Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Sve više se naziru obrisi novog sveta. Sveta koji nastaje na antiliberalizmu i antiglobalizmu. Suverenisti – ako hoće i da hoće – mogu već dosta jasno da vide šta niče iz semena koje su posejali.

Rusija napala Ukrajinu, Amerika Venecuelu, Kina steže obruč oko Tajvana.

To je, zapravo, taj „multipolarni svet“. Svet onih koji (ponovo) hoće da učine velikom Rusiju, Ameriku, Kinu… Svet u kome veliki i jaki dele zemaljsku kuglu na svoje „interesne zone“ u kojima mogu da rade šta hoće.

Nije da Maduro zaslužuje neko (sa)žaljenje, naprotiv, Venecuelancima će bez njega biti bolje, ali to nije put koji vodi do (vladavine) prava i pravde.

To je zapravo put do onog već viđenog pre pola veka. Do vladavine „ravnoteže straha“. Ravnoteže uspostavljene na atomskim bombama.

Evropa bi davno bila raskomadana da nije (koliko toliko) ujedinjena. Jer, kao u suštini mirovni projekat, nastao na principima liberalne demokratije, ona je glavna smetnja svim protivnicima slobode i neprijateljima naroda, diktatorima manjeg ili većeg kalibra i dometa.

Globalizacija znači saradnju, njoj je potreban mir; ona je emanacija filozofije prosvetiteljstva, posebno Kantove ideje o večnom miru i svetskoj državi (zamišljenoj kao federacija). Tzv. suverenizam je, u suštini, zasnovan na onom hobsovskom „čovek je čoveku vuk“, to je rat svih protiv svih.

Strah iz međunarodnih odnosa prenosi se na unutrašnje prilike u pojedinim zemljama. Mali diktatori koriste taj modus operandi za razračunavanje sa svojim političkim protivnicima, ali i za pasivizaciju i neutralizaciju svojih građana pre svega. Oni koji ne mogu da tlače druge narode, ustremljuju se na sopstveni.

Najbolji primer za to je – Srbija. Koju odlikuje jedna dodatna specifičnost – šizofrenija. Jer, u osudi Trampovog napada na Venecuelu posebno se ističu oni koji su ga do juče hvalili, koji su ga – zbog njegovog antiglobalizma i antiliberalizma – podržavali u izbornoj kampanji, koji su slavili njegov izbor za predsednika i bili spremni da mu poklone Generalštab.

S druge strane, vlast koristi aktuelnu situaciju da još više širi strah od navodnog spoljnog napada. Proizvodnja neprijatelja je glavna proizvodna grana u Srbiji.

U skladu sa tim – sve je jača militarizacija društva. Tome zapravo služi i ponovno uvođenje vojnog roka i neprekidno jačanje oružanih potencijala. Izdaci za armiju i policiju rastu do enormnih granica, na uštrb obrazovanja, zdravstva, vodosnabdevanja i drugih elementarnih potreba najvećeg dela stanovništva.

U Srbiji se Savet za nacionalnu bezbednost sastaje češće nego Vlada, a Vučić preko njega praktično preuzima glavne poluge upravljanja državom.

Peščanik.net, 05.01.2026.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.