Autorka Svetlana Ćosić

Autorka Svetlana Ćosić

Da li bi mladim Poljacima ili Fincima ikada palo na pamet da nose majice sa likom Žaka Delora? Pod pretpostavkom, naravno, da takve majice neko u Evropi proizvodi…

Tačno je, Evropska unija nije naročito seksi. Ljudi kao što je predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo nikad neće nadmašiti Baraka Obamu ili Nelsona Mandelu u izmamljivanju emocionalne reakcije kod građana. EU nema ni lice, ni harizmu, ni vojsku, pa čak ni pravu zajedničku spoljnu politiku. Pa i pored svega toga, ona je i dalje najveći i najhrabriji politički projekat na svetu. I to, barem do sada, vrlo uspešan.

Amerikanci imaju svoj „američki san“, i kada u ruci drže novčanicu sa likom Džordža Vašingtona, osećaju se delom tog sna, kakvih god bili političkih afiniteta, društvenog statusa ili porekla. Kada Nemac ili Francuz drži novčić od pet evra, on ne oseća ništa, delom i zato što su tvorci EU osmislili „evropski san“ kao elitistički politički projekat.

Evropski san nikad nije postao san Evropljana. Međutim, naša dostignuća – unverzalna zdravstvena zaštita, socijalna država, društveno odgovorna tržišna ekonomija i ludačka (za nezapadne kulture) ljubav prema slobodi – jesu nešto čime bi trebalo da se dičimo. Sve ovo vezuje nas u Evropi mnogo više nego što nas jezik, tradicija, istorija, životni standard ili radna etika dele. EU ima svoju zastavu i himnu, ali nema evropsko javno mnjenje ili vladu, pa čak ni prave evropske novine.

Verovatno ih nikad neće ni imati, jer Nemci, kao ni Poljaci ili Španci, nikad neće prestati da budu Nemci, Poljaci i Španci, zaokupljeni pre svega nemačkim, poljskim ili španskim problemima. Zato nije vreme za Sjedinjene Evropske Države. „Federacija nacionalnih država“ koju pominje g. Barozo uglavnom već postoji, ali hajde da se pomirmo sa idejom da u Evropi nema šanse za pravu federaciju. Umesto toga, hajde da pokušamo da vratimo EU njenim građanima – da od Evropske unije napravimo zajednicu Evropljana.

Treba ponovo otkriti značenje zajedništva. Dobro poznati argumenti da EU omogućava mir i prosperitet u Evropi, iako istiniti, više nisu dovoljni. Još jedan sporazum i još jedna institucionalna reforma neće spasiti Uniju. Integracija ne sme biti sama sebi cilj. Ona mora da služi ljudima. Evropljanima su danas potrebni socijalna sigurnost, rad i dogovor kako će izgledati solidarnost – na primer u budžetu Evropske unije. Na ove stvari bi trebalo fokusirati raspravu o budućnosti.

Zato parole poput „više Evrope“, koje do iznemoglosti ponavljaju evropski političari, moraju da se prevedu u konkretne stvari: više rada (nezaposlenost mladih u EU je dramatično visoka), više jednakih prilika, više kontrole nad bankama i finansijskim institucijama, pa na kraju i nad vladama, čije su neodgovorne mere produbile dužničku krizu.

Tako apeli za „snažnijom Evropom“ ne smeju zamagliti pitanje da li današnja kriza zaista mora da zauvek sahrani evropski model socijalne države. „Najbolji dani su već iza nas“, poručuju protivnici ovog sistema sa zlobnim zadovoljstvom, ali još uvek ne znamo šta će ga zameniti. Ili, bolje rečeno, šta ćemo umesto njega u Evropi stvoriti. Šta će zameniti sistem koji je nekoliko decenija obezbeđivao prosperitet i socijalni mir na evropskom Zapadu, za kojim su Poljaci toliko žudeli?

Odgovori na takva pitanja ne smeju se donositi isključivo cenkanjem iza zatvorenih vrata niti, što je još gore, ispadati kao nusprodukti nadgornjavanja evrokrata i lidera po raznim „samitima za spasavanje evra“. Činjenica da ne postoji rasprava o budućnosti zajednice Evropljana nije samo krivica političara nego je i posledica, u pojedinim državama, izrazitog nedostatka interesovanja za Evropu.

Ima država u Evropi, poput Nemačke, gde ustavni sud može odlučno da stane u odbranu demokratske debate o Evropi. Ali u zemljama gde evropsko pitanje deluje manje urgentno, na primer jer, kao Poljska, te zemlje ne izdvajaju milijarde za spasavanje evra, postoji rizik da će usled odsustva debate EU delovati sve dalje i sve čudnije.

Politička, fiskalna, bankarska unija… Prevođenje ovih parola na svakodnevni jezik i pokazivanje građanima kako će takve reforme uticati na tržište rada, na mogućnosti za mlade ili na trošenje para poreskih obveznika zahteva mnogo napornog rada. Ali to je dužnost političara.

Evropski građani su ti koji moraju da prihvate ove reforme i preuzmu rizik za njihov potencijalni neuspeh. Predsednik Evropskog saveta, Herman van Rompuj, upravo je postavio konkretna pitanja vladama dvadeset sedam članica o predloženom kursu evropskih institucionalnih reformi.

Najveće pretnje sa kojima se EU suočava nisu dužnička kriza niti antievropski populizam, što se moglo videti na izborima u Holandiji, gde je pragmatizam pobedio antievropsku retoriku Gerta Vildersa. Evropska unija će izgubiti smisao kada ljudi u nju izgube veru. Svako od nas treba sebi da postavi ova suštinska pitanja – šta EU znači za mene i zašto želim da preživi.

Mi smo zajednica od pola milijardi ljudi i živimo na možda najboljem mestu na svetu. Možda su izbori za evropski parlament 2014. dobra prilika da se Evropljanima postavi pitanje da li žele da nastave zajedno, ili bi radije da svako krene svojim putem. Mi smo uvereni da ishod takvog referenduma ne treba da nas brine.

Jacek Pawlicki, Tomasz Bielecki, Gazeta Wyborcza/PressEurop, 21.09.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 25.09.2012.

LJUBAVNA PESMA ZA EVROPU