Pre neki dan je „spisak Magnitskog“ postao zakon Magnitskog. Posle rasprave u predstavničkom domu SAD, ovaj je zakon izglasan u američkom senatu, a bez sumnje će ga do kraja godine potpisati i predsednik Barak Obama. Tako će već početkom sledeće godine, čitavom nizu ruskih službenih lica za koje se osnovano sumnja da su neposredno umešani u smrt Sergeja Magnitskog u moskovskom zatvoru Butirka, biti trajno zabranjen ulazak na teritoriju SAD.
Ovaj zakon ima samo dva člana. Da, samo dva – ali kakva! Svaki od njih prosto na komade razdire i solju posipa duše naših vrlih činovnika. Član prvi: koliko sutra, bilo koji ruski činovnik može biti vraćen sa granice SAD, a u bližoj perspektivi i sa granice bilo koje zemlje iz onog dela sveta koji je za njih najinteresantniji. Član drugi: u nekom sasvim neulovljivom trenutku, istim tim činovnicima može biti blokirana sva pokretna i nepokretna imovina koju su pokupovali u tom, za njih sada zabranjenom inostranstvu. A i novci na računima inostranih banaka – takođe.
Na spisku se nalazi veći broj rukovodilaca ministarstva unutrašnjih poslova, islednika, tamničara, načelnika poreske službe i lekara, za sada njih ukupno 60 – sve sa imenima, dužnostima i zvanjima. Zakonom je predviđeno da se na ovaj spisak mogu dodati i nova imena, to jest i imena onih za koje stejt department smatra da grubo krše ljudska prava i slobode građana Rusije, a po svoj prilici i ostalih zemalja sveta.
Donošenje ovog zakona je kod ruskog rukovodstva izazvalo veoma ozbiljan revolt. Još u vreme dok se taj zakon u predstavničkom domu tek kuvao, grupa naših zakonodavaca, zaslužnih boraca sa ruskim liberalizmom, požurila je u Vašington da nekako pokuša da spreči njegovo donošenje. Nagovarala je ta grupa neke tamošnje ljude, savetovala i upozoravala, ali bez ikakvog uspeha. Ministar inostranih poslova Sergej Lavrov je takođe više puta tamo odlazio, razne ljude glasno i onako tiho, na uvce, nagovarao pa čak i pretio, no što se kaže – džabe. Štaviše nad našim činovništvom se nadvila sasvim realna opasnost da i zemlje Evropske unije izglasaju isti takav zakon. Evropski parlamnet je ovu preporuku već prihvatio.
Takva bi odluka za mnoge bogate ljude u Rusiji mogla da znači potpuni životni krah. Istina, kada se povede reč o ulozi novca u svetu bogatih, teško je naći granicu i reći: e ovo je već dozlaboga preterano. No jedno je sigurno: ovoga puta se njihov problem ne završava samo na ograničavanju putovanja i slobodnom baratanju pokretnom i nepokretnom imovinom. Ovi će zakoni, ako (ili verovatnije kada) stupe na snagu, promeniti sudbine mnogih uticajnih ljudi. Ovi su se ljudi već potpuno navikli na striktno podeljene i udobno uređene živote „u dve države“. U Rusiji služba, prihodi, sivo i hladno nebo nad glavom, i po ukusu i mirisu, ama baš prostački necivilizovana „vertikala“. A tamo, s druge strane brda, deca, predivna kuća, vladavina humanih zakona i prijatna radosna starost.
Život u dve države obeležava istinsku suštinu sveruske vlasti. U Rusiji nije nimalo prijatno živeti bez velikih para, a istovremeno i ovde i tamo – to je prosto nezamislivo. Zato lično bogaćenje nije glavni, nego jedini razlog zbog kojeg ljudi rade za Putina. „Slavu ovde nećeš dočekati, a još teže čisti obraz sačuvati“. Pod vlašću diktatora koji sve zna najbolje i koji je uvek i u svemu u pravu, čak i najviši činovnik je nem, obespravljen, a kako nam govori iskustvo Serđukova, i nezaštićen.
Danas u Rusiji niko ne služi svoju službu iz ljubavi prema otadžbini, a posebno ne oni koji su najbliži samom vrhu vlasti. Tamo se pre svega ceni ulizički kmetski moral, lična predanost vođi i slepo poslušništvo. Kmetovi ne znaju za patriotizam. „Što je kazna teža, to im je gospodar miliji“. Kmet može da rubi kupus, a može i ljudske glave, no čemu služi ljudsko dostojanstvo – to on nikako ne može da razume.
Plata koju od grada prima gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg iznosi jedan dolar godišnje. Taj tako simbolično mali iznos nadomešta se osećanjem da si neophodan svojim sugrađanima i da služiš zemlji u kojoj živiš. Bivši gradonačelnik Moskve Jurij Lužkov ni za cent nije siromašniji od svog američkog kolege, međutim on se nikada ne bi usudio da radi za jednu rublju godišnje. Ovi njegovi bi ga prosto pojeli. Lopovluk se kod nas uvek može oprostiti, a nekoristoljubivost – nikada.
