„Nova pomoć preti!“[1]

 
Odmah nakon izbijanja grčke dužničke krize, dijagnoza je bila spremna: Grčka je ocenjena kao „rentijersko društvo“ („rent-seeking society“), društvo u kome određeni krugovi/slojevi uspešno konkurišu za pristup društvenom blagostanju ne bi li ga iskoristili za sticanje novca, statusa i privilegija. Dijagnoza je predstavljena kao specifična; rečeno je da Grčka predstavlja veliki izuzetak u Evropskoj monetarnoj uniji (EMU). Međutim, model objašnjenja je sasvim uopšten i čvrsto usidren u liberalno-tržišnim konceptima. Prema ovom modelu, samo se na tržištu plasirana sredstva smatraju produktivnim, dok se sve socijalne beneficije i celokupan javni sektor posmatraju kao neproduktivne rente.[2] Na primeru Grčke se oštro sprovodi ono što predstoji državama-članicama Evropske monetarne unije koje uvoze kapital. Grčka nije izuzetak, već probni slučaj na kome se treba pokazati koliko konsekventno se režim zajedničke valute može odbraniti liberalnom tržišnom politikom konsolidacije.

Sada se ne može poreći da određeni akteri u Grčkoj u znatnoj meri uživaju privilegije i finansijske prednosti. To se odnosi i na isplate penzija osobama koje su odavno umrle i dodataka za slepe onima koji to nisu. Međutim, ovde se pre radi o primerima potpuno nerazvijene javne uprave. Oni ne dokazuju da treba da postoji manja javna uprava, već bolja, zasnovana na tačnijem i efikasnijem radu. Grčka je klijentelistička, a ne socijalna država. Njene usluge socijalne države su nerazvijene i partikularističke. Aktuelna kriza, koja nije isključivo dužnička već predstavlja i izraz neravnoteža unutar privredno suviše heterogene eurozone,[3] mogla bi se iskoristiti za transformaciju klijentelističke u socijalnu državu. Međutim, postoje dva problema: grčka država je bankrotirala, a tržišno liberalna strategija reforme kojoj je Grčka podvrgnuta, pod nadzorom „Trojke“ iz EU, Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda, predviđa, doduše, ukidanje klijentelističke države,[4] ali nema za cilj izgradnju socijalne države. Cilj je minimalistička država konsolidacije.

U štampi i međunarodnoj literaturi navode se ukupno četiri grupe aktera koji se smatraju odgovornim za specifičan oblik grčkog „rentijerskog društva“:

(1) Partijska vladavina, tj. pokroviteljstvo i klijentelizam koji su izazvali preobiman, neefikasan i preskup javni sektor;

(2) Neodgovorni sindikati koji su se, ne osvrćući se na tržišne signale i konkurentnost, izborili za neproporcionalni porast zarada i socijalnih beneficija;

(3) Neodgovorni viši slojevi (brodovlasnici, bankari) koji su tesno umreženi s političkom elitom i čije su se poreske privilegije u velikoj meri odrazile na poreski moral viših srednjih slojeva pravnika, lekara itd;

(4) Interesni savez viših slojeva s međunarodnim akterima: u skladu s time su grčki viši slojevi proteklih decenija posredovali između grčke klijentelističke države i niza vodećih međunarodnih investicionih preduzeća (evropski ogranak Goldman-Saks na čelu s Marijom Dragijem, Dojče bank, Sosiete Ženeral, Kredi Agrikol, Deksija), preduzeća za visoko i niskogradnju (Hoh-Tif), opremu (Simens), naoružanje i brodogradnju (Tisen-Krup, Kraus-Mafaj, Rajnmetal). Samo u malom broju ovih slučajeva – na primer, u slučaju Simensa – moglo je biti dokazano podmićivanje. Čini se da se u većini slučajeva pre radi o dobro funkcionišućim mrežama.

Svi ovi faktori i interesne grupe imaju svog udela u grčkoj krizi. Ona je rezultat dosledne deindustrijalizacije zemlje povezane s usmerenošću ka kreditiranom uvozu. Grčka nije uspela da iskoristi pristupanje Evropskoj monetarnoj uniji za porast svoje konkurentnosti. Naprotiv: pri kontinuiranom rastu od preko 4 odsto, njeni godišnji bilansi su izgledali sve gore. Samim tim, rasla je i potreba za kreditom. Pri tome su grčki viši sloj, viši srednji sloj i proširenje javnog sektora igrali odlučujuću ulogu. Potrebe za profitom i potrošnjom viših i srednjih slojeva najbolje su zadovoljene stabilnom valutom, povoljnim uvoznim kreditima i poreskim privilegijama. Oni do danas dobro posluju s međunarodnim korporacijama koje nastoje da plasiraju svoje proizvode i usluge u Grčkoj. S druge strane, od proširenja javnog sektora imali su korist i niži srednji slojevi.

Međutim, reforme koje su predložili međunarodni ekonomisti, a u velikoj meri ih je sprovela „Trojka“, skoro potpuno su zanemarile tačke (3) i (4), usredsređujući se na tačke (1) i (2). Modernizacija „rentijerskog društva“ („rent-seeking society“) koja je uvedena Memorandumima I (2010) i II (2012), kao i kroz Srednjeročnu fiskalnu strategiju 2012 – 2015 (2011) je stoga usmerena na modernizaciju države u smislu smanjenja javnog sektora, ograničavanja javnih izdataka i porasta efikasnosti administracije, s jedne strane, i na nov pristup uređivanju odnosa rada i kapitala, s druge. U političkom smislu, uprkos velikim uličnim protestima, ovo je utoliko više izvodljivo, s obzirom na to da su viši i srednji slojevi koji su dobro povezani s političkom elitom ionako imali malo interesa za održavanje ili proširenje slabo razvijene partikularističke grčke socijalne države i njenih malih javnih izdataka. Ovi slojevi imaju privatna zdravstvena osiguranja, idu na operacije u Englesku, SAD ili Nemačku i šalju svoju decu u privatne škole u Grčkoj i univerzitete u inostranstvu.

