Kako sad to, izbori na Kosovu ne mogu da se ukradu, a Srpska lista ipak uzela većinu glasova u srpskim opštinama? Istina, ne onako ubedljivo kao ranije, ali ipak veliku većinu. Ne kažem dobila, nego baš „uzela“. Jer, to što je uzela, to su oteti, da ne kažem – kidnapovani glasovi. Svoje glasače – to nisu birači, jer im je pravo da biraju ucenom oduzeto – aktivisti Srpske liste na biračka mesta dovode u grupama, kao da ih, sačuvaj bože, vode u logor ili na… A u grupe ih okupljaju prema radnom mestu, odnosno prema platnom spisku. Srbija i novac iz Srbije za Srbe sa Kosova i dalje su primarni osnov egzistencije.
To što je tako, mnogo govori i o samoj državi Kosovo i njenoj sposobnosti da za svoje žitelje obezbedi da žive od svog rada. I u tom smislu, Kosovo i Srbija su saučesnici u zlostavljanju Srba na Kosovu. Ali, i o Srbiji pod radikalima i o Kosovu znamo dovoljno, pa o tome više ne moramo. Zanimaju nas ovde glasači Srpske liste: ima li dobrih razloga da tim ljudima bilo šta zamerimo? Sasvim je jasno da je njima sve jasno: oni dobro znaju da je sve loše što se dogodilo u poslednjih par godina uglavnom rezultat očajno pogrešne odluke Srpske liste da ne izađe na izbore i da naloži svojim ljudima u opštinskim administracijama i službama da izađu iz svih institucija.
Ali, kako poslušno nisu glasali kad im je Srpska lista to naložila, iako je odmah bilo jasno da će zbog toga trpeti štetu, tako su sad poslušno glasali za istu tu listu zbog koje su već pretrpeli štetu. Naravno, Srpska lista je morala imati partnere među kosovskim Albancima, partnere dakle koji se neće ustručavati da iskoriste, to jest zloupotrebe loše političke odluke Srpske liste. I u tom smislu su oni saučesnici. Ali, rekli smo, ne zanimaju nas ovde. Pitamo se sasvim jednostavno: da li su glasači Srpske liste (politički) imbecili? I odmah smo rekli da nisu, jer smo sigurni da je njima sve jasno. Kao što smo rekli i da nisu imbecili nego su (egzistencijalno) ucenjeni.
Naravno, sad bismo se mogli pitati kakav se to mora biti političar pa biti spreman da se na vlasti održavaš time što ljudima pretiš doslovno smrću da bi glasali za tebe. Samo što se nećemo to pitati jer ni mi nismo imbecili i znamo da imamo posla sa „političarima“ saučesnicima u ratnim zločinima iz devedesetih. Reći sad ljudima na Kosovu da je dovoljno da jednom odbiju da budu poslušni i da se Srpska lista raspadne u paramparčad, da se razleti kao kula od karata, bilo bi neodgovorno iako je tačno. Jer, nije dovoljno pozvati ih na neposlušnost (Srpskoj listi), nego im treba ponuditi i nova rešenja, dati im (egzistencijalne) garancije, ako ih se već poziva da se ponašaju drugačije.
To bi mogla da uradi u ovim okolnostima samo vlada Kosova. Ali, recimo i treći put, vlade Kosova i Srbije su saučesnici u zlostavljanju Srba na Kosovu. Jednostavno je, kada se promeni vlast u Srbiji, poluge za ucenu ljudi na Kosovu preći će u druge ruke, i tog trenutka će oni moći – treba se tome nadati – da glasaju možda ne slobodno, ali slobodnije. Što nas odmah vraća u Srbiju. Recimo to ovako: nema velike razlike između toga kako su glasali Srbi na Kosovu i odluke izdavačkih kuća u Srbiji da učestvuju ili ne učestvuju na ovogodišnjem sajmu knjiga. Jeste, baš to hoću da kažem – razumem izdavače koji će ići na sajam, kao što imam razumevanje i za to kako su glasali Srbi na Kosovu.
Ne mislim da su to dobre odluke, ali ih razumem. Na stolu su egzistencijalna pitanja. Pričati sad o tome na šta liči sajam knjiga, suvišno je: on tako izgleda odavno. Pitanje je da li je i u neka druga vremena izgledao bolje. Samo što stvar uopšte nije u tome: u tom neprivlačnom miljeu većina izdavača odavno bira da učestvuje. Reći sad da to biraju zbog kulture, zbog samih knjiga, zbog čitalaca, zaobilaženje je istine – razlozi su egzistencijalni, i to nije nikakva sramota. Čudno je što se ljudi stide kada rešavaju svoje egzistencijalne probleme. Želja da se živi, to jest da se preživi, legitimna je želja. Naravno, ne treba sebi tu želju ispunjavati po svaku cenu.
