Beogradski centar za ljudska prava je 31.3.2026. u Prostoru Miljenko Dereta predstavio godišnji izveštaj „Ljudska prava u Srbiji 2025“, gde su dokumentovani ključni događaji koji su obeležili studentske i građanske proteste u Srbiji. Sve represivnije mere autoritarne vlasti naišle su na snažan otpor građana i njihovo nepristajanje na ulogu podanika. Govore Dušan Pokuševski, Vladica Ilić i Sanja Radivojević.
Dušan Pokuševski: Kada na tako širokoj rasprostranjenosti povreda ljudskih prava imamo nereagovanje države i samo učestvovanje u povredama ljudskih prava, imate jednu potpuno novu i drugačiju situaciju. Protesti jesu u fokusu ovog izveštaja i onoga što se dešavalo, što je obeležilo 2025. godinu i svake godine u izveštaju mi pričamo o polarizovanosti društva i u kojoj meri je sam društveni kontekst za uživanje ljudskih prava iz godine u godinu sve gori i gori. Mislim da je 2025. kada pričamo o toj polarizovanosti dobila jedan potpuno novi nivo i kvalitet, gde imamo direktnu suprotstavljenost građana koji su nikada spremniji i odlučniji bili da zaštite svoja prava i sa druge strane sve represivnije poteze pre svega izvršne vlasti.
Mislim da smo u 2025. došli do jedne tačke koja je veoma opasna za svako društvo, a to je da smo došli na teren potpune arbitrarne primene prava – pravne nesigurnosti sa jedne strane, a sa druge potpune nekažnjivosti za povrede ljudskih prava. Mislim da su to dva najopasnija trenda koja smo uspeli da učimo prošle godine i direktna su posledica svega na što smo upozoravali svih prethodnih godina, samo što su sada dobila ovu manifestaciju da se građanin kao pojedinac oseća nezaštićeno u ovom društvu. Kroz slobodu okupljanja građani su udruženo pokušali da izraze svoje stavove o situaciji u društvu, po ko zna koji put su nažalost udarili u zid. Sa druge strane nije bilo nikoga ko je želeo da čuje šta građani imaju da poruče, čak naprotiv prošle godine smo svedočili tako visokom stepenu represije prema onima koji su želeli da izraze svoje mišljenje da mislim da je to poprimilo veoma zabrinjavajuće obrise.
Ako pogledate ’25. godinu imamo prva tri meseca ’25. godine gde praktično niste imali neku vrstu policijske intervencije ili napada na demonstrante od strane policije. Međutim to su protesti koji su takođe morali da uživaju u zaštitu, a ona se manifestovala izostankom zaštite od strane države i najdrastičniji primeri su ona uletanja kolima u okupljene građane, gde su ljudi koji su okupljeni zadobili teške telesne povrede. Imali smo naravno i provokacije sa strane, tu u tim prvim mesecima nije bilo policije da zaštiti građane i tu je izostala ta pozitivna obaveza države. Kasnije, kada već dolazimo do 15. marta i najvećeg okupljanja možda u modernoj istoriji Srbije, gde se okupilo preko 300.000 ljudi u Beogradu, ja mislim da je taj trenutak bio prekretnica kako je vlast postupala prema građanima koji su želeli da izraze svoje mišljenje. Jednostavno, upotreba soničnog oružja i kasnije postupke koji su pokrenuti kako bi se utvrdila odgovornost, jasno je da građani nisu dobili zaštitu vezano za ovaj incident.