I zaista, od 2010. godine je smanjen javni sektor, a javni izdaci su redukovani. Najpre jedan broj upražnjenih radnih mesta nije popunjavan, plate su smanjene, a vanredna plaćanja poput 13. i 14. plate potpuno su ukinuta 2012. godine. Od ove godine je uz to došlo do otpuštanja službenika u javnom sektoru (4.000 2013. godine, 15.000 do kraja 2014) – uz najavu da će se jedan deo tih radnih mesta popuniti kvalifikovanim mlađim kandidatima/kandidatkinjama. Do 2015. godine biće ukinuto 150.000 radnih mesta u javnom sektoru. Posledice ograničavanja javnih izdataka prvo su osetili penzioneri i penzionerke, bolesni i đaci, kao i svi zaposleni u javnom sektoru kojima je porastao obim poslova, a zarade smanjene između 15 i 30 odsto – ako su ih uopšte i dobijali. Mnogi na isplatu zarada čekaju mesecima. Važan deo smanjivanja javnog sektora trebalo je da predstavlja privatizovanje preduzeća u javnom vlasništvu. U tu svrhu osnovana agencija je do danas ostvarila neznatne rezultate. Samo u visokoproduktivnim oblastima kao što je Pirejska luka ili državni lutrijski monopol došlo je do uspešne (delimične) privatizacije. Sve u svemu, rashodi u javnom sektoru su smanjeni za 25, a porezi povećani za više od 20 odsto.

Od odlučujućeg značaja su promene u odnosu rada i kapitala. Reforme oko kojih su se usaglasili Trojka i grčka vlada u najvećoj meri slede slobodnotržišnu agendu i u mnogim tačkama se poklapaju s predlozima koje je 2010. izložio grčki Savez industrijalaca: smanjivanje zarada putem zakona, snižavanje minimalne zarade i neoporezivog egzistencijalnog minimuma (za 22 odsto, a za novopridošle na tržište rada za 32 odsto), smanjivanje socijalnih doprinosa koje uplaćuju poslodavci, fleksibilizacija tržišta rada kroz smanjivanje naknada za otkaz, smanjivanje otpremnina i isključivanje posredovanja pri sporovima zaposlenih i poslodavaca i deregulacija formiranja zarada izvan preduzeća (što je zbog mnoštva granskih sindikata i nedostatka sindikalne krovne organizacije ionako bilo slabo razvijeno). Pomena su vredna i sužavanja nadležnosti Komisije za konkurenciju, angažovanje spoljnih stručnjaka za nadzor privrednih aktivnosti i izdavanje dozvola za privrednu delatnost, umanjeni porezi za izvoznike i ograničenja na polju zaštite životne sredine, koja u novije vreme uključuju i izdavanje dozvola za gradnju u turistički prespektivnim oblastima koje su pod režimom ekološke zaštite. Interesi kapitala znatno jačaju u odnosu na zahteve rada, gde je došlo do smanjenja od preko 15 odsto.

Verujući u uspeh politike jačanja ponude i blagoslova financijalizacije,[5] što je bilo zajedničko svim članicama EMU, Grčka je nakon uvođenja eura snizila poreze, a zadržala poreske privilegije viših slojeva[6] i Grčke pravoslavne crkve, i dalje tolerišući izbegavanje plaćanja poreza od strane srednjih slojeva. To je rezultiralo padom javnih prihoda sa 43 na 37 odsto bruto nacionalnog proizvoda (BNP) uz odgovarajući porast javnog zaduženja. Mere koje se sprovode od 2010. godine nisu otklonile ovaj poremećaj. Naprotiv: porezi na dobit su dalje snižavani, a porezi na prihode i akcize i dažbine za nepokretnosti kojima u Grčkoj zbog ekonomije pretežno zasnovane na porodici koja se na taj način štiti od inflacije, raspolaže svako domaćinstvo, delom su drastično povećane. Poreske privilegije su u velikoj meri ostale netaknute.

Cilj svih ovih mera je da se smanje svi „neproduktivni“ troškovi javnog sektora i kroz internu devalvaciju ojača konkurentnost grčke privrede. Pošto je Grčkoj unutar EMU spoljna devalvacija sopstvene valute onemogućena, a započeti put ka financijalizaciji treba nastaviti, preostaje joj – prema agendi slobodnog tržišta – pored povećanja produktivnosti i migracije rada, još samo snižavanje zarada. Njime se grčkom izvozu trebaju dati krila i privući strane direktne investicije i na taj način postepeno eliminisati strukturalna neravnoteža između zemalja s bilansnim deficitom, kao što je Grčka, i onih s bilansnim suficitom, kao što su Nemačka, Holandija, Austrija ili Finska. U središtu raznih evropskih „spasonosnih paketa“ koje podržava i opozicija u nemačkom Bundestagu, takvo jačanje konkurentnosti kroz unutrašnju devalvaciju, tj. pre svega kroz smanjivanje zarada i umanjivanje troškovnog faktora zvanog javni sektor, služi kao protivusluga za dobijanje novih kredita.[7]


Izrasti iz krize? Alternative štednji?

Ma koliko jednostrana slobodnotržišna agenda bila – alternative su retke. Zahtevi za povećavanjem javnih rashoda ne bi doveli samo do nesrazmernog rasta zaduženosti. Imajući u vidu strukturalno stanje stvari u Grčkoj kao polazišnu tačku – visoka okrenutost ka uvozu, veliko područje rada na crno, utaja poreza i ekstremno mali proizvodni sektor koji sa samo 15 odsto učestvuje u BNP – nedostaju uslovi za jačanje rasta koji bi sam sebe izdržavao i zatim povećavao prihode javne kase i tako vodio ka izlasku iz krize. Tek obimni programi zasnovani na konjunkturi koji se već neko vreme zahtevaju, vodili bi ka jačanju potrošnje i tako mogli da kratkoročno pomognu, ali ne i da prevaziđu strukturalne slabosti grčke privrede.

