Jedan efekat rasta cena hrane i energije jeste dodatno osiromašenje gradske sirotinje. To nije nepoznato i smatra se jednim od razloga što je kontrola cena hrane jedno od najstarijih sredstava socijalne politike. Koliko je to valjana mera, to je drugo pitanje. No, koliko se može zaključiti po informacijama koje stižu iz mnogih delova sveta gde se narod buni, rast cena hrane i energije, koji pogoduje mnogim zemljama u razvoju, sa stanovišta privrednog rasta, ima negativne posledice po gradsku sirotinju, koja se uglavnom i buni.

U Srbiji se bune nastavnici, dakle oni koji rade za državu. Ovo zato što su oni organizovani i zato što je cena, trošak drukčije rečeno, izražavanja nezadovoljstva, štrajkom ili na druge načine, relativno niska. Nije lako doći do podataka da li je tako i u drugim zemljama. Ne bi bilo čudno da jeste. Gradska sirotinja, posebno u zemljama gde je populacija mlada, se mnogo lakše organizuje nego, recimo, seoska, ali i gradska srednja klasa. U Srbiji i, recimo, u zapadnim zemljama, nastavnicima, lekarima i državnim službenicima uopšte ne preti gubitak posla ili neka ozbiljnija reorganizacija ili reforma, koje bi mogle da promene njihov status ili smanje njihove prihode.

U zemljama u razvoju to može da bude drukčije, posebno ukoliko je reč o autoritarnim režimima. Usled toga, pobuna gradske sirotinje ima, veoma često, podršku u srednjim gradskim slojevima, koji siromaše usled ubrzanja rasta cena hrane i energije, a posledično i druge potrošnje. Među nezadovoljnima može da se nađe i vojska, posebno u militarizovanim zemljama. Tako da relativna lakoća organizovanja gradska sirotinje i implicitna podrška državnih službenika ili, u Srbiji, obratna koalicija – objašnjavaju mnoge od trenutnih socijalnih pobuna.

U osnovi, međutim, jeste rast cena, pre svega hrane i energije. Inflacija zna da bude problem, a ne samo rešenje – ovo je poruka za centralnu banku i ministarstvo finansija.

 
Blic, 02.02.2011.

Peščanik.net, 02.02.2011.