Mislim da od 15. marta počinje jedan potpuno drugačiji pristup države prema građanima koji su se okupljali. Posebno dobija zamah u maju i junu, kada beležimo veliki broj napada na okupljene građane. U ovom periodu možda više od strane pristalica i simpatizera vladajuće stranke, ali poziv studenata na raspisivanje parlamentarnih izbora kao da su nešto okrenuli u društvu i u reakciji vlasti. Ulazimo u leto koje je možda bilo najstrašnije leto koje ja pamtim kao neko ko se bavi ljudskim pravima duži niz godina. Taj stepen represije, povreda ljudskih prava… Beogradski centar je samo u prvih sedam dana po okončanju skupa 28. juna podneo 14 krivičnih prijava protiv počinilaca koji su pripadnici policije ili Bezbednosno-informativne agencije. Ušli smo u leto koje je zaista obilovalo velikim brojem kršenja ljudskih prava da bi sve kulminiralo možda onim skupovima koji su se u avgustu održali u Vrbasu, Novom Sadu, Beogradu, u Valjevu takođe, gde smo, pored prekomerne upotrebe sile policije, takođe beležili veliki broj napada od strane pristalica vladajuće stranke i ono što je posebno opasno – nereagovanje policije na te napade na građane.
Mislim da su novinari i branioci ljudskih prava posebno bili na udaru. Kada pričamo o udruženjima građana, aktivistima, ako se prisetimo od početka godine: upadi u prostorije organizacija civilnog društva pod izgovorom sprovođenja istrage o eventualnoj zloupotrebi sredstava USAID-a. Naravno, nikakav epilog – ti upadi i prikupljanje svih tih informacija vezano za projektne aktivnosti nisu rezultovali u bilo kakvom krivičnom postupku.
Sa druge strane imamo nezakonit digitalni nadzor koji je poprimio neverovatne razmere. Mi smo samo uspeli da identifikujemo i kroz forenzičku digitalnu analizu pokrenemo, odnosno podnesemo krivične prijave za sedam slučajeva prethodne godine. Nisu samo novinari i aktivisti bili na udaru nezakonitog digitalnog nadzora. Mi smo pronosili krivične prijave za instaliranje spajvera na telefone poljoprivrednika, studenata, svih onih delova društva koji su osetili potrebu da na neki način iskažu svoje nezadovoljstvo situacijom u zemlji. Sa druge strane, mislim da su novinari posebno bili na udaru. Ukoliko pogledate statističke podatke koje su dali i Nezavisno udruženje novinara Srbije, ali i zvanične institucije, enorman je porast broja napada na novinare. Pritom prvi put beležimo izrazit porast napada na novinare od strane pripadnika policije i to je posebno opasno. Tako da smo mi praktično bili u ambijentu vanrednog stanja i potpune nekažnjivosti za povrede ljudskih prava
Vladica Ilić: Mi smo 2024. godine imali par drastičnih slučajeva iz oblasti zabrane torture. Imali smo čoveka koji je ubijen u policijskoj stanici u Boru. Imali smo smrt čoveka u jednom zatvoru. Imali smo gomile nekih slučajeva teškog nasilja službenika nad licima lišenim slobode, bilo u zatvoru, bilo u policiji a 2025. godina je donela potpunu normalizaciju neosnovane upotrebe sile prema građanima koju više niko i ne primećuje kao neko značajno kršenje ljudskih prava. Mi smo skoro svakodnevno imali slučajeve nasilja policije na građanima – u Beogradu i Novom Sadu, kasnije se to proširilo i na druga mesta. Pisanje ovog izveštaja i evo, ja sam jutros malo opet prošao kroz to, je stvarno jedna vrsta traume proći samo kroz te događaje i samo ih nanizati.
Evo počeću recimo od marta, tada je bio jedan dosta interesantan slučaj koji smo možda i zaboravili u masi ovih događaja: studenti i građani su 10. marta demonstrirali ispred zgrade RTS-a i tada je u jednom momentu policija izašla sa informacijom da je napadnuta. Vrlo brzo se povaljuje predsednik sa tvrdnjom kako su policiju napali „boljševički pobunjenici“. Da bismo mi nakon toga videli da je policajac udario policajca – i nakon toga o toj temi više ništa. Onda se pojavljuje onaj snimak kog se možda sećate, gde taj policajac priznaje da ga je udario kolega i istraga tu staje. Sektor unutrašnje kontrole ne dostavlja tužilaštvu nikakvu informaciju, iako se zna koja jedinica, sigurno se zna i koji službenik je to uradio, zna se žrtva. To je samo jedan primer kako je čak i pokušano da se odgovornost za torturu prebaci na građane, izvršio je opet policajac ovog puta prema svom kolegi.