Zahvati u tarifnu autonomiju kroz decentralizaciju tarifnog sistema, smanjivanje zarada kroz jačanje konkurencije, naročito u oblasti nižih zarada, pravdaju se tako što se navodi da su zarade u Grčkoj između 2000. i 2008. godine u poređenju s Evropom rasle daleko iznad proseka. Tome je u velikoj meri doprinela jedinstvena kamatna politika Evropske centralne banke koja je usporavala kretanje cena u zemljama s niskim rastom cena kao što je Nemačka i time doprinela rastu njihovih izvoznih suficita, dok je u zemljama poput Grčke suviše jeftinim kreditima dodatno zagrevala snažan rast zarada i cena i ukupne unutrašnje konjunkture. Tako je došlo do toga da su zarade u Grčkoj rasle brže nego u drugim zemljama i da su se grčki prihodi po glavi stanovnika mogli približavati evropskom proseku u odnosu na koji su i dalje bili u velikom zaostatku. Važno je, međutim, ustvrditi da je pomenuti rast zarada tokom poslednjih 15 godina uvek zaostajao za rastom produktivnosti. Što se tiče javnog sektora, grčki se (u zavisnosti od metode obračunavanja) s 21-24 odsto zaposlenih nalazi negde oko evropskog proseka, znatno je veći od nemačkog (14), otprilike iste veličine kao britanski, ali znatno manji od francuskog sa 30 odsto i danskog i švedskog (32-33 odsto).

Međutim, usled natprosečno visokog rasta zarada, troškovi su veoma porasli: u toku poslednjih 10 godina u Grčkoj za 110 odsto (radi poređenja: u Nemačkoj 13%, Francuskoj 30%, Italiji 40%, Španiji 50%). Sasvim je drugo pitanje da li je efikasnost grčkog javnog sektora slična onoj u Nemačkoj ili Britaniji. U grčkoj klijentelističkoj državi to svakako nije slučaj, što je u velikoj meri i doprinelo smanjenju konkurentnosti grčke privrede. Problem je samo u tome što slobodnotržišna terapija putem unutrašnje devalvacije, koju zastupa Trojka, javni sektor uzima u obzir samo kao faktor troškova, a ne kao faktor produktivnosti. Na taj način se smanjivanju podređuje interes za modernizaciju javne uprave u Grčkoj. To drugačije vidi takozvana Radna grupa,[8] grupa eksperata koju finansira EU da grčkoj vladi pruža tehničke savete. Ona se ne zalaže za smanjivanje javnog sektora, već za njegovo modernizovanje: organizaciono ga preurediti, osoblje premestiti tamo gde za njim postoji potreba i približiti ga građanima. U slučajevima sporova, Trojka je, međutim, nadglasavala Radnu grupu. Tako je Trojka svojim „uspehom“ smatrala nameru grčke vlade da do kraja 2014. otpusti 15.000 ljudi iz javnih službi.

Pored smanjivanja penzija, počelo se i s reformom veoma usitnjenog penzijskog sistema. Na toj reformi su padale ranije vlade, na primer vlada Kostasa Simitisa 1996-2004, u ekonomski boljim vremenima. Odavno je bilo jasno da bi grčki penzijski sistem, prema računicama OECD, u 2050. godini dostigao do 12 odsto BDP, nasuprot proseka EU gde se očekuje manje od 3 odsto. Tako nešto je za društvo koje ubrzano stari, kakvo je grčko društvo, nemoguće izdržati. Zbog toga je u julu grčki parlament odlučio da se starost za odlazak u penziju za muškarce i žene pomeri sa 60 na 65 godina, da se prevremeno penzionisanje predupredi oštrim kaznama, a delimične penzije za zaposlene pre navršene 55. godine potpuno isključe. Broj penzijskih fondova treba do 2018. godine da se smanji na tri i poveže sa smanjivanjem izdataka za zanimanja kao što su advokati, novinari i lekari. Upadljivo je, najzad, da je u svim ovim nastojanjima da se štedi budžet za odbranu ostao u velikoj meri pošteđen. Sa 4,5 odsto BDP on spada među najviše u svetu (prosek OECD: 1,75-2,00 odsto). Isporuke oružja su za više slojeve u Grčkoj i za političku elitu – a i za međunarodne koncerne – uvek predstavljale omiljenu poslovnu delatnost. Istovremeno se stiče utisak da se u vreme ubrzano opadajuće lojalnosti prema državi nastoji obezbediti barem lojalnost vojske.


Uspesi, nada?

Ova politika konsolidacije kojom je smanjen javni budžet za 20 odsto (oko 50 milijardi eura) i BDP za 30 odsto, dovela je Grčku do najteže, sada već četvorogodišnje recesije, pri čemu državni prihodi i dalje opadaju, a stopa nezaposlenosti dostiže 27 odsto, sa 57 odsto mladih koji traže posao. Oni koji i uspeju da nađu posao, moraju računati sa znatno pogoršanim uslovima. Uz zaposlenike, među najveće gubitnike ovakve politike ubraja se donji srednji sloj. Oni snose posledice drastično smanjene potražnje na grčkom tržištu. Više od 60.000 malih i srednjih preduzeća (kod kojih, s izuzetkom agrarnog sektora, radi 57 odsto zaposlenih u Grčkoj; kao poređenje: u industrijskoj zemlji Nemačkoj je takvih 18 odsto) bankrotiralo je od 2010. godine do danas. Grčku ekonomiju, zasnovanu na porodičnom privređivanju, koja je niskoproduktivna i s nedostatkom količina proizvoda koji bi je na međunarodnim tržištima učinili konkurentnom i zbog toga je usmerile ka domaćem tržištu, odlikuje gubitak fundamenta društva čija kohezija u suštini počiva na porodičnoj solidarnosti umesto na univerzalističkim socijalnim beneficijama države.

