Do nedavno je veštačka inteligencija bila samo zgodna igračka: četbot koji simulira inteligenciju i sastavlja celovite rečenice kao odgovor na korisničke zahteve, ali ne mnogo sofisticiraniji od naprednog pretraživača. Danas je AI neverovatan alat koji izvršava zadatke za koje sam mislio da će biti nedostižni za moga života.
Koristim veštačku inteligenciju da bih locirao skupove podataka na internetu, radio sa njima, sprovodio statističke testove i pravio sređene tabele i grafikone, uz razumne komentare o tome šta ti rezultati znače, u kakvom su odnosu sa postojećim naučnim radovima i šta su prednosti i slabosti moje analize. Za manje od pola sata veštačka inteligencija obavlja posao koji bi mom asistentu oduzeo nekoliko dana.
Ponekad se čini da je najnovija generacija veštačke inteligencije u stanju da vam čita misli. Za razliku od programiranja ili pisanja koda, ne morate tačno da navedete šta tražite da bi vaši zahtevi bili tačno protumačeni. Model će „intuitivno osetiti“ šta ste hteli i sam popuniti praznine (mada je bolje proveriti ovakve rezultate; neke advokatske firme su sudu dostavljale podneske sa izmišljenim citatima). Ili će vam interfejs postavljati pitanja dok ne razjasnite svoj zahtev.
Pomisao da bi veštačka inteligencija mogla biti alat koji će nam svima pomoći da postanemo produktivniji i bolji u onome što radimo je utešna. Meni je pomogla da budem efikasniji istraživač. AI smanjuje troškove poslovanja uštedom na marketinškim i konsultantskim uslugama. Mlađim službenicima korisničke podrške otvara pristup veštinama i iskustvu starijih zaposlenih. Takođe osposobljava frilensere i zanatlije da pružaju tehnički složenije usluge.
Za razliku od mnogih prethodnih tehnologija, veštačka inteligencija pomaže onima sa manje veština i obrazovanja, radnicima na nižim nivoima privrede. Pružajući svima veće mogućnosti, ona nudi prednost akterima sa najvećim početnim nedostacima. To znači da bi mogla da funkcioniše potpuno drugačije od automatizacije, čija je glavna svrha da zameni radnike na proizvodnoj traci, u prodaji i administrativnim poslovima.
Svi smo naravno zabrinuti da će veštačka inteligencija učiniti i više od toga, sa neizvesnim posledicama. Za sada izbor i formulisanje istraživačkih pitanja vidim kao svoj prerogativ i glavni izvor svoje konkurentske prednosti. Ali mogu da zamislim da ću u nekom trenutku biti u iskušenju da zatražim od veštačke inteligencije da sama generiše pitanja. Na to me već podstiču alati veštačke inteligencije koje koristim. Na kraju postupka koji sam opisao na početku ovog teksta, alati mi nenametljivo predlažu dalji smer ispitivanja.
Veštačka inteligencija zamenjuje mišljenje i na druge, suptilnije načine. Ona već oblikuje način na koji razmišljam o postojećim istraživanjima. Ne samo da je u stanju da rezimira sve što postoji, već mi govori i kako su srodna istraživanja povezana sa mojim radom i kako bi trebalo da razmišljam o njima. Uspostavlja veze između različitih segmenata literature koje mi ranije nisu padale na pamet.
U tome se krije velika opasnost. Trenutno se javna diskusija o uticaju veštačke inteligencije na društvo uglavnom vodi oko gubitka radnih mesta. Ali sužavanje obima ljudskog mišljenja predstavlja još veći rizik. Kada pustimo da veštačka inteligencija misli umesto nas prelazimo važnu granicu. To degradira našu kolektivnu sposobnost razmišljanja, kao i našu motivaciju da učimo da razmišljamo. A pošto je razlika između primene misli na problem i samog razmišljanja već nejasna, ta granica se lako prelazi.
U nedavno objavljenom radu nekoliko profesora sa MIT-a se bavilo intuitivnom pretpostavkom o lošim posledicama takve vrste kognitivnog rasterećenja. Autori se pitaju šta se dešava kada modeli veštačke inteligencije postanu jako dobri u pružanju one vrste kontekstualno specifičnog znanja koje može pomoći ljudima da obavljaju bilo koje zadatke kojima se bave. Takve usluge bi ljudima omogućile bolje rezultate sa manje učenja.
Ali u tome i jeste problem, jer znanje ima jedan važan eksternalitet. Dok razmišljam o tome kako da rešim svoj problem, ja doprinosim i opštim zalihama znanja o tome kako drugi mogu da reše svoje probleme. Manje ulaganje u učenje ide na štetu opštih zaliha znanja. U nekom krajnjem, distopijskom slučaju opšte znanje sasvim nestaje.
Za sada je to samo teoretska mogućnost i bolji ishodi su mogući, ali opasnost je realna. Kada pustimo da veštačka inteligencija uči i misli umesto nas, degradiramo svoje ljudske sposobnosti i rizikujemo da na kraju uništimo bazu znanja na koju se oslanja i sama veštačka inteligencija.
Rešavanje tih problema zahtevaće razvoj društvenih i profesionalnih normi o odgovarajućoj upotrebi veštačke inteligencije. Na primer, istraživači će možda obavezno navoditi sve detalje o tome kako su koristili veštačku inteligenciju, što je proces koji bi sami AI alati mogli da automatizuju, dok će odluke o tome šta se objavljuje i promoviše u velikoj meri favorizovati proizvode ljudskog uma. Organizacije poput Partnerstva za veštačku inteligenciju mogu pomoći u razvoju i usvajanju opštih načela. Biće nam potrebni i novi oblici državne regulative, kao i sa svakom novom tehnologijom.
Nov način razmišljanja o veštačkoj inteligenciji neophodan je uslov za takva rešenja. Javnom diskursu je potreban drugačiji okvir. Glavno pitanje nije šta će veštačka inteligencija uraditi nama, već šta mi želimo da ona čini za nas.
Project Syndicate, 13.04.2026.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 04.05.2026.
NOVE TEHNOLOGIJE
