Neće biti previše razumevanja za sprske proteste protiv kosovskog bojkota uvoza iz Srbije. Kao što nema mnogo razumevanja ni za nedostatak saradnje Srbije u regionalnim odnosima kad god u njima učestvuje i Kosovo. Izvor nerazumevanja je u tome kako bi trebalo da izgleda spoljna politika saradnje uz nepriznavanje nezavisnosti Kosova.

Srpska spoljna politika je zasnovana na načelu da se nezavisnost Kosova ne priznaje ni neposredno niti posredno. Ovo drugo izaziva nerazumevanje. Ukoliko se, na primer, kosovski proizvod izvozi u Srbiju, to što on nosi carinsku deklaraciju o tome da potiče sa Kosova – da je proizvod Republike Kosovo – ne implicira da Srbija priznaje Kosovo kao nezavisnu državu. To samo znači da je odgovarajući kosovski organ obavio carinski pregled i da odgovara za to što mu je u nadležnosti. Ukoliko srpske vlasti traže drukčiju carinsku deklaraciju, to je neka vrsta necarinske prepreke uvozu sa Kosova. Nije ni potvrda spoljne politike niti primena ustava. Zašto? Najpre zato što se uvek može dodati, ako se smatra da je potrebno, izjava o tome da se time što se prihvata carinski pečat Kosova ne priznaje nezavisnost Kosova (kao što se već čini kada je reč o pasošima). Još važnije, zato što ne postoji nikakvo posredno priznavanje nezavisnosti Kosova. Postoji samo priznavanje ili nepriznavanje, a to se ne čini preko prihvatanja ili neprihvatanja carinskih deklaracija.

Da je to tako, pokazuje odluka kosovskih vlasti da ne prihvataju carinske deklaracije Republike Srbije. To ne znači da ne priznaju državu Srbiju, već da uvode meru trgovačke politike, u suštini neku vrstu bojkota, sa ciljem ostvarivanja određenih trgovačkih ciljeva. A taj je da se obezbedi slobodan izvoz kosovske robe u Srbiju, kao što postoji slobodan izvoz srpske robe na Kosovo. Budući da je mera zabrane uvažavanje kosovske carinske deklaracije politička, i ovaj potez kosovskih vlasti je politički motivisan i ima politički cilj. Postoje nesumnjivo i trgovački interesi na obe strane, ali oni su trenutno u drugom planu (što ne znači da nisu važni). I tako sada postoji stanje uzajamnog bojkota trgovine.

Prirodno je da je CEFTA, to jest njeni organi, organi regionalne zone slobodne trgovine čije su članice i Srbija i Kosovo, dakle da su oni nadležni za rešavanje trgovačkih sporova. Ovde srpska spoljna politika ponovo greši. Obraćanje Briselu da reši spor i kritika Vašingtona što navodno podržava kosovsku stranu su promašeni. Nema sumnje da su i Brisel i Vašington veoma uticajni, ali rešenje ovoga problema se može naći samo u sporazumu između Prištine i Beograda i unutar zajedničke organizacije kakva je CEFTA. Ova poslednja instanca će teško stati na jednu ili na drugu stranu, budući ima za zadatak da obezbedi funkcionisanje slobodne trgovine između zemalja članica i kako god da konačna odluka srpske žalbe glasi, ona će bar po implikaciji sadržati stav da obe strane moraju da uvažavaju jedna drugu i da ne koriste trgovinu, to jest prepreke slobodnoj trgovini za rešavanje političkih sporova. Dakle, da Kosovo ne sprečava uvoz iz Srbije, a da Srbija ne stavlja političke prepreke uvozu sa Kosova. Razumevanje za koncept posrednog priznavanja Kosova ne može se tražiti žalbom CEFTA organima.

I na ovom se primeru vidi da je srpska spoljna politika u ćorsokaku i zbog toga svako malo udari u zid. Dve su pogrešne pretpostavke koje se vide na ovom primeru: prva, da Srbija neće ni posredno da prizna nezavisnost Kosova, što je samo na drugi način istaknut cilj da se Kosovski problem pretvori u zamrznuti sukob i, druga, da se problemi u odnosima sa Kosovom mogu rešiti u Briselu, Vašingtonu, Moskvi, Pekingu i svuda drugde na svetu, samo ne u Prištini. Ni za jedno niti za drugo nema mnogo razumevanja, usled čega će se samo nastaviti sa udaranjem glavom u zid.

 
Peščanik.net, 24.07.2011.