Grčka trenutno proživljava fazu sličnu onoj iz doba industrijalizacije srednje i severne Evrope: radi se o nastanku klase bez imovine koja je prisiljena da svoj rad ponudi po minimalnim uslovima.[9] Razlika je samo u tome što u dogledno vreme u Grčkoj neće nastati izvozno sposobna „velika industrija“, a dalje će se demontirati dosad slaba partikularistička socijalna država. To se najjasnije vidi na primerima uništavanja zdravstvenog sistema – prema zvaničnim podacima, preko 40 odsto stanovništva ostalo je bez zdravstvenog osiguranja, rasta broja samoubistava i beskućnika, kontinuiranog neželjenog iseljavanja onih s boljim kvalifikacijama. Trenutno se ograničava i zaštita od aukcijske prodaje glavnog prebivališta, tako da se može očekivati talas aukcijskih prodaja nekretnina. Istovremeno, u Grčkoj se u uslovima recesije dugovi postojano uvećavaju uprkos odluci o granici zaduživanja na nivou od 100 milijardi eura i uprkos kamatama na kredite pomoći iz inostranstva koje su neznatno iznad stope inflacije. Prilikom izbijanja krize oni su iznosili 130 odsto BDP, a danas 175 odsto. Oko 30 odsto privatnih štednih uloga je odmrznuto ili prebačeno u inostranstvo, privatna zaduženost raste, 25 odsto kredita privatnih domaćinstava i 31 odsto kredita odobrenih preduzećima se trenutno više ne otplaćuju.[10]

Ima li naznaka nade? Da li se visokim ekonomskim i socijalnim troškovima poboljšava konkurentnost grčke privrede, smanjuje strukturalna neravnoteža i time postavljaju osnove za samoodrživi privredni rast i očekivani povratak na tržište kapitala? Grčko Ministarstvo finansija računa s time da će se u 2013. godini ostvariti primarni suficit: po odbitku otplata kreditnih dugova, državni prihodi bi trebalo da prevaziđu izdatke za više od 2,5 milijarde eura. U to se može posumnjati. Izglednije je da se u budućnosti otplate odlože: na primer, isplata zarada u javnom sektoru i sektoru usluga i plaćanje usluga privatnog sektora javnom. Upotreba prihoda od privatizacije za regulisanje kratkoročnih obaveza će na srednji i duži rok dalje slabiti solventnost Grčke. Ali to su pretpostavke koje se oslanjaju na dosadašnja iskustva s grčkom budžetskom i finansijskom politikom. Uvoz zaostaje u poređenju s izvozom što je, međutim, više posledica povećane konkurentnosti nego oslabljene potražnje.

Da li uporedo sa smanjivanjem grčke javne uprave ide i njena modernizacija? Na tome se radi  – pri čemu Trojka namerava da smanji javni sektor, a Radna grupa da ga modernizuje. Po prvi put u Grčkoj postoji kompjuterizovana baza ličnih podataka. Jednog dana bi mogao funkcionisati i sistem prikupljanja poreza. Poznat je problem koji se sastoji u tome da u nekim grčkim organima uprave postoje odeljenja u kojima radi jedva još neko pored načelnika, jednog zamenika i sekretarice. Isto tako, mnogi ljudi zauzimaju mesta za koja jednostavno nemaju propisane kvalifikacije. Za neophodnu reformu potrebno je puno vremena. Faktički se ona, međutim, odvija u uslovima najveće nesigurnosti osoblja i pritiska najveće urgentnosti. Odluke o ukidanju nekog radnog mesta ili o otpuštanju neke osobe većinom su posledica kriterijuma oportuniteta: koga je najlakše otpustiti? (npr. prilikom otpuštanja zbog starosti). Zaposleni i sindikati odugovlače što je moguće više sa premeštanjem na drugo radno mesto. Stoga je preuređenje službe u skladu sa stručnim i stvarnim potrebama zaista težak poduhvat.

Dok oko 60 odsto grčkog stanovništva pozdravlja reformu i smanjivanje, uključujući i privatizaciju ili likvidaciju javnih (gubitaških) preduzeća, sindikati i zaposlenici joj se militantno suprotstavljaju. Skoro sve opštine kojima centralne vlasti nameću veliki deo tereta tih otpuštanja takođe odbacuju reformu koja se zasniva na otpuštanju radnika. One u tome vide ograničavanje svojih prava, ali i dovođenje u opasnost sistema sopstvene patronaže nad njima. Više od 40 gradonačelnika preti ostavkama ili su ih već podneli. Sukob je toliko oštar, a ljudi toliko ogorčeni da jedva da ima mesta za stvarne argumente. Tako je i u slučajevima gde je rešenje za očito klijentelističku kadrovsku politiku u gubitaškim javnim preduzećima u privatizaciji, ali ljudi to zbog straha od privatizacije načelno odbacuju, a u tome ih ohrabruje opozicija u parlamentu.


U kilijentelističkoj državi, javna dobra su privatna
[11]

„Radi se o atinskoj tramvajskoj mreži čija je izgradnja završena neposredno pred Olimpijske igre 2004. Državno preduzeće TRAM AE gazduje nad skromnom „mrežom“ od 26 kilometara (radi se, u stvari, o jednoj jedinoj liniji koja povezuje centar Atine sa Pirejom, odnosno predgrađem Glifada na obali). Preduzeće koje je s radom počelo sa 190 zaposlenih je 2004. godine prešlo u ruke vlade Kostasa Karamanlisa. Za samo pet godina režima ND (Nova demokratija, koju danas predvodi premijer Antonis Samaras), do 2009. godine, TRAM AE je nagomilao deficit u visini trocifrene milionske sume. U istom periodu je broj zaposlenih u preduzeću povećan na 690, a dužina tramvajske linije povećana za 690 metara. Drugim rečima, ekspanziju „linijske mreže“ za 2,5 odsto pratila je ekspanzija osoblja za 363 odsto.

Ovaj slučaj je u nedavnom članku novine Ta Nea (9. jula 2013) opisao novinar Jorgos Papahristos. Pri tome se on poziva na svedoke koji su 2009. godine, kada je Karamanlis pripremao prevremene izbore, neposredno doživeli ekspanziju preduzeća. Prema tim navodima, ND je svoje ljude u preduzeće ubacivala „kroz prozore i vrata, kroz svetlarnike i otvore za ventilaciju“, piše Papahristos ironično. Ova klijentelistička orgija je poslovodstvo nagnala čak i da unajmi dodatne provizorne kancelarijske prostorije kako bi se svi suvišni „plavci“ (plavo je boja Nove demokratije) uopšte mogli smestiti.“ (Kadricke)


Klijentelistička država umesto socijalne države

Čak i kada se većina Grka žali na javni sektor, on predstavlja deo njihovog koncepta obezbeđivanja egzistencije. Naravno da javni sektor u grčkoj klijentelističkoj državi realizuje i javna (dopunska) davanja[12] , ali on prvenstveno služi zadovoljavanju zajedničkih potreba. U slučaju Grčke radi se o veoma fragmentiranoj socijalnoj državi s nepreglednim brojem fondova, penzijskih i drugih sistema za zbrinjavanje. Ne postoji jedinstven sistem socijalne pomoći. Ovde bi, prema standardima razvijene socijalne države kao što je Nemačka, ljudi u uslovima aktuelne krize bili posebno upućeni na zaštitu jake socijalne države.

