Hiperinflacija

Predsedničke kampanje Billa Clintona iz 1992. i 1996. godine obeležila je kratka i zvučna poruka – „bitna je ekonomija“. Slogan je u originalu glasio – The economy, stupid! To bi se otprilike moglo prevesti i kao – Glupane, reč je o ekonomiji! Ova upečatljiva fraza ubrzo je ušla u svakodnevni jezik. Od toga je, pak, važnije to što su obe kampanje bile uspešne, pogotovo ako se ima u vidu niz afera koje su pratile kandidata demokrata. Zajedno s aferama, priča o ekonomiji potisnula je i druge dve važne poruke iz prve kampanje – jedna se ticala zdravstvenog osiguranja a druga se odnosila na potrebu da se promene postojeći društveni aranžmani. S vremenom, obe kampanje postale su neka vrsta nastavnog sredstva. Filmovi o njima prikazuju se u okviru obuka za političare i aktiviste širom sveta, posebno u demokratijama u povoju. Ako se neko sad zapitao, odgovor je – da, taj materijal je prikazivan i nekim domaćim političarima, pred izbore 2000. Njihova pobeda na tim izborima navodi na pomisao da su možda nešto i naučili. Međutim, ko je sinoć gledao sednicu parlamenta mogao je da zaključi samo to da i dalje pojma nemaju.

Na prvi pogled, iz tog materijala za političku edukaciju mogu se izvući dve pouke. Prva kaže da je važno voditi strogo usredsređenu kampanju. Druga kao da ukazuje na neprikosnoveni značaj pitanja ekonomije u politčkoj utakmici. Samo prvi izvod je ispravan.

Sinoćna parlamentarna rasprava o predlozima zakona o novoj vladi i posebnim ovlašćenjima njenog predsednika je to jasno pokazala. Bilo je nepodnošljivo slušati poslanike SNS-a kako optužuju poslanike iz demokratskih stranaka da su razorili zemlju posle 2000. Ali, još otužnije je bilo slušati i gledati demokrate kako priznaju da su grešili, ali da to ne može biti opravdanje za dve godine lošeg rada stranaka koje su sada na vlasti. Pri tom ostaje nejasno kada smo se to ovde dogovorili da istorija počinje od 2000, a da sve pre toga (izuzev „revolucionarnog terora“ od 1944. do 1953) možemo spokojno prepustiti zaboravu? U kakvoj su to zemlji demokrate 2000. došle na vlast? Je li to bila regularna smena vlasti? Da li je prethodna vlast prilikom smene položila račune za svoj dotadašnji rad? Ovo su zaista banalna pitanja, i svi mislimo da se o tome već sve zna: i SNS i SPS su učestvovali u rušenju savezne države; njihovi čelnici i članovi stajali su iza ratnog preduzeća koje se završilo ratnim zločinima i porazom; oni su uništili domaću ekonomiju i njene resurse podredivši ih ratu; ono što je SNS zatekao 2012. bio je gotovo raj na zemlji u poređenju sa situacijom iz 2000. kada su demokrate stupile na vlast. Međutim, sinoć o tome nije bilo reči. Govorilo se samo o ekonomiji, koja opet kao da se odvija u nekom vakuumu. Nema spoljašnjeg sveta, nema istorije – na srpskoj političkoj sceni kao da su se veliki prasak i nastanak sveta dogodili 2000.

Taj politički solipsizam koji se širi s obe strane linije formalne podele na poziciju i opoziciju (čime se briše svaka suštinska razlika između te dve političke grupacije) jasno svedoči samo o tome da Srbijom trenutno dominira ideologija „ekonomije“, koja je – takva kakva je – zaista osmišljena isključivo za glupane. Jer, naprosto nema privrede izvan političkog, pravnog, kulturnog i istorijskog konteksta. Višegodišnje tobožnje insistiranje samo na ekonomiji pravolinijski je dovelo do toga da na tri najznačajnije funkcije u Srbiji danas sede tri najbliža saradnika Vojislava Šešelja – dakle, osobe koja krivično odgovara po optužnici za ratne zločine.

Lekcija koju je današnja opozicija morala da nauči najkasnije te 2000. ne tiče se ekonomije. Tiče se vođenja usredsređene kampanje. Nije stvar u tome da se odgovori na želje i očekivanja najvećeg broja građana, i to onako kako su te želje i očekivanja utvrđene u sumnjivim istraživanjima javnog mnjenja. Tim pre što je reč o željama i očekivanjima što su se presudno oblikovale tokom devedesetih, da bi u dvehiljaditim bile samo konačno institucionalizovane i dodatno utvrđene raznim besmislenim kulturno-istorijskim „performansima“ poput bespotrebnih rehabilitacija, repriznih sahrana, potraga za grobovima ili izložbi „u ime naroda“.[1] Takvo shvatanje politike kao izlaska u susret (bilo kojim) očekivanjima građana odvelo je na kraju Borisa Tadića i njegov tim „marketinških stručnjaka“ u političku anonimnost. Umesto toga, stranke koje su se ponovo našle u opoziciji morale bi bar sada pažljivo da preispitaju politički, pravni, kulturni i istorijski kontekst u kome bi da politički deluju, da utvrde teme koje su ključne za taj kontekst i da onda povedu kampanju koja će biti usredsređena na njih. Jedan od učinaka te kampanje onda bi morala da bude i promena želja i očekivanja građana, dakle onih želja i očekivanja koje su se ustalile u protekle tri decenije. Razume se, u takvoj kampanji ima mesta i za važna ekonomska pitanja. Ako pak ta promena izostane, demokrate bi utehu mogle da nađu u tome što ih bar u parlamentu kao glupane neće tretirati poslanici partije koja pod krinkom ekonomije politički traži domaći nacional-fašizam.

Peščanik.net, 25.04.2014.

———–    

  1. Ovde naravno mislim i na najnoviju izložbu koja je upravo u toku, a koja se zove “U ime naroda”. „Oni su još na vlasti“, to je autoru izložbe dobacio jedan od posetilaca. Utisak tog posetioca je bio tako jak da je potisnuo kao nebitno sve ono što se od tada do danas dogodilo. Za njega je tih sedam godina period koji i dalje traje. Ispada da koliko god aljkave i neosmišljene izložbe pravili, novi komesari Srbije nemaju razloga za brigu: publika će uvek ispravno razumeti njihove poruke. Drugim rečima, iako „oni“ odavno nisu na vlasti, podanički mentalitet ih s radošću pronalazi u svakom novom režimu. Što je novi režim krvoločniji, to je bes podanika na one druge veći. U tom skladu valjamo se već tri decenije, što ni komesarima ni podanicima ne smeta da uvek ista „otkrića“ sebi predstave kao nešto sasvim novo.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)