Da bismo odgovorili na pitanje „Kakva nam je Evropa potrebna“ i „Kakvu Evropu možemo da priuštimo“, treba da pogledamo Evropljane, današnje i buduće. Na kraju, govorimo o realnoj građevini, o postojećoj stvari, koja jeste i koja će biti onakva kakvi su i njeni graditelji – ne samo intelektualci, političari i birokrati, nego i obični ljudi. Oni koji glasaju i oni koji ne glasaju, oni koji su zainteresovani za javna dešavanja i oni koji nisu, koji biraju predsednike i poslanike, i mudre i plitke, koristeći ili ne koristeći svoja građanska, politička i ekonomska prava.
Imam utisak da previše olako prelazimo preko problema koji Evropa ima sa svojim građanima, Evropljanima, čak iako taj problem nije odlika isključivo evropskog kontinenta. Građani su se svakako promenili, i to nisu više ljudi koje su pre sto godina vodili evropski lideri poput De Gasperija, Šumana, Adenauera ili De Gola. Ova promena ne utiče samo na današnju i buduću demokratiju u nacionalnim državama, nego i na današnju i buduću Evropsku uniju.
Ne možemo da pomislimo na Uniju a da se ne prisetimo nekih opštih istina. Unija je rođena iz traume Drugog svetskog rata, i izgradila su je društva proizašla iz te traume. Znajući isuviše dobro rizike loše politike, građani su se zainteresovali za javna pitanja. Čitali su novine, učestvovali na izborima, bili aktivni u političkim strankama i sindikatima. Prve tri decenije nakon rata bile su zaista zlatno doba građanskog delovanja na Zapadu.
Narednih decenija, sociologija i metode demokratije pretrpele su velike promene. Postepeno, građanina je zamenio potrošač. U javnoj sferi, javnu raspravu i informisanost potisnula je zabava. Tradicionalne političke stranke, zasnovane na ideologiji i čvrstoj podeli društvenih staleža, kapitulirale su pred bezimenom ideologijom koja je ugurala ekonomiju u sve oblasti, a zatim ih sve zajedno uputila na ideje o „smanjenju potrošnje“.
Budućnost će pokazati da li je to dobro ili loše. Već se, međutim, odigrala duboka promena kulture zapadnih društava, u njihovoj socijalnoj strukturi, nivou znanja, međuljudskim odnosima i hijerarhiji vrednosti. Ovu promenu politikolozi i sociolozi već decenijama ističu kao izvor krize demokratije u njenim tradicionalnim predstavničkim oblicima.
Može li predstavnička demokratija, koja trpi pritisak u nacionalnim državama (Jirgen Habermas se sa tim borio kroz koncept diskurzivne demokratije), da prebrodi krizu Evropske unije? Mislim da ne može. Zapravo, ne razumem kako predstavnički model, zasnovan na ideji građanske odgovornosti koja iščezava na nacionalnom nivou, može da zaustavi propadanje nadnacionalnih institucija. Upoznat sa idejama ne samo Habermasa, nego i Džona Kina, radije bih tražio rešenja koja su inovativnija i koja više odgovaraju našem vremenu, poput institucionalizovanih i panevropskih oblika promišljanja i participacije za one koji to žele.
Međutim, važno je znati da li ove inovacije, koje se teško probijaju na nacionalnom, pa čak i lokalnom nivou, imaju ikakve šanse da uspeju na nivou Evropske unije. Siguran sam da imaju. To znači da moramo da napravimo izbor između rešenja koje je sigurno neefikasno i rešenja koje je verovatno nemoguće.
Promena je neophodna i urgentna. Nesposobnost EU da donosi odluke vodi nas u katastrofu. Jačanje tradicionalnih mehanizama demokratije u EU možda će kratkoročno odblokirati proces odlučivanja, ali deluje kotraproduktivno na duži rok. Na primer, neposredni predsednički izbori očito bi doveli na vlast snažniju ličnost od Hermana van Rompuja – ali da li bi nam bilo bolje kad bi ta druga osoba, uz podršku Mediaseta i News Corporation, bila Silvio Berluskoni?
Urušavanje društvene solidarnosti je još jedna karakteristika današnjih društava. U većini zemalja primetan je rastući otpor ka raspodeli. Bogati su ovih dana manje skloni da dele svoje bogatstvo sa siromašnima, a imaju i snažnu ideologiju kojom pravdaju to odbijanje. Ovo jednako važi i za raspodelu među staležima, među generacijama pa čak i među regionima.
Bez jačanja solidarnosti, ne možemo ni efikasno prebroditi krizu niti možemo očuvati EU u sadašnjem obliku. Ne samo zato što se širi procep između zemalja koje su sada u ozbiljnoj nevolji i onih koje relativno dobro stoje, nego i zato što čitavu Evropu nagriza isti problem – naime, globalizacija i različite promene u društvu dovešće u bliskoj budućnosti do primetnog pada životnog standarda svih nas (neki očekuju pad od 20 procenata). U takvoj situaciji, još je teže očekivati nekakav entuzijazam za solidarnost.
Ova dva faktora, urušavanje građanske svesti i urušavanje solidarnosti, navode me na tvrdnju da ni kriza koja potresa Evropsku uniju niti mere koje se predlažu za njeno rešavanje nisu institucionalne. Stanje evropskih institucija i njihova nemoć odraz su socio-kulturne situacije, dok je rastuća kriza posledica urušavanja društvenih i kulturnih temelja Unije.
Ovo nije smrtna presuda. Uveren sam da Unija neće nestati, jer bez nje ne vidim prihvatljiv život za sadašnje generacije. Nestankom evra, svi bi bili na gubitku (Nemci verovatno najviše), a rušenje EU predstavljalo bi katastrofu na nivou nekog velikog rata. Srećom, svest o tome je prisutna svuda u Evropi, makar među političkom elitom.
Međutim, sitna tehnička, institucionalna, pravna i ustavna doterivanja neće uspeti dugoročno, ukoliko ne promenimo kulturu i institucije. Kriza ekonomije (finansijska i dužnička) i kriza političkih temelja jesu krize predstavničke demokratije.
Kriza predstavničke demokratije je u krajnjoj instanci kulturna, i ona je rezultat nestanka građanske svesti i solidarnosti. Efikasna rešenja, uz sve intelektualne i političke poteškoće, moraju se pozabaviti socijalnom i kulturnom prirodom današnjih problema, a ne samo dnevnim upravljanjem ovom neidentifikovanom tvorevinom kakva je danas Evropska unija.
Jacek Żakowski, Gazeta Wyborcza/PressEurop, 14.09.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 19.09.2012.