Još prilikom izbijanja krize, Grčka je bila jedna od zemalja s najvišom stopom siromaštva među starijima od 65 godina, pri čemu je 23 odsto penzionera raspolagalo s manje od polovine prosečnog primanja. Za njih ne postoji državna potpora. Postoji, međutim, javni sektor koji je na početku sprovođenja nametnute politike konsolidacije bio korišćen kao resurs porodične ekonomije: svaka porodica u Grčkoj nastoji da bar jednog svog člana zbrine u javnom sektoru, a od njegovih materijalnih privilegija bi onda profitirala cela porodica.

Pre izbijanja krize, plate u javnom sektoru bile su natprosečne i natprosečno su i rasle, što ga jasno razlikuje od privatnog sektora. Zaposleni u javnom sektoru mogli su da odu u penziju s navršenih 55 godina, što u privatnom sektoru nije bio slučaj. Prosečna starost pri odlasku u penziju u Grčkoj je bila 61 godina, kao i u Nemačkoj. Penzije nekadašnjih državnih službenika često su nadmašivale iznos njihove poslednje plate tokom aktivnog zaposlenja, dok su one u privatnom sektoru daleko niže. Klijentelizam i štićeništvo koji u Grčkoj, kao i u većini balkanskih zemalja, poprimaju oblik konkurentskog partikularizma,[13] stvaraju pristup javnom sektoru koji, s druge strane, obezbeđuje sredstva za partikularističku porodičnu solidarnost.[14] Ova veza se sada uništava. Javni sektor se sve manje koristi kao resurs za preraspodelu unutar porodica. Međutim, mesto partikularističke klijentelističke države ne zauzima moderna univerzalistička socijalna država, već minimalistička „država konsolidacije“.


Turizam – Energija – Poljoprivreda

Turizam i poljoprivreda su dva najvažnija privredna sektora Grčke. Značajnu ulogu mogla bi igrati i energetska privreda. U turizmu se ove godine očekuje rekordna poseta. Videće se kako će izgledati bilans za 2013. godinu. Jedno se, međutim, već sada nazire: u Grčkoj će doći do jasnog porasta masovnog i jeftinog turizma. Međunarodni turistički koncerni su uglavnom u manjim hotelima jeftino zakupili smeštajne kontigente u koje sada svoje klijente šalju na „all-inclusive“ odmore. To može biti profitabilno za ove koncerne, ali ne i za male hotele i taverne. Jedni su suviše mali, nedostaje im logistika i infrastruktura da bi im masovnost posetilaca i niske cene doneli dovoljnu dobit, dok drugi zvrje prazni. Razvoju skupljeg, ekološkog turizma koji se vezuje za manje sredine i raznovrsnost turističke ponude, put je bukvalno preprečila već odobrena slobodna gradnja u turistički obećavajućim oblastima, uključujući i oblasti pod ekološkom zaštitom.

Grčki izvoz bi na kraći rok mogao da profitira od snižavanja nadnica, sve dok se niskim troškovima nadoknađuju gubici usled lošeg kvaliteta i niskog stepena inovativnosti. Sve u svemu, da bi se izvozilo i supstituisao uvoz, u Grčkoj se nakon niza godina deindustrijalizacije mora ponovo izgraditi industrija. To važi i za grčku poljoprivredu koja već godinama uvozi više životnih namirnica nego što ih izvozi. Izglede za izvoz mogla bi imati i grčka energetska privreda ako bi se integrisala u evropski sistem za podsticanje distribucije obnovljive energije.[15] Širenje sektora obnovljive energije koji je u zastoju aktuelno je zbog sloma sistema rezervi. Naime, naknade za držanje rezervi bile su suviše velikodušne, a izostalo je njihovo prilagođavanje. Zaokret na području energije je, pored toga, sprečen širenjem grčkog sistema termoelektrana na mrki ugalj.

Uz podršku javne nemačke razvojne banke KfW i kreditnim garancijama nemačke vlade u iznosu od 1,65 milijardi eura, 5 blokova termoelektrane na mrki ugalj Ptolemaida u Zapadnoj Makedoniji treba da se obnove, odnosno zamene termoelektranama na ugalj isporučenim iz Nemačke. Time će se tržište obnovljive energije zatvoriti za dolazeće decenije. Za područje obnovljive energije se, s izuzetkom termosolarne energije, niko ne zalaže. U prvom planu je usmerenje ka pretpostavljenoj lako ostvarivoj dobiti iz Transjadranskog gasovoda između Azerbejdžana i Italije,[16] koji treba da prođe kroz Grčku i Albaniju; kroz eksploataciju zlata u Severnoj Grčkoj[17] i kroz prirodni gas i naftu u Sredozemlju. Pretpostavlja se da se tu radi o veoma velikim rezervama od kojih Grčka očekuje strateški uspon i otvaranje brojnih novih radnih mesta.


Nacionalistički i civilni protestni pokreti

U više izjava o namerama u odnosu na MMF, grčka vlada i stranke koje je sačinjavaju su se „obavezivale da prihvate proces koji bi bio lišen političkog pritiska“.[18] Pri tome se grčka vlada u većoj meri oslanja na instrument predsedničkog ukaza i vanrednih uredbi kako bi izbegla zamorne parlamentarne pregovore. Vladanje u Grčkoj poprima obeležja autoritarnosti. To i ne može drugačije, ako je glavni cilj pridobijanje poverenja Evropske komisije, finansijskih institucija i finansijskih tržišta, ali ne i sopstvenog stanovništva. Tako je vlada odlučivala na osnovu naloga spolja, dok veliki deo stanovništva ide svojim putem. Prva žrtva je parlament, čije debate su ništa drugo do slepo prihvatanje ili odbacivanje neizbežnog, ruku pod ruku s nacionalističkim napadima. Van institucionalne demokratije i s one strane sve većeg jaza raspadajuće socijalne države dolazi do nastanka izuzetno aktivne scene pomagača i civilnog društva.

