi svakako bolje ukoliko bi se uspostavili formalni međudržavni odnosi između Srbije i Kosova i izbegavalo nepotrebno mešanje Srbije u unutrašnje poslove Bosne i Hercegovine, ali Evropska unija je dovoljno fleksibilna da može da funkcioniše i sa zemljama članicama koje imaju drugačije diplomatske odnose, ali se rukovode evropskim pravom i obavezama. Ukoliko bi se na taj način moglo postići da teritorijalnih sporova nema i da nema neprijateljskog mešanja u unutrašnje stvari drugih, ko kakav diplomatski i ustavni jezik koristi nije od posebnog značaja.
Peščanik.net, 28.12.2014.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
