Naslov nema veze s Vučićem. Nazvati Vučića gospodarem muva (pustimo sad direktne veze Belzebuba – dakle Gospodara muva – s paklom i đavolom) značilo bi da sebe kao njegove podanike (a žitelji zemlje bez demokratije mogu biti samo podanici) vidimo bezvredne kao muve. Studenti nam ne daju da se s tim pomirimo.
Ni slika iznad teksta nije domaća. Uzeta je iz stripa Aimée de Jongh. Tim crvenim dlanom De Jongh započinje svoj crtani roman „Gospodar muva“. Roman je, naravno, nacrtala prema čuvenom istoimenom književnom predlošku Williama Goldinga. Londonski Faber & Faber objavio je njen strip u septembru ove godine i tako obeležio 70 godina od prvog pojavljivanja Goldingovog romana.
Da je De Jongh nekim neobičnim sticajem okolnosti strip objavila krajem ove godine u Srbiji, iz ugla ovdašnjih vlasti, u tekućoj političkoj krizi, to ne bi moglo da se shvati drugačije nego kao čista provokacija, sa slikom krvave ruke kao neposrednom potvrdom za to. Na svu sreću, život je ipak malo komplikovaniji nego što ga vidi i razume režim s Vučićem na čelu.
Među silnim knjigama na spisku domaće lektire za osnovnu i srednju škola, nema Goldingovog „Gospodara muva“. A opet, u poređenju s tim romanom, za malo koju knjigu sa tog spiska bi se mogli dati bolji razlozi da se čita u školi. U mnogom drugim zemljama, „Gospodar muva“ jeste deo nastavnog programa, ali ne i kod nas.
Jer, zašto bi ovdašnje starije osnovce ili srednjoškolce zanimalo da čitaju o svojim vršnjacima, njih nešto više od dvadesetak, koji su se zatekli na pustom ostrvu i pokušavaju da prežive. Vrlo brzo će ta deca u fikcionalnom Goldingovom svetu shvatiti da njihov opstanak zavisi od toga kako će se organizovati i zajedno živeti.
I vrlo brzo će ti dečaci (da, desilo se da su svi na ostrvu dečaci – što je verovatno cena koju je Golding platio duhu svog vremena, sredine 20. veka) uvideti da imaju dve opcije: da se dogovaraju i zajedno odlučuju ili da izaberu vođu i povinuju mu se. Razumeće i da dogovaranje zahteva da se utvrdi kako će se govoriti (i slušati) na – što da ne – plenumima.
Golding piše knjigu u tradiciji pustolovnih romana za decu i tinejdžere. Ali su mu ambicije mnogo ozbiljnije. Njegov roman je u stvari ogled – imaju li ljudi kapacitet da zajedno žive u miru, to je njegova tema. Taj svoj ogled on piše posle 2. svetskog rata. Otuda i pesimizam kao dominantni ton njegove samo na prvi pogled avanturističke proze.
Sasvim grubo govoreći, Golding se tim svojim prvim romanom iz 1954. svrstava u struju antropološkog pesimizma. Naspram prosvetiteljske vere u razum i sposobnost da se moralno ispravno rasuđuje, Golding će staviti uobičajene elemente iz antiprosvetiteljskog repertoara – strah (od nepoznatog i smrti), prepuštanje emocijama van kontrole, slepu volju za moć.
De Jongh ga prati u stopu i u svom domenu praktično radi isto što i Golding. Njen stil je vedar i živopisan, iako je priča mračna, na ivici horrora. Krajolik ostrva je bezmalo rajski. Na ostrvu ne manjka ni vode ni hrane. Deca bi tu praktično mogla da žive i igraju se zauvek. Ali, ljudska priroda, a ne priroda na ostrvu, gura ih u sukobe praktično do istrebljenja.
Karakteri dečaka kod Goldinga elaborirani su do detalja. De Jongh, iako neretko poseže za tekstualnim objašnjenjima šta se vidi na slici, daje samo nekoliko tek delimično razrađenih portreta. Ali, ako njenoj priči i manjka psihologija, taj manjak dao joj je dodatno ubrzanje. Ako Goldingov roman možemo tek naknadno da povezujemo s nekim elementima horrora, strip De Jongh se upravo čita kao horror.
I kao i u svakom dobrom horroru, strašan nije svet oko nas, nego svet(ovi) u nama. De Jongh ne odstupa ni od glavne Goldingove poruke (da, priče imaju poruku, šta god vam o tome rekli nastavnici književnosti): iako sumnja u potencijal ljudskih bića da mirno žive u dobro uređenim zajednicama, Golding je načisto s tim da je demokratska zajednica humanija i bezbednija za život od autokratije. Da su ga čitala i o njemu razgovarala u školi, deca bi još kao srednjoškolci imali i pojmovni aparat i imaginarijum da predstave i opišu trenutnu političku situaciju u Srbiji.
Zapravo, da se „Gospodar muva“ radio u našim školama, vrlo verovatno se ne bismo ni našli u ovoj situaciji. Imati „Gospodara muva“ u lektiri znači imati pristojne kurikulume u načelu. Jedno bez drugog ne može. A mi ih nemamo.