To nije prvi put. Imali smo sličnu situaciju i sa skupom nakon onih izbora ’23. gde se isto to desilo ili ispred zgrade gradske skupštine, isto je bilo priče kako je jedan policajac završio u urgentnom centru, opet ga je obišao predsednik, opet se slikao s njim i tako dalje – da bi se onda pokazalo da je to opet uradio policajac ili pripadnik službe.
Onda se desio 15. mart koji je pre svega obeležila upotreba soničnog oružja i uopšte cela reakcija države o tom događaju… Od marta do otprilike septembra je možda najteži period: Vidovdanski protest, nakon toga gomila izolovanih slučajeva – u Beogradu zaletanje maricom na građane u Vojvode Stepe; zatim ono u Vrbasu što se događalo, gde policija odbija da zaštiti građane koje pripadnici i podržavaoci vladajuće stranke gađaju; pa se to završilo svim onim scenama koje smo videli u Valjevu, gde su žrtve bili svi koji su se tu našli, od deteta od 15 godina do mnogobrojnih studenata, građana… Na desetine ljudi je samo tog dana završilo u hitnoj pomoći u Valjevu, na pregledima. Niko nije odgovarao. Zatim smo imali jednu – ja ne znam da li je to bilo možda ranije, ’90-ih – ali jednu nezapamćenu upotrebu hemijskih sredstava u Novom Sadu 5. septembra. Toliko je suzavca korišćeno da su povraćali i policajci koji su nosili gas maske.
Imali smo i puno slučajeva koji su bili mimo protesta a koje smo nekako stavili van fokusa. Ja bih opet podsetio na taj slučaj: dečak od 14 godina je bio žrtva policijskog zlostavljanja u Beogradu, što se isto negiralo i nije se govorilo – dok se nisu pojavili video snimci. Ja uvek volim da podsetim na slučaj ubistva Dalibora Dragijevića. U tom predmetu tužilaštvo i dalje stoji na početku. Dakle, to je slučaj gde je čovek, možemo slobodno da kažemo, ubijen – lišen života u policiji gde se nalazio kao osumnjičeni na policijskom zadržavanju, odnosno tužilačkom zadržavanju do 48 sati – čiji se iskaz i dalje koristi u postupku za ubistvo Danke Ilić. Iako sve što znamo o tom slučaju jasno govori o tome da je taj čovek bio žrtva zlostavljanja, sigurno ne nakon davanja iskaza, već tokom i pre davanja iskaza. Tako težak slučaj nestanka jedne devojčice vodi se korišćenjem dokaza koji su vrlo verovatno proizašli iz torture, odnosno zlostavljanja.
Situacija je dosta loša. Ne smem da zaboravim ni pomilovanja koja je predsednik davao, koja su se odnosila na dva događaja iz januara prošle godine gde su studenti, prvo u Novom Sadu, bili napadnuti od strane simpatizera ili podržavalaca ili ljudi angažovanih u ime Srpske napredne stranke da čuvaju prostorije te stranke. Oni su jednoj od studentkinja polomili vilicu. Nakon toga reakcija na taj događaj je bila da su i predsednik vlade i gradonačelnik Novog Sada podneli ostavke, da bi vrlo brzo nakon toga predsednik pomilovao te aktiviste na predlog ministra pravde. Od tada do danas mi pokušavamo da dođemo do tih predloga ministra pravde, koje ministarstvo odbija da nam da. Drugi slučaj se odnosio na jedno teško delo koje je prvo bilo kvalifikovano kao pokušaj teškog ubistva, a zatim prekvalifikovano kao teško delo protiv bezbednosti saobraćaja. Tu se jedna mlađa ženska osoba – nakon što je prethodno bila zaustavljena – automobilom zaletela u okupljene studente i građane i tom prilikom teško povredila jednu studentkinju koja je bila redar, ona je zadobila povrede glave i bila je životno ugrožena. Predsednik je okrivljenu u tom slučaju opisivao kao divno čeljade koje ništa nije uradilo, da bi na kraju rekao da je on prinuđen da spašava nedužne i nevine od sudova i tužilaštava koji neosnovano gone ljude.