Nacionalističke i rasističke organizacije, pre svih fašistička partija „Zlatna zora“, već dve godine javno nude pomoć i sprovode akcije solidarnosti finansirane iz mračnih izvora. One se pri tom pozivaju na iskustva i ideologiju partikularističke porodične solidarnosti i prisvajaju pravo na samoorganizaciju i autonomno delovanje. Međutim, svojim fašističkim simbolima i akcijama za „grčke đake“, javnim kuhinjama „samo za Grke“, ponudama kao što su „lekari s granicama“ i akcijama pomoći „za grčke“ beskućnike, one žele da konačno raskinu sa civilnim ophođenjem među ljudima koje se zasniva na jednakim socijalnim pravima svih. Ovakva vrsta pomoći obraća se „žrtvama“ i ima dušebrižničko-paternalistička obeležja. Tome se suprotstavlja grčko civilno društvo koje svojim akcijama zasnovanim na političkoj samosvesti i samoorganizovanju pomaže onima kojima je pomoć neophodna, tamo gde je civilitet u velikoj meri ugrožen, a partikularistička klijentelistička država ga svojim širenjem ugrožava. Civilno društvo pomaže beskućnicima, bolesnima, izbeglicama, azilantima i ilegalnim useljenicima. Tako je u okviru inicijative „Solidarnost za sve“ (Solidarity4all-Initiative) pokrenuto više od 300 sličnih projekata.[19]

Kada je nedavno oglašeno 500 slobodnih radnih mesta u poljoprivredi, prijavilo se četvoro Grka. Uprkos visokoj nezaposlenosti, grčka poljoprivreda ne može opstati bez sezonskih radnika s Balkana. Možda su ponuđene nadnice bile suviše niske, možda finansijske rezerve porodica nisu još sasvim iscrpljene, tako da se polazi od verovanja da se pre prihvatanja takvog posla ima još vremena ili da je bolje raditi na crno. Sigurno je da jedan deo grčkog stanovništva nije dostupan na opštem tržištu rada zato što se u kontekstu socijalne privrede nalaze s druge strane tržišta i klijentelističke države. Teško je proceniti koliko je takvih. Njima u prilog ide opšteprisutan stav da ljudi neće bez pogovora prihvatiti nadničarski rad u kojem uslove diktira samo strana koja ima kapital. S druge strane, ljudima tek predstoji da nauče kako se sarađuje izvan pouzdanog porodičnog kruga, kao i da razviju međuljudske odnose poverenja – od odlučujućeg značaja u samostalnom privrednom delanju, a koje su, međutim, kratkoročni, oportunistički nazori u Grčkoj bacili u drugi plan.[20]

Poljoprivredne zadruge u Grčkoj imaju dugu tradiciju čiji je sastavni deo i to što su se nedozvoljenim radnjama u velikoj meri same diskreditovale. One državi duguju milione eura na ime PDV, jer su bez te „subvencije“ nerentabilne i u uslovima krize se često raspuštaju. Uprkos tome, zadrugarstvo je i dalje živo i privlačno. Njega podstiče i novi zakon o podršci društvenoj privredi koji je usvojen 2010. godine. Uprkos nedostatku sistema mikro-kredita, poslednjih godina je registrovano već više od 120 takvih malih zadružnih preduzeća, dok su mnoga nova upravo u fazi osnivanja. U njihov delokrug ubraja se i pružanje socijalnih usluga u najrazličitijim oblastima (produženo školovanje, zdravstvo i nega, kultura itd) ili plasman proizvoda, negovanje tradicionalnih zanimanja i čuvanje resursa (biljni semenski materijal) i zaštita životne sredine (npr. energetske zadruge).

Takvi socijalni poslovni poduhvati prostiru se od ženskih zadruga za plasman regionalnih proizvoda iz sopstvene izrade, preko zadruga seljaka i potrošača za direktnu prodaju poljoprivrednih proizvoda, do ponude direktnih usluga u svemu što se tiče bicikla; od izdavanja zadružnih novina do veoma zapaženog eksperimenta zadruge zaposlenika bankrotiranog proizvođača građevinskog materijala Vio.Me u Solunu, koja je prva u Grčkoj pokušala da preuzme preduzeće i nastavi njegovu aktivnost, samostalno upravljajući njime na zadružnoj osnovi. Ovde treba pomenuti i brojne lokalne tržnice s besplatnom robom i sisteme trampe s regionalnim valutama kojima se u gradovima unutrašnjosti Grčke isprobavaju i praktikuju novi modeli trgovine i privređivanja zasnovani na solidarnosti. Mnogo toga je ovde još uvek fluidno, pa treba sačekati da se vidi koje od ovih inicijativa su održive. Protivljenje tržištu, a posebno globalnom finansijskom tržištu, kod ovakvih poduhvata uglavnom ne igra važnu ulogu.

Dovoljno je da finansijsko tržište za projekte društvene privrede ne daje sredstva, pa se zbog toga nameće potreba za drugim modelima finansiranja i preuzimanja odgovornosti, čime se vodi borba protiv nezaposlenosti i socijalne i privredne marginalizacije slabih i najslabijih. Nasuprot tome, u prvom planu trenutnih sukoba nalazi se konflikt s grčkom državom koja najnovijim zakonodavnim izmenama u osnovama poreskog sistema koji važe za zadružno privređivanje ljude stavlja iznad profita.[21] U Grčkoj, kao i u mnogim drugim zemljama liberalnog tržišta, između tržišta i države nastaje ekonomija zajedničkih dobara, koja ne želi napuštanje socijalizma, što bi značilo paternalizam, državnu kontrolu i distributivnost, već nastoji da iskoristi razvojne potencijale koji bi i u liberalno-tržišnom kapitalizmu mogli biti atraktivni za široke srednje slojeve: dobrovoljno osiguranje, produktivnost, niži porezi, porast individualne slobode i samoorganizacije. 


