Telefon, televizija
i vesti iz sveta
uleteli su u kuću

kao golub iz pakla,
bacili nam pesak 
u oči 
i popadali kao muve
stavili nas nazad 
na voz,
nazad na lanac.

The Pretenders,
Back to the Chain 
Gang Band
, 1982,
stihovi Krisi Hajnd

 

 

 

Nedostaje naravno tvit: njime je Alenka Pavlin, jedna iz Janšine nomenklature, 30 godina docnije poslala još jednog goluba iz pakla sa manje-više istim ciljem.

Na tvit kolege iz provladinog traš-političkog magazina Reporter o receptu za goluba, odgovorila je duhovitom primedbom da bi to moglo biti rešenje za gladnu školsku decu u Sloveniji.

Na poplavu užasnutih reakcija, odgovorila je savetom da “o’ladimo”, jer UNICEF-ova komisija nije utvrdila problem gladi među slovenačkom decom: nije, kao ni u Grčkoj, gde se deca onesvešćuju po školama, jer razvijene evropske države još nisu na mapama endemske gladi.

Simboličkih golubova iz pakla je na sve strane. Državna televizija i neke privatne brane vladu i trude se da na razgovore pozivaju samo proverene sagovornike, dnevnici i časopisi – mediji za pismene – su neuporedivo objektivniji. Na internetu je prava ludnica: stvorilo se preko pedeset grupa, neke već postojeće raspolažu ogromnim brojem privrženika koji su skloni ujedinjavanju u pobuni ako se poštuju njihovi zahtevi (ekologija, neposredna demokratija, samoupravljanje). Odbor koji se vezao na uspomenu na manifestacije 1988. na Roškoj ulici (gde je bio vojni sud) predstavlja misleću elitu, a posle dužeg vremena, i pisci su pokrenuli inicijativu za sastanak krajem januara. Upravo u mislećim elitama moglo bi biti mnogo golubova iz pakla: bar tako istorija uči. Ako prevlada usaglašena samokontrola sa tolerancijom, možda će misleće elite biti najbolje sredstvo protiv golubova iz pakla iz sopstvenih redova, i onih drugih. Pomenuti Odbor je već pokrenuo akciju koja je odmah odjeknula, da se oslobodi dvadesetak mladih ljudi koji su uhapšeni za vreme prvih demonstracija u Mariboru, i koji su dobili sumnjivo oštar tretman – dva meseca istražnog zatvora. Za vreme praznika, naravno.

Postavilo se mnogo vrlo ozbiljnih pitanja. Osnovno je da li prihvatiti ideje o neposrednoj demokratiji. Neki opravdano smatraju da je to nemoguć put za realne političke rezultate. Sa druge strane je islandski primer (ostrvo ima otprilike isto toliko stanovnika koliko i Ljubljana) postigao uspeh upravo sa elektronskom, neposrednom demokratijom. Stvaranje novih partija u parlamentarnom postupku u bližoj budućnosti izgleda kao jedino rešenje starijima i iskusnijima. Za druge je to samo nepotrebno rasipanje novca, i ne garantuje pristup politici većini građana. Svi se saglašavaju oko jednog zajedničkog i prvog cilja – pada vlade. Tehnička vlada bi značila poznata lica ponovo u igri, prevremeni izbori bi dali veće mogućnosti. Neke zbunjuje kandidni konformizam pobune – manifestacije koje se zakazuju svake nedelje, ne svakog dana, predvidljivost, dakle i mogućnost da se “Vlasi dosete” ponekog trika. Dosada su demonstracije, sem prvih ispada neonacista, bile kreativne, duhovite, zabavne: može li se očekivati preciznije planiranje i programiranje? Konkretni predlozi za društvo bliske budućnosti podrazumevaju samoupravljanje ili zajedničko vlasništvo sa raspodelom deonica (primer hrvatskog Uljanika, recimo), široko davanje državljanstva, uz već poznate ideje o univerzalnom dohotku. Pravo pitanje je da li je mogućno da se ništa od toga ne dogodi. Šire uzeto, male zemlje i regije u EZ možda mogu da izvedu društvene eksperimente o kojima evropski parlament, onakav kakav je, ne može ni da sanja. Ako ništa drugo, sledeći izbori za evropski parlament biće neuporedivo važniji, i izvesno se neće glasati olako: olako izabrani su dosada sproveli politiku koja uništava čitave države.

Ono što se ne vidi na prvi pogled, sa svim primedbama koje se mogu imati na oblike pobune, jeste promena svakodnevice: neka je i jednom nedeljno, neka građanin/ka zna da određenog dana treba da izađe i da se opusti sa manje ili više poznatima u ledenom danu ili noći, buneći se protiv vlasti. Očajanje možda nije takvo da se živi na ulicama, ali je možda toliko izdržljivo da konačno izmoždi vlast. Ni vojska ni policija nisu ni toliko poslušne ni toliko srećne da bi bez primedbi krenule da masovno sređuju građanske glave. Provokatori i špijuni ne rade dobro u redovnosti. Cvetna, božićna revolucija zimskog raspusta možda ima malograđanske oblike: i to je inovacija.

Možda je najbolje čitanje i najsvetliju perspektivu ovakvih, zapravo suštinskih promena, dala doktorka-psiholog večeras na državnome TV dnevniku, u bljutavo zamišljenom prilogu o prazničnoj depresiji. Sem očekivanih saveta kako da se ne padne u depresiju, doktorka je otkrila da je ovog decembra neuporedivo manje pacijenata nego prethodnih godina. Po njenome mišljenju, razlog je narodna pobuna, koja vraća nadu, angažuje ljude oko zajedničkih ciljeva i očito – spasava dušu. Slovenija je dugo bila pri samome vrhu država u kojima je samoubistvo često, dok je Grčka važila za državu sa izuzetno malo samoubistava. Danas je primetan rast broja samoubistava u Grčkoj, a u Sloveniji se možda upravo smanjuje. Da li je mogućno da sa svojom dugom tradicijom izvrsno organizovanih pobuna i manifestacija Grci više ne doživljavaju sreću u tome? I da li će sreća u novim oblicima pobune pomoći građanima Slovenije?

Peščanik.net, 29.12.2012.

Srodni link: YouTube – Bella Ciao dopo la Santa Messa

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)