Ima puno primera koji pokazuju šta je obrazac. Obrazac je da je danas policija zaštićenija i da su pripadnici policije danas zaštićeniji čak i od najvišeg političkih funkcionera. Mi imamo nekoliko ministara protiv kojih se vode postupci i nula policajaca protiv kojih se vode postupci. Imali smo i pritvorene ministre, imamo i ministre protiv kojih se vode postupci za dela organizovanog kriminala, ali nemamo nijednog identifikovanog policajca, naprotiv imamo policajce protiv kojih su podnošene krivične prijave, koji su optuživani za teška dela nasilja. Da ne zaboravimo slučaj prijave studentkinje Nikoline Sinđelić: taj čovek koji umesto da bude privremeno suspendovan dok traje istraga protiv njega, taj čovek je napredovao i danas je načelnik uprave kriminalističke policije. Mislim da to dosta govori o tome kako se država ophodila prema građanima i šta ona misli o svom tom nasilju koje je u ime države sprovodila policija.
Sanja Radivojević: Što se tiče ministarstva unutrašnjih poslova i hapšenja mi imamo zvanične podatke koje smo sakupili zajedno sa kolegama iz Crte i zato što su zvanični ja ću pročitati tačne brojeve: dakle, samo za dva meseca od juna do septembra uhapšeno je, odnosno procesuirano 1.636 lica. Pričamo samo o dva meseca. U ova dva meseca ulazi i taj veliki skup koji smo imali 28. juna. Od tih 1.636 lica, 1.372 je u prekršajnom postupku procesuirano, a 264 lica u krivičnom postupku. Ovaj obrazac zaista pokazuje nešto što smo mi imali prilike da vidimo na prelazu ’23. na ’24. u tom decembru i na ovim izborima koji su prethodili i u nedelju i u Kosjeriću, Zaječaru i Negotinu koje smo imali u mesecima iza nas – a to je da svaki put kada se pojača građanski aktivizam, direkcija policije postupa tako da procesuira što više ljudi, ne zato što možda postoji opravdan razlog za takvo postupanje nego je to jedna represivna mera, poruka koju oni šalju građanima čemu mogu biti izloženi u slučaju iskazivanja bilo koje građanske neposlušnosti ili malo jačeg građanskog aktivizma.
779 lica je dovedeno u policijske stanice širom Srbije i u službene prostorije ministarstva unutrašnjih poslova i BIA-e za samo ta dva meseca. Od toga, 307 lica je obuhvaćeno merom policijskog zadržavanja u trajanju od 48 sati. Krivične prijave koje su podnošene protiv tih lica su vrlo tipične. To su nasilničko ponašanje, ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti, napad na službeno lice. Informacije koje nam MUP nije dostavio, a koje smo mi iz medija pribavili i koje su zaista nesumnjive jer su o tome svedočili okrivljeni, jeste da je veliki broj prijava podnet zbog krivičnog dela. Zapravo, ljudi se terete da su ugrožavali ili urušavali ustavni poredak. Ono što je zanimljivo je da se ovo krivično delo zapravo pojavilo kao aktuelno i vrlo učestalo, posebno u poslednjih godinu dana. Dakle, u našoj krivičnopravnoj praksi vrlo retko se dešavalo da je bilo kome stavljeno na teret takvo krivično delo, a sada najmanje desetak studenata i drugih građana i aktivista obuhvaćeno je ovim postupkom i terete se za ovako teško krivično delo.
