U vreme kada vodeće trgovinske sile sveta sve češće pribegavaju unilateralnim postupcima da bi zaštitile svoje društvene, ekonomske, ekološke i bezbednosne interese, svetskoj ekonomiji je preko potreban jasan normativni okvir kojim će se definisati pravila ponašanja. Za početak, bilo bi korisno da se bar načelno složimo da nije poželjno koristiti politike „osiromašenja suseda“, one kojima se korist ostvaruje na štetu drugih.
To zvuči razumno, ali koliko je izvodljivo? Ne oslanjaju li se mnoge zemlje na takve postupke i previše često da bi sada pristale da promene ponašanje?
To, zapravo, nije istina. Utisak da većina zemalja tako postupa posledica je konceptualne pometnje koja zamagljuje razliku između državnih politika koje samo posredno proizvode neželjene posledice prelivanjem na druge zemlje i politika čiji je primarni cilj osiromašenje suseda. Pokušaj da se sve politike prvog tipa stave pod kontrolu bio bi beznadežan, pa i kontraproduktivan. Srećom, potezi usmereni na osiromašenje suseda čine samo mali podskup takvih politika.
Hiperglobalizacija je u velikoj meri posrnula upravo zbog pokušaja prekomernog regulisanja politika čiji se efekti prelivaju na međunarodnu scenu. Fokusiranjem na one politike koje zaista ciljaju na osiromašenje suseda možemo locirati pravi izvor problema i osigurati napredak u međunarodnim pregovorima.
Da bismo razumeli značaj ove razlike, razmotrićemo klasičan slučaj u kom politike jedne zemlje proizvode štetne posledice u drugoj zemlji, konkretno slabljenjem njene trgovinske pozicije (cene izvoznih roba u odnosu na uvozne). Scenario „osiromašenja trgovinom“ prvi je izložio Jagdish Bhagwati, da bi ga Paul Samuelson kasnije upotrebio da pokaže zašto je ekonomski uspon Kine loša vest za Sjedinjene Države.
Posebno ćemo razmotriti dva slučaja. Prvo, kada kineska država subvencioniše istraživanje i razvoj, čime uvećava konkurentnost u domenu visokih tehnologija i obara cene visokotehnoloških proizvoda na globalnim tržištima, SAD i druge razvijene ekonomije trpe štetu, jer su to bila područja njihove komparativne prednosti. Ali, uprkos nastaloj šteti, ne bi bilo ispravno tražiti od Kine da obustavi subvencije, jer nam intuicija govori da je podrška istraživanju i razvoju legitiman pristup podsticanju ekonomskog rasta, čak i ako drugi akteri usled toga trpe štetu.
Drugi primer je politika zabrane izvoza retkih metala i važnih minerala za koje je Kina glavni globalni izvoznik. Kina profitira od rasta cena na svetskim tržištima i uvećane konkurentnosti svog izvoza zahvaljujući jeftinijim inputima. To je već jasan primer politike osiromašenja suseda. Ostvarena dobit direktno proističe iz korišćenja globalne monopolske moći kojom se stranim proizvođačima nanose gubici.
O politici osiromašenja suseda možemo govoriti jedino ako je korist za domaću ekonomiju uslovljena nanošenjem štete drugima. Joan Robinson je skovala izraz „politika osiromašenja suseda“ 30-ih godina 20. veka da bi opisala postupke kao što je kompetitivna devalvacija, kojom se u situacijama opšte nezaposlenosti radna mesta iz stranih zemalja premeštaju u domaću ekonomiju. U načelu, politike osiromašenja suseda su igra negativnog zbira za čitav svet.
Prepoznavanje takvih politika u praksi može biti veoma teško, jer nijedna država nije spremna da ih prizna. Ali jasnija predstava o tipovima postupaka koji su zaista problematični suzila bi polje sporenja i verovatno donela bolje ekonomske rezultate. To bi doprinelo i razvoju boljih politika, jer bi države dobile podsticaj da se uključe u produktivniju raspravu o tome šta tačno rade, zašto to rade i kakve su moguće posledice.
Ako ovu perspektivu primenimo na stvarni svet, uočićemo da većina industrijskih politika u današnjoj Kini i Sjedinjenim Državama ne pripadaju kategoriji politika osiromašenja suseda. Zapravo, mnoge bi pre trebalo opisati kao politike bogaćenja suseda.
Najočigledniji primer je široki spektar zelenih industrijskih politika koje Kina sprovodi u nekoliko posljednjih decenija, spuštajući tako cene solarne energije i energije vetra, baterija i električnih vozila. Za svetsku ekonomiju to su dvostruko korisne politike. Inovacije se prelivaju, troškovi globalnih proizvođača se smanjuju, a potrošačke cene padaju. Istovremeno se ubrzava prelazak s fosilnih goriva na obnovljive izvore energije, čime se delimično nadomešćuje izostanak karbonske takse.
Ako industrijske politike na ispravan način uzimaju u obzir eksternalije i nesvršenosti tržišta – kao u slučaju zelenih subvencija – razloga za brigu nema. Možemo izraziti opravdanu zabrinutost u slučaju da taj uslov nije ispunjen, ali ostaje činjenica da troškove neefikasnih industrijskih politika uglavnom snose zemlje koje ih primenjuju. Plaćaju ih domaći poreski obveznici i potrošači kroz više poreze i cene. Loše industrijske politike nanose više štete onima koji ih sprovode nego susedima.
Naravno, i druge zemlje mogu trpeti zbog uvećanih troškova. Ali to ne znači da važne odluke treba prepustiti trgovinskim partnerima. Nije ni realistično ni razumno očekivati da se država odrekne sopstvenih politika da bi uvažila mišljenja drugih zemalja o tome šta je za nju najbolje. Trgovinski partneri svakako imaju slobodu da primene sopstvene zaštitne mere, čak i u slučajevima kada politike na koje reaguju ne pripadaju kategoriji politika osiromašenje suseda.
Na primer, ako se država oseća ugroženom iz razloga nacionalne bezbednosti ili zbog mogućih nepovoljnih efekata na lokalno tržište rada, ona ima pravo da uvede izvozna ograničenja ili carinske dažbine. U idealnom slučaju, takvi odgovori treba da budu pažljivo odmereni i precizno usmereni na željeni cilj, a ne da se primenjuju kao kazna za sve one koji ne sprovode politike osiromašenja suseda.
Uočavanje razlike između malog broja postupaka koji zaista imaju za cilj sticanje koristi nanošenjem štete drugima i širokog spektra politika koje posredno mogu dovesti do prelivanja neželjenih efekata na druge zemlje prvi je važan korak na putu ublažavanja trgovinskih tenzija. To bi omogućilo da se međunarodni pregovori usredsrede na stvarne probleme, a države bi dobile odrešene ruke za sprovođenje legitimnih ekonomskih politika. Stvaranje sveta u kom države prvo pomažu sebi dobro je i za ekonomiju i za politiku.
Project Syndicate, 10.10.2024.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 11.11.2024.