Ali reći da su samim pristankom da učestvuju u jednoj ružnoj manifestaciji izdavači prešli crvenu liniju bilo bi neumesno preterivanje. Radili su neki drugi ljudi ovde mnogo strašnije stvari, pa ih niko nije stavljao na stub srama. Ako pogledate procente, analogija sa glasanjem u srpskim opštinama na Kosovu i izlaskom odnosno neizlaskom izdavača na sajam se opet drži. Jedan mali broj izdavača je rekao da neće ići, dok će većina njih biti na sajmu. Ova podela ne govori o moralnom posrnuću izdavaštva – to posrnuće se već dogodilo, odavno. Naprotiv, kao glasanje u kosovskim srpskim opštinama, ona najrečitije govori o materijalnom stanju izdavaštva u Srbiji.
Zanimljivo je pak da i oni koji idu i oni koji ne idu na sajam navode isti razlog za svoju odluku – i jedni i drugi čuvaju dostojanstvo srpske kulture i knjige i prkose kriminalnom režimu. To sad opet podseća na argumente domaće opozicije kada se pravda zašto učestvuje u radu parlamenta. I da se odmah razumemo, srpska opozicija se prethodnih dana grdno obrukala; izdavači koji će ići na sajam – nisu. Među onima koji će na sajam, ima vrlo pristojnih ljudi koji rade dobar izdavački posao. Već samim tim oni su opoziciono nastrojeni. Nema nikakvog smisla da im se iz pozicije onih koji su (tek) ove godine odlučili da ne idu upućuju primedbe za navodno moralno posrnuće.
Tim pre što i sa stanovišta onih koji ne idu, sporan nije sam sajam, nego jedan dan tog sajma – 1. novembar. I evo, oni koji idu na sajam odgovaraju vrlo ubedljivo na tu najjaču zamerku na učešće na sajmu – tog 1. novembra njihovi će štandovi biti zatvoreni. Ako je to tako, onda neke velike razlike između njih koji idu na sajam i onih koji ne idu praktično nema. I zaista se i jedni i drugi u ovoj situaciji pokazuju kao odgovorni prema srpskoj kulturi i knjizi, te kao opoziciono nastrojeni prema tekućim vlastima.
Ako je do 1. novembra, ta je stvar izgleda lako rešena i čitav spor između izdavača, s obzirom na to, izgleda kao čisti višak, kao prenaglašena potreba da se prenagljeno sudi. Ili – kao manje-više besmislena borba oko ionako tankog moralnog simboličnog „kolača“. Ali, i među ljudima koji neće na sajam ima pristojnih i pametnih izdavača – zašto su prenaglili? Gde su to požurili, i hoće li se sad, kada se pojavila i neradna sajamska opcija za 1. novembar i oni odlučiti da se ipak vrate na sajam (ja mislim da bi trebalo to da urade, iako uopšte nije važno šta ja o tome mislim)?
Stvar je u tome da je sam sajam loš i da su svi toga svesni. Puka želja za preživljavanjem održava sajam. Između tog nagona i želje da se bude pristojan svake godine prevagne – preživljavanje. To je nepodnošljiv procep i teška, gotovo neprihvatljiva odluka koja se donosi u takvom procepu. I čini se da svaki izdavač traži dobar razlog da jednom iz toga izađe. Ove godine se učinilo, nekima, da su konačno našli dobar razlog. Većina drugih je pak pronašla način da se dalje nosi s tim teškim kompromisom, da sebi ponovo progleda kroz prste. Sve isto kao i Srbi na Kosovu.
I konačno – sve isto kao i većina drugih žitelja Srbije. Nisu ni Srbi na Kosovu ni izdavači u Srbiji neka viša ili niža bića. Oni su kao i mi. Gledamo njih i gledamo sebe kao u ogledalu. Ili bi trebalo barem da ih pogledamo, to jest da se pogledamo u ogledalu i jasno vidimo zašto smo se zaglavili, te kako se ovaj režim gotovo deceniju i po održava na vlasti. Ako ćemo pravo, ne deceniju i po, nego više od tri decenije. Prvo su nas gurnuli u egzistencijalnu provaliju, i sada na tome žive. Jasno je kako se iz ove situacije izlazi, ali rizik je – tako se svima čini – preveliki, a garancija niotkuda. Dok stoji istina da je iznad svega najvažniji – (goli) život.
Peščanik.net, 14.10.2025.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Bogovi su pali na teme - 01/05/2026
- Priče iz ’85: nostalgija za nostalgijom - 28/04/2026
- Srećan kraj - 24/04/2026