129 lica je zadržano zbog prekršajnih prijava i podneto je ukupno 1.111 prekršajnih prijava protiv 1.372 lica. Dakle, brojevi su još veći nego u odnosu na krivične prijave. Zanimljivo je da se vrlo brzo postupa po krivičnim prijavama koje su podnete protiv građana koji su istovremeno podneli krivične prijave o zlostavljanju. To su ovi slučajevi o kojima je Vladica pričao. Dakle, krivične prijave koje su oni podneli protiv službenih lica su takve da se po njima apsolutno ne postupa, nisu čak ni identifikovani policijski službenici. A sve krivične i prekršajne prijave koje se vode protiv ovih lica ubrzano teku, vrlo su agilni organi vlasti. Mi stalno sad ukazujemo na taj kontrast i tumačimo to kao jednu vrstu odmazde.
Dušan Pokuševski: Za 2025. godinu mislim da su prosvetni radnici i pripadnici akademske zajednice bili najviše na udaru. Oni su bili najspremniji da stanu uz studente, da podrže njihove zahteve i da zajedno sa njima pokušaju da uspostave i komunikaciju sa građanima ali i da pošalju jasnu poruku o stanju u zemlji. Ipak, odgovor na koji su oni naišli mislim da je najdrastičniji u ovom pogledu kada ne govorimo o fizičkim povredama i lišavanju slobode. Mislim da su kroz radnopravne odnose oni zaista osetili te represivne mere. Broj inspekcija koji je poslat u škole, smanjivanje plata prosvetnih radnika, neprodužavanje ugovora o radu… mislim da su neverovatnoj kampanji diskreditovanja i blaćanja bili izloženi upravo članovi akademske zajednice i prosvetni radnici i predstavnici univerziteta i mislim da je to poprimilo drastične razmere. Videli smo posledice svega toga i na poslednjoj sednici skupštinskog odbora za obrazovanje koja je održana sad u subotu. Videli smo na koji način su predstavnici zakonodavne vlasti, pre svega iz vladajuće koalicije razgovarali sa predstavnicima akademske zajednice.
Čak su i prava deteta na slobodu izražavanja mišljenja ili slobodu okupljanja bila osporavana i mislim da pritisak kojem su i oni bili izloženi najbolje možemo videti kroz primer Pete beogradske gimnazije i višesatno saslušanje učenika te gimnazije samo zbog toga što je dao u medijima jednu izjavu kojom je kritikovao vd direktorku ove obrazovne ustanove. Tako da su čak i deca, koja pokušavaju da koriste svoje pravo na slobodu okupljanja i izražavanja, bila na udaru prošle godine.
Vladica Ilić: „Ćacilend“ je najbolji primer političke diskriminacije i uopšte i u pogledu slobode okupljanja. Dakle, imamo jedan skup koji po mom mišljenju uopšte nije skup – on je kasnije prerastao u nešto potpuno nezakonito, nešto sasvim drugo – koji se toleriše, koji se štiti, na području gde se događaju dela nasilja, u odnosu na koja policija ne reaguje, čak smo shvatili da policija ne sme ni da uđe u taj prostor, ne sme tužilac da uđe da vrši uviđaj. Tu se okupljaju razni ljudi koji se ne legitimišu. A ovamo imamo gomilu demonstranata protiv kojih su podnošene prekršajne prijave za lične karte. To je i pokazatelj toga kako i policija može da se zloupotrebi. Mi smo imali kod „ćacilenda“ i tu situaciju da smo čak imali i upotrebu oružja.