Država konsolidacije

Evropska monetarna unija je izmišljena da bi se kroz tu svetsku rezervnu valutu transnacionalni koncerni Evrope učinili nezavisnijim od nestabilnosti američkog dolara. Unutar Evrope bi oscilacije kursa i, sledstveno tome, suverene ili tržišnim mehanizmima izazvane devalvacije ili revalvacije nacionalnih valuta, bile isključene. U tom cilju se zemlje članice podvrgavaju režimu konsolidacije sadržanom u kriterijumima za uvođenje eura,[22] kojem se srednjeročno daje čak i rang ustavnog dokumenta. Ovakav način privredne integracije Evrope odgovara očekivanjima vlasnika kapitala u pogledu tržišne pravde,[23] što finansijskim investitorima obezbeđuje povoljnu „klimu za investicije“. Njihova monetaristička filozofija ozakonjena je u Ugovoru iz Mastrihta. Kriterijumi kojima se daje značaj su stanje dugova, novo zaduživanje i inflacija, ali ne i razvoj produktivnosti, socijalna davanja i nivo zarada.

Danas je jasno da različiti nivoi produktivnosti i troškova – a time i različiti nivoi konkurentnosti – između pojedinačnih zemalja članica i regiona unutar evropskog monetarnog prostora, više ne mogu biti ujednačeni putem prilagođavanja deviznog kursa. Ujednačavanje minimalnog nivoa socijalnog standarda i bilansa izdataka na tom planu, kao i neka vrsta finansijskog poravnanja između zemalja, kao što je to dominantna praksa u okvirima nacionalnih država, čime bi se izašlo iz okvira distributivne funkcije evropskog regionalnog i konverzijskog fonda, nije predviđeno i nije ni za očekivati, kao što nije ni monetarizacija državnih izdataka kroz direktno finansiranje država putem Evropske centralne banke.[24] Ovaj konstrukt jednostrano distribuira opterećenja na teret slabijih zemalja Južne Evrope i favorizuje jake zemlje koje usled svojih platno-bilansnih suficita kapital izvoze u zemlje s deficitom: dok konkurentnost izvoznih industrija u zemljama s platno-bilansnim suficitima jača zbog potcenjenog eura,[25] zemlje s platno-bilansnim deficitima treba da, kroz kresanje javnog sektora i snižavanje troškova rada, pribegavaju „internoj devalvaciji“ onoliko dugo koliko je potrebno da se pridobije poverenje međunarodnih davalaca kapitala, tj. sve dok davaoci kapitala ne postanu sigurni da će im se kapital, uz dobit, vratiti. U ovom kontekstu Grčka nije usamljen slučaj, već predstavlja test: može li EU uspešno primeniti režim konsolidacije monetarne unije i time osigurati poverenje finansijskih tržišta i zemalja poverilaca u euro? Može li ona sprečiti da se zemlja kao što je Grčka u slučaju krajnje nužde proglasi nesolventnom i prestane s otplaćivanjem dugova na koje se obavezala potpisivanjem odgovarajućih ugovora?


Nad-vladanje

Programi pomoći EU Grčkoj, kao i drugim zemljama kojima je pomoć potrebna, odvijaju se u skladu sa strategijom produbljene integracije privrednih i finansijskih politika. Proširujući u Lisabonskom ugovoru dogovorene zajedničke zadatke, nacionalne države treba da se odreknu pojedinih nadležnosti: prvobitno ih prenoseći na Trojku, a kasnije i na Evropski parlament i Evropsku komisiju u svojstvu evropske vlade. Zbog toga ih podržava i veći deo integracionistički usmerene levice koja krizu Evrope vidi pre svega u daljem održavanju nacionalnih nadležnosti („nacionalnih egoizama“), a koje je moguće otkloniti samo s „više Evrope“.[26] Oni tu ubrajaju i pozajedničavanje dugova (kroz euro-obveznice[27] ili fond namenjen otplati dugova[28] ) svih zemalja eurozone, dakle kao mogućnost da se, kao u vreme uvođenja eura, uzmu krediti po povoljnim kamatama, ali uz obavezu stalnog smanjivanja državne zaduženosti.

Pošto se ovim pozajedničavanjem dugova izlazi iz okvira nacionalnih budžetskih zakonodavstava i ulazi u njihovu evropeizaciju, takve obaveze bi, u slučaju potrebe, trebalo da se nameću i protiv volje nacionalnih parlamenata i vlada. Nova ključna reč je „nad-vladanje“,[29] najpre – kao što se videlo na primeru Grčke – u vidu autoritarnog zahvata u nacionalnu demokratiju, pa sve do ispunjavanja zahteva Trojke putem predsedničkih dekreta. Na srednji rok, nadaju se višem stepenu demokratskog legitimiteta otelotvorenom u Evropskom parlamentu kao evropskom zakonodavcu. Međutim, bez obzira na to da li je to autoritarno ili demokratski legitimno, od politike konsolidacije se ni u kom slučaju ne sme odustati, čak i kad iskustvo pokazuje – što se vidi kod Štreka – da se time u osnovi protivreči predstavama o mogućnosti tehnokratskog vladanje celim društvom.[30] Ovde se stavlja u izgled ili čak obećava nešto što neće funkcionisati.

Ipak, alternativa takvoj politici konsolidacije kojom se kupuje vreme, a ne teži ka realističnom cilju, bilo bi priznanje da velik deo dugova koji su se godinama gomilali kao posledica platno-bilansnih viškova zemalja-izvoznica kapitala i deficita zemalja-dužnika, više nije moguće vraćati. Ovde se radi o nečemu većem od državnih dugova. Radi se i o plaćanju računa za isporučene usluge i robu. Izvoznici kao što su BMV, Mile ili Bajer su u inostranstvu ostvarili imetak od preko hiljadu milijardi eura, što će jednim delom morati da otpišu.[31] Ili je, pak, njihov izvoz bio plaćen, ali se ti iznosi danas vode na tzv. potražnoj strani u emisionim bankama zemalja koje imaju viškove. Najveći deo takvih bilansa deponovan je kod nemačke Bundesbanke i samim tim je na teretu nemačkih poreskih obveznika koji ove gubitke moraju snositi i na taj način naknadno subvencionisati profite izvozne industrije sopstvene zemlje.[32] Pitanje je da li će ovo gigantsko preusmeravanje privatne dobiti na teret poreskih obveznika uslediti unutar eurozone ili između zemalja u eurozoni i onih koje iz nje izađu.