U prevodu Branke Petrović, Goldingov roman smo ovde imali već 1963. Ako se uzme u obzir da prvih godina posle objavljivanja „Gospodar muva“ nije bio previše čitana knjiga, njegovo brzo pojavljivanje na našem jeziku služi na čast ondašnjoj književnoj sceni (i ne samo književnoj). Od tada je, u ondašnjoj Jugoslaviji, roman imao više izdanja (ja znam za četiri). Ali, u lektiru se nije probio.
Ako za vreme blokada baš i ne uče i ne spremaju sve vreme ispite (a bilo bi dobro da to rade), studenti i maturanti ne bi izgubili vreme ako bi pročitali Goldingovog „Gospodara muva“ i razgovarali o njemu. Svoje fakultetske zgrade, oni bi, sledeći pripovednu logiku romana, lako mogli videti kao ostrvo na kom su se zatekla deca. Sva iskušenja i nedoumice dece iz romana, lako će to studenti prepoznati, jesu i njihova iskušenja i nedoumice.
Kao što je i svet izvan fakulteta za njih trenutno neprijateljski, isto onako kao što su i deca završila na ostrvu bežeći od nuklearne apokalipse.
Ne treba sumnjati da će i strip brzo izaći pred domaće čitaoce. Aimée de Jongh je ovde („Povratak jastreba osičara“, „Dani peska“) i poznata i voljena autorka. Pa ako smo prethodnih više od pola veka propustili da roman uvedemo u škole, možda bismo to mogli da ispravimo sa stripom.
***
Dok čekamo strip (ako nam roman od dvestotinjak strana izgleda prezahtevno) „Gospodara muva“, evo još nekih predloga za studentsku lektiru u vreme blokade (čitalac ih može videti i kao moj izbor najboljih stripova u 2024, na domaćoj sceni).
„Duh Tokija“, dvotomni strip Ricka Remendera (scenario) i Seana Murphyja (crtež) iz 2016. Golconda je drugi tom objavila ove 2024. U svom izvornom kontekstu, strip se čita i kao satira na američko trumpovsko vreme. Ove 2024. isto tako može da se čita i kod nas, samo što treba zameniti Trumpa domaćim pandanom. Naravno, nije reč samo o političkoj satiri i zloupotrebi veštačke inteligencije za političke manipulacije. „Duh Tokija“ je i ljubavna priča. Za razliku od Goldinga, Remender čvrsto veruje u kapacitet ljudi da savladaju zlo. Iako je cena ponekad prevelika.
„Put“/„Cesta“, strip Manua Larceneta (u Beogradu ga je objavio Darkwood, a u Zagrebu Fibra), po istoimenom književnom predlošku Cormaca McCarthyja. Stvar sa ovom pričom opet nije samo u skretanju pažnje ka ljudskim potencijalima za destrukciju i samodestrukciju. Više od svega drugog, Larcenet kao i McCarthy se pitaju šta nas to čini ljudima u neljudskim situacijama. I obrnuto, koja naša ponašanja pokazuju da više nismo ljudi. Kao De Jongh, i Larcenet je iz književnog predloška izvukao i naglasio crtu koja njegovu verziju priče u velikoj meri približava horroru.
„Pingvin. Nebitan čovek“ i „Zagonetač. Godina prva“ – oba stripa nacrtao je Stevan Subić (a objavila Čarobna knjiga). Prvi je pak napisao Tom King a drugi Paul Dano. Izuzetno dobro napisane i izvanredno nacrtane priče na standardne teme iz svetova Batmana. Dakle, reč je o pravdi i nepravdi i imali smisla oslanjati se na zaštitnike iznad zakona. Drugim rečima, šta ostaje od pravde ako je štiti neko ko ni pred kim ne polaže račune. Obe priče pokazuju da je šteta nemerljiva – bilo kao posledica koruptivnih veza s kriminalcima (jer, nema Batmana bez Pingvina, na primer) ili kao produbljivanje socijalnih razlika (Zagonetač nije Batman ne zato što je manje sposoban, pametan ili hrabar, nego naprosto zato što je siromašan – siromaštvo čini da ga vidimo kao zlikovca a ne kao zaštitnika).
I za kraj, neizbežna „Grička vještica“ (Fibra). Ne samo zbog izvanrednog rada Norberta Neugebauera (scenario) i Andrije Maurovića (crtež). Ne ni samo zbog odlično urađenog ogromnog uredničkog posla. Ne ni samo zbog toga što nam se na najbolji mogući način vraća jedno (jugoslovensko) remek delo koje je svojevrsni vršnjak s Goldingovim „Gospodarom muva“. Pored svega toga, „Gričkom vješticom“ na ovoj listi želimo da otklonimo svaku moguću sumnju u to da smo pod hrvatskim uticajem.
Peščanik.net, 31.12.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Prosvetna gerila - 21/01/2025
- Tri tačke - 17/01/2025
- The Breakthrough – obična priča o zlu - 14/01/2025
