Rastanci su bolni, naročito oni nenadani, koji za sobom ostave toliko toga nedorečenog. Drugi krug predsedničkih izbora u Srbiji doneo je jedan takav rastanak. Ne radi se o rastanku sada već bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića sa svojom dugogodišnjom funkcijom i predsedničkim kabinetom na Andrićevom vencu, već sa jednom grupacijom čije postojanje nije priznavao sve do svog političkog poraza. Radi se o intelektualnoj javnosti na koju se čak dvaput osvrnuo u svom oproštajnom govoru, u noći objavljivanja preliminarnih rezultata predsedničkih izbora. Takođe, trebalo bi reći i to da je oba puta bivši predsednik Tadić naglasio kako je intelektualna javnost (skupa sa stručnom javnošću) bila na veoma niskom nivou i da ako u Srbiji nešto treba popravljati u budućnosti, treba to činiti upravo u tom segmentu društva. Jer to kako je intelektualna javnost komentarisala njegovu politiku i političke odluke u proteklih osam godina, mada on to nikada do sada nije priznao javno, bilo je ispod svake razine prihvatljivosti.

Oduvek opčinjen sportom, naročito onim vrhunskim pred kojim je umeo da “kleči”, kako je imao običaj da kaže po povratku naše momčadi iz sveta sa zlatom na grudima, Boris Tadić gotovo nikada nije komentarisao intelektualni rad i dostignuća, protok ideja u Srbiji i šire, reakcije onih ljudi koji se još uvek zovu intelektualcima, koji nikada neće poneti nijednu medalju, a koji su imali tu nezahvalnu ulogu da izgovore i najteže stvari kada je to bilo neophodno, čak i po cenu sopstvene slobode i egzistencije. Intelektualna javnost, dakle, prvi put je isplivala u javni diskurs ove postizborne noći. Naravno, u negativnom kontekstu.

Koji ispadi?

Intelektualna javnost u Srbiji od Borisa Tadića toliko je puta tražila da učini neke stvari koje su se mogle učiniti samo u tom trenutku i nikada više. On to nije želeo da čuje. Njegova politička karijera bila je obeležena “tvrdim sluhom” kada su bili u pitanju kritički glasovi intelektualaca. Samo nekoliko meseci pre izbora, profesorka Zagorka Golubović uputila je javno pismo predsedniku Srbije, koji prethodno nije želeo da je primi. U tom pismu je istakla da je lično želela da mu saopšti činjenice o katastrofalnom stanju u zrenjaninskoj Jugoremediji kao i u društvu uopšte, u kome se zatiru ionako mali demokratski potencijali, osvojeni nakon 5. oktobra. Naglasila je da je svojom politikom Boris Tadić podržao nastavak loših privatizacija otpočetih u vreme Vojislava Koštunice. Takođe, izrekla je nešto što bi moglo predstavljati ključ za razumevanje poraza Tadićeve politike na ovim izborima: “Građani ne procenjuju rad predsednika Republike samo prema onome što misle da ne čini dobro, već i po onome što ne čini, a morao bi.”

A to što je trebalo uraditi a predsednik nikada nije učinio, jer se to kosilo sa njegovom vizijom “vođenja politike”, bilo je izrečeno upravo u intelektualnim nezavisnim forumima, toliko omraženim u Srbiji. Takvi forumi su svakako i portali Peščanik i E-novine. Kritički glasovi koji su se mogli čuti i čitati na ovim portalima predstavljali su sve vreme vladavine Borisa Tadića suspendovan glas razuma. Dnevni list “Politika”, centralno vladino glasilo, prednjačio je u kreiranju kvaziintelektualne scene, podržane našminkanim ali nikada reformisanim “Kulturnim dodatkom”, koji je i prošlog vikenda, napadajući predstavu Olivera Frljića “Zoran Đinđić”, istakao u glosi kako se radi o “ideološkom stavu [koji se] svodi na krajnje pojednostavljenu verziju analiza koje slušamo u Peščaniku” (I. Medenica). Hoće reći, podrazumeva se da je to loše i bezvredno.

Antiintelektualni stav Borisa Tadića stara je tekovina srpske, pa i jugoslovenske politike, koja se tek ponekad prekidala iznenadnim ekscesima, koji su se uglavnom završavali tragično. Tek pre nekoliko meseci, Boris Tadić je nakon primanja Karadžićeve lente u Banjaluci, pokrenuo preko svog piona Ivice Dačića jedan od najopsežnijih progona intelektualaca u Srbiji za poslednjih nekoliko decenija. Kada su ga tom prilikom pitali novinari “Danasa”, kako komentariše političke ispade Ivice Dačića (tj. njegove, Tadićeve ispade, zapravo), on je odgovorio: “Koje ispade?”

Koja intelektualna javnost?

Ipak, nije svejedno, poručivala je jedna stara reklama za voćne sokove, o kojoj je to intelektualnoj javnosti reč. Neki intelektualci su ostali veoma zadovoljni Tadićevom politikom. Reč je o Dobrici Ćosiću i njegovom tvrdom jezgru koje se i danas smatra najvažnijim bastionom intelektualne misli u Srbiji. Odnos prema susedima, genocidu u Srebrenici, Republici Srpskoj, te naposletku Kosovu, sve je to lepo pozdravljala ćosićevska elita. Za nju igra nije prestala ni u ovoj postizbornoj noći. Sa dolaskom Tomislava Nikolića na mesto predsednika samo se nastavlja, ovog puta mnogo otvorenije, jedna politika destrukcije.

Liberalni glasovi o koje se oglušivao Boris Tadić, za kog se nekada pretpostavljalo da bi mogao imati sluha za drugačiju politiku, u vladavini naprednjačkog predsednika tek neće imati nikakve šanse. Svakako će intelektualni glasovi iz “Politike” i “Pressa”, koji se ovih dana obrušavaju na Festival jednog pisca, posvećen Krleži, potpomognuti “Pečatom” (vremena) pronaći otvoren put za uticaj na vladavinu Tomislava Nikolića. On ionako planira svoj prvi izlet u Rusiju. Biće to drugačije viđenje Putinovog carstva. Nekrležijansko. Doraslo retrogradnom konceptu politike čija je vrata, nakon dvanaest godina otkad je intelektualna javnost u Srbiji pomislila da je zauvek ostavljeno nasleđe Miloševića, ponovo otvorio Boris Tadić svojim zaokretom udesno. Time je svoju stranku doveo do stanja neprepoznatljivosti, a svim snagama s desnice omogućio stabilan uspon.

Sada je u političkom, kulturnom i intelektualnom životu Srbije sve spremno za Tomislava Nikolića. Pripreme su bile opsežne. A intelektualci iz porodice Đoković, te Dodik, Kusturica i ostali učenjaci već dobro znaju put do Andrićevog venca. Welcome!

Novosti, 26.05.2012.

Peščanik.net, 29.05.2012.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i tri romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010; Pas i kontrabas 2019). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik. Dobitnik je NIN-ove nagrade za 2019. za roman Pas i kontrabas.
Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)