Dakle, došlo je do onog incidenta, više se ne sećam kog meseca, ispred Narodne skupštine, da jedan čovek upuca na kraju drugog nogu ili gde beše ga upucao. Ni to nije bilo dovoljno da policija kaže ovaj skup mora makar privremeno da se zaustavi, nema više navodnog demonstriranja. Ne. Tako da je po svim kriterijumima jasno da to nije sloboda okupljanja, već jedno izigravanje slobode okupljanja koje je služilo tome, kako je čak i sudija i predsednik Ustavnog suda rekao, trebalo da zaštiti vitalne institucije od demonstranata. I ja mislim da je „ćacilend“ u direktnoj vezi sa 15. martom što su pokazale i brojne izjave i brojni događaji u vezi sa tim 15. martom
Sanja Radivojević: Nije neuobičajeno u našoj sudskoj praksi da se pritvor kao procesni instrument zloupotrebljava. Dakle, pritvor bi trebalo da je izuzetna mera, da se obezbedi prisustvo okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka. Međutim, kod nas nekako sud vrlo lako pribegava i da odredi pritvor i da ga produžava, ne uzimajući u obzir alternative, recimo, da li postoji neka blaža mera koja može da se primeni u konkretnom slučaju. To se dešavalo naročito od juna pa nadalje. Advokati su izašli javno i upozorili javnost na činjenicu da se najčešće pritvor određivao zbog tačke tri [član 211 Zakonika o krivičnom postupku], odnosno da se delo ne ponovi, ali da su da su sva ta rešenja o određivanju pritvora bila nedovoljno konkretizovana i obrazložena. Kada bi se advokati žalili na ta rešenja, odluke po žalbama su bile rađene po istom paternu, dakle, kao da su imali kopi/pejst. Bukvalno je uzaludno i žaliti se i advokati su to tumačili kao da se jedno procesno sredstvo koristi suprotno svrsi kojoj služi i da to nije sredstvo obezbeđivanja prisustva, već sredstvo kažnjavanja pre donošenja pravosnažne sudske odluke.
Jedan primer koji vrlo jasno oslikava ovu zloupotrebu je primer studenta Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu Bogdana Jovičića, o čemu je javnost bila obaveštavana. On je u tom svom primeru jedan jasan bunt iskazao, kao, zašto sam ja u pritvoru 30 dana, zašto se meni pritvor produžava još 30 dana, kada sa druge strane imate sva ova lica iz takozvanog „ćacilenda“ od kojih niko nije procesuiran ni pritvoren, kao ni lica odgovorna za pad nadstrešnice, gde neka od njih nisu provela nijedan dan u pritvoru. Njemu je to bio jasan čin nepravde, jer on je navodno… na teret mu je stavljeno da je lomio prozore prostorija Srpske napredne stranke u Novom Sadu. Smatrao je da je nesrazmerno dugo trajanje pritvora u njegovom slučaju, imajući u vidu sve ove druge, i odlučio je da štrajkuje glađu.
Dakle, njemu se dešava onaj najdramatičniji primer represije i javnog ponižavanja, stigmatizacije, kada ga sa nekoliko dana zakašnjenja obaveštavaju o smrti bliskog člana porodice što je suprotno svim praksama i protokolima koje obavezuju Upravu za izvršenje krivičnih sankcija. Zanimljivo je da se to dešava u ovom slučaju i još jednom takođe dramatičnom slučaju koji je Vladica pomenuo. To je slučaj porodice Dragijević, gde suprug i sin saznaju za smrt svoje supruge, odnosno majke za vreme informativnog programa na Pinku koji su pratili u ćeliji u kojoj su boravili za vreme pritvora
Dakle, [Bogdan Jovičić] je stupio u štrajk glađu. Njemu je u septembru pritvor produžen za još 30 dana. U oktobru pritvor biva zamenjen kućnim pritvorom, a već u decembru biva oslobođen, odnosno omogućeno mu je da se brani sa slobode. I sada je tu odbrana vrlo jasno pitala – a i ne samo u ovom slučaju već i u drugim – zašto nije mogao u septembru da se odredi kućni pritvor, šta se to desilo od septembra do oktobra da vi niste mogli već u septembru da se opredelite za ovakvu blažu meru. I ovo je jedan primer koji je javnosti poznat, ali takvih primera je puno u praksi.
Dušan Pokuševski: Sve ovo o čemu smo pričali za 2025. godinu, ukoliko se pogleda ceo dan lokalnih izbora u nedelju apsolutno je jasno da smo imali sve ove obrasce o kojima smo do sada govorili. Imali smo neke ljude kojima je bilo dozvoljeno da primenjuju silu. Imali smo policiju koja nema gleda sve to. Definitivno ono što čemu smo svedočili u nedelju jeste još jedan u nizu propusta države da zaštiti ljudska prava građana sa jedne strane. Ono što na neki način amplifikuje sve to što se desilo, jeste što su upravo te povrede ljudskih prava nastajale u onom trenutku kada su građani trebali da koriste jedno svoje drugo ljudsko pravo, a to je svoje aktivno biračko pravo.