Čak i kada bi sasvim poludeo, predsednik SAD ne bi mogao da Blumbergu uruči ostavku „zbog proigranog poverenja“. Štap i šargarepa nisu instrumenti kojima je Blumberga moguće motivisati. Istina, on je pred ove poslednje izbore Obami ponudio svoju podršku ali ne kao uplašeni vazal, već kao njemu ravan političar. Prosto je nemoguće sebi predstaviti situaciju u kojoj predsednik SAD kasni dva ili tri sata na sastanak sa gradonačelnikom Njujorka, a da ga ovaj servilno čeka i skrivajući svoju razdraženost, kradomice pogleda na svoj ručni sat. A teško ga je zamisliti i kako se, onako sve namigujući mu, smeje njegovim izanđalim kočijaškim šalama. Ako se do te mere potcenjuje svoje sopstveno dostojanstvo, to može da znači samo jedno: dobitak indulgencije za enormno veliki lopovluk.
Davati pravo na lopovluk a pri tome i sam ne biti lopov, potpuno je besmisleno. I još nešto. Krasti bez nade da ćeš se jednog lepog dana naslađivati plenom, takođe je više nego glupo. I to je ono što zakon Magnitskog čini tako ubitačnim. Njegova primena oduzima ruskom višem činovništvu jedini preostali smisao obavljanja državne službe. Ovaj je zakon strašniji od nekada užasne „Strateške odbrambene inicijative“ predsednika Regana. Pre nešto više od četvrt veka, njegov „rat zvezda“ je starcima koji su tada sedeli u politbirou, stvarno uterao strah u kosti. Pretnja da će ih supertačne rakete naći u bilo kom podzemnom skloništu i lično njih pobiti, dovodila ih je do užasa. A danas je napadu izloženo nešto što je isto toliko dragoceno. Čak se i ne zna šta je užasnije – pogibija u specijalnom podzemnom VIP bunkeru ili penzija u tamo nekakvom Zavodoukovsku.
Čuvati milione sumnjivih rubalja pod jastukom, glupo je čak i ako stanuješ na Rubljovki. Čuvati ih u Sberbanci je dva puta gluplje. Tako je zakon Magnitskog učinio svaku državnu službu u Rusiji besmislenom, osim ako nije motivisana nekakvom svojom ličnom tajnom željom ili stvarno iskrenim osećanjem da treba ispunjavati svoj građanski dug.
Kao i u vreme Regana, Kremlj je dugo vremena pretio nekakvim tajanstvenim nesinhronizovanim, no zato simetričnim odgovorom. I razume se, nisu smislili ništa vredno pažnje. Prosto ništa. Ovo je takođe slučaj kada istovetne mere, kao odgovor na korake koje je preduzela druga strana, prosto ne postoje. Ako Duma, zajedno s ministarstvom inostranih poslova, sutra naumi da napravi spisak američkih građana i proglasi ih za persone non grata, s one strane okeana niko neće ni primetiti postojanje tog akta. Bilo kakvu njihovu želju da svoje dolare drže u našoj Sberbanci, do sada takođe niko nije primetio, a američkim deputatima je pogled na crkvu Vasilija Blaženog taman toliko nužan koliko i našem Žirinovskom disk na kome je snimljen huk Nijagarinih vodopada.
Pokazalo se naime da je naš odgovor u stvari potpuno sinhronizovan i prilično asimetričan. Odluka Senata po povodu „spiska Magnitskog“, u američkim medijima je ispraćena dosta mlitavo. A iznenadna vest da se Moskva sprema da ograniči uvoz mesa iz Amerike, izazvala je doista nervozne komentare. Za Rusiju je već upućen priličan broj kontejnera s mesom, tovar vredan oko 20 miliona dolara, no lako se može desiti da on naleti na barijeru koju im je podigao glavni sanitarac naše države, gospodin Onišćenko. On je odmah požurio da izjavi kako to nema nikakve veze s politikom, već da je „došlo vreme kada se treba pobrinuti i o zdravlju naših sugrađana“.
Laže naravno, jer niko u Rusiji nikada nije ni pokušao da sakrije da je zabrana uvoza mesa iz SAD naše glavno osvetničko oružje. Ruski politički funkcioneri već mesecima prete Americi da će ona gorko zažaliti ako „spisak Magnitskog“ postane zakon. Još pre samo godinu dana, osvetnici iz Kremlja bi mogli da likuju i na sav glas da se hvale kako su dostojno kaznili drske amere. Međutim sada, kada je Rusija postala punopravni član Svetske trgovinske organizacije (WTO), stvari su se u značajnoj meri promenile. Prilikom stupanja u ovu organizaciju, države se između ostalog obavezuju i na to da neće koristiti trgovinu kao sredstvo političke borbe. Za takvo ponašanje se mogu izricati formalne osude, a u nekim slučajevima čak i novčane kazne. I sada je došlo vreme kada treba glumiti isključivo nevinost. Roseljhoznadzor (Россельхознадзор) je „izrazio čuđenje“. Otkuda uopšte dolaze ta glupa nagađanja? – pitaju se oni. Kod nas nikave politike nikada nije ni bilo. Samo sanitet, i narodna higijena.
Ako je suditi po ekonomskoj statistici, gospodin Onišćenko nije svojim zabranama na uvoz naročito dojadio ni Poljskoj radi njene piletine, ni Norveškoj zbog njenog lososa, a ni Gruziji i Moldaviji za njihova vina. A nama, domaćim gurmanima, ili prosto samo običnim potrošačima? I na kraju krajeva, ko će da plati taj rat govedinom objavljen Americi? No to je već druga tema, i o tome ćemo popričati u jednom od sledećih priloga.
Vladimir Nadein, Ежедневный Журнал, 11.12.2012.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 14.12.2012.