Vladica Ilić: Ko je odgovoran? Odgovorna je vlast i odgovorne su institucije koje evidentnu društvenu krizu ne žele da reše raspisivanjem izbora. A mislim da je to jedini način. Dakle, ako mene pitate ja mislim da je jedan od razloga ne samo to što će vlast možda loše proći na tim izborima, nego što je i pitanje da li ćemo mi doći do tog nekog izbornog dana i kad se budu raspisali ti izbori. Sami izbori su kontaminirani od samog početka, mislim, od toga da se predsednik nalazi na lokalnim izbornim listama. Ja mislim da je to stvar od koje smo mi, isto kao sa torturom i sa gomilom stvari, digli ruke, to smo nekako normalizovali. To je nešto u čemu je trebalo pravosuđe da reaguje.
Bilo je ranije nekih prigovora i na tu temu koji nisu srećno prošli. Videli smo kako se utiče na birače, dakle, od prinude, spiskova, gde se kupuju frižideri… To ne zanima nikog. Mi imamo krivična dela protiv izbornih prava u Krivičnom zakoniku, koja imaju gomile manjkavosti, ali koja ipak neka ponašanja koja mi tamo viđamo propisuju kao kažnjiva i u odnosu na koje isto imamo pravosuđe koje je paralisano i koje ne reaguje. Tako da nemamo čemu boljem ni da se nadamo na nekim parlamentarnim izborima, no da pokušamo pre svega da štitimo svoju bezbednost, a nakon toga da vidimo da se borimo za izborne rezultate. Mislim da je takva situacija trenutno.
Pitanje iz publike: Ja sam Tatjana Papić sa Pravnog fakulteta Univerziteta Union. Hvala vam, odlična je bila prezentacija iz izveštaja za prethodnu godinu. Imam pitanje, da li na osnovu svega što ste istražili možemo da kažemo da je Srbija danas zemlja koja ima političke zatvorenike?
Dušan Pokuševski: Apsolutno se slažem, da.
Vladica Ilić: Imali smo nakon 15. marta onu grupu Novosađana… Pre 15. marta, da, Novosadsku šestorku.
Dušan Pokuševski: I ne treba da zaboravimo da je još uvek šestoro ljudi izvan zemlje u egzilu i da im preti krivični progon. Oni ne mogu da se vrate u ovu zemlju i mislim da je to dodatni odgovor na vaše pitanje.
Sanja Radivojević: I samo činjenica da kada je pritisak javnosti bio u piku brojni ti, da kažemo, politički zatvorenici bili su oslobođeni. Dakle, na pitanje da li su oni politički zatvorenici mislim da nam upravo daje odgovor to da kada mi kao građani dovoljno odreagujemo, kada su mediji uključeni, kada je bilo i tribina, oni su vrlo brzo puštani da se brane sa slobode. Recimo, ono što znamo na osnovu informacija od odbrane, jeste čak i da brojni postupci stoje i da ni tužioci više nisu toliko aktivni u tim postupcima, da su pustili da vreme odmiče i da ni oni više ništa ne rade u tim postupcima.
Dušan Pokuševski: Definitivno kada pričamo o stanju ljudskih prava 2025. godina je drastično gora od prethodnih godina. Mislim da ne treba da zaboravimo na nešto što nam je uvek falilo ranije, a to je solidarnost među građanima. Mislim da građani nikada nisu bili ujedinjeniji u želji da zaštite svoja prava i nikada nisu bili spremniji da stanu ispred onih koji njihova prava krše, da ne pristaju na ulogu podanika i da jednostavno hrabro iskorače napred u zaštiti svojih prava.
Peščanik.net, 01.04.2026.