Brisanje dugova

U Grčkoj za sada nema jasnog stava o tome da li treba ostati u eurozoni ili izaći iz nje. Dve trećine stanovništva je za ostanak, mahom zbog straha od haosa koji bi nastao zbog bankrotstva države i povratka na drahmu, ali i zbog toga što „nad-vlada“ Trojke, Brisela, Berlina i dr, zaista obećava neke prednosti. Ova većina, zajedno sa svim opozicionim partijama, odbacuje memorandumsku politiku štednje kao nepravednu i katastrofalnu. Država konsolidacije im ne nudi socijalnu sigurnost, te je stoga odbacuju. Ali, od izlaska iz eurozone oni očekuju još veće probleme zato što bi on značio nemogućnost da se dobiju i dalje neophodni krediti i, pre svega, zbog toga što bi ih onda Evropa prepustila njihovim političkim elitama i višim slojevima. Na taj način mnogi u Grčkoj polažu nadu u otpis dugova od strane poverilaca, nadaju se brisanju dugova i ostanku u eurozoni, odobravajući nastavak režima „nad-vladanja“.

Brisanje dugova – uz izlazak iz eurozone ili bez njega – išlo bi u prvom redu na teret drugih zemalja eurozone, na koje otpada oko 90 odsto od sadašnjih 315 milijardi eura potraživanja. Zemlje kao što su Francuska i Nemačka morale bi da računaju s gubicima koji se mere milijardama, ali i manje zemlje eurozone, kao što je Slovenija, čiji dohodak po stanovniku leži daleko ispod grčkog, morale bi da snose teret tih gubitaka. Verovatno bi u tim zemljama postali glasniji oni koji se zalažu da Grčka, nakon brisanja dugova i jedne vrste nametnutog državnog bankrotstva, mora da izađe iz eurozone. Eksplozivni potencijal protesta u zemljama sa sličnim platnim obavezama bi verovatno porastao i imao naknadna dejstva: Irska i Portugal bi zauzele stav da se i njihovi dugovi moraju brisati. Sve dok se diskusija o brisanju dugova vezanom za izlazak iz EMU ne završi obavezujućom odlukom, inostrani investitori neće investirati u grčka preduzeća jer će nadvladati strah da će njihov ulog kasnije biti konvertovan u bezvredne drahme. Stoga ne čudi to što EU traži nove izlaze.

Međutim, novi krediti bi ukupni dug povećali do te mere da se njegovo otplaćivanje više ne bi moglo pouzdano obećati: sposobnost neke zemlje da se zadužuje, dakle sposobnost da se kroz privredni rast i internu devalvaciju dugovi samostalno otplaćuju, koju MMF procenjuje na 110 odsto BDP[33] , bi s preko 170 odsto bila daleko od mogućeg. Čak i da se ostvari trenutno jedva realističan privredni rast od 4 odsto godišnje, Grčka bi svake godine morala da ostvari primarni višak od preko 10 odsto, a ta sredstva bi bila iskorišćena za otplatu dugova, što bi bilo bez presedana.[34] Zbog toga se sada, nakon izbora u Nemačkoj, glasno razmišlja o tome da se granice sposobnosti za zaduživanje obračunavaju drugačije, tj. znatno velikodušnije.[35] To se svodi na dobro poznatu strategiju da se novim kreditima kupuje vreme, a problemi guraju u budućnost. Čak se ni direktna pomoć iz budžeta Evropske komisije ne čini kao dobar izlaz jer po sadašnjem zakonu takva sredstva mogu da se koriste samo za finansiranje projekata. Grčka poslednjih godina nije bila u stanju da takvu pomoć koristi u obimnijem opsegu, pa je tako propustila da povuče 13 milijardi eura, ali i da ih je dobila, ne bi znala kako da ta sredstva upotrebi u produktivne svrhe i za ubrzavanje rasta.


Povratak na drahmu – državno bankrotstvo?

Brisanje duga i ostanak u eurozoni – s grčke tačke gledišta, to je najprivlačnije rešenje, čak i ako se na taj način poveća euro-politički eksplozivni potencijal. U novije vreme se, međutim, čuju i glasovi onih koji se zalažu za izlazak iz eurozone. Na takvim programskim osnovama nastale su dve nove stranke[36] : partija „Plan B“ koju je osnovao Alekos Alavanos, politički otac i prethodnik šefa stranke Siriza[37] Aleksisa Ciprasa, i partija „Drahma. Pokret 5 zvezdica“ koju vodi nekadašnji funkcioner PASOK Teodoros Kacanevas. „Plan B“ je nastala otcepljenjem od najveće opozicione stranke Siriza, koja bi sa sadašnjih 28,4 odsto podrške prema 28,9 odsto za aktuelnu vladajuću Novu demokratiju pri eventualnim novim izborima imala ozbiljne šanse da dobije mandat za formiranje vlade. „Plan B“ zahteva jednu vrstu regulisanog državnog bankrotstva sa suspenzijom svih plaćanja. Ona se, međutim, nada i podršci EU i Evropske centralne banke jednom nacionalnom „Nju dilu“ po uzoru na vreme američkog predsednika F.D. Ruzvelta.

Partija „Drahma“ ide i dalje od toga. Ona se zalaže da se u jesen održi referendum o izlasku iz eurozone i, pod vođstvom Italije, a zajedno s drugim Južnoevropljanima, izađe iz eurozone koja suviše ograničava njihov monetarni suverenitet i narode suprotstavlja jedne drugima. Kratkoročno, obe stranke igraju samo jednu ulogu: one slabe Sirizu i time jačaju partiju premijera Samarasa. Ukoliko im to donese priliv članstva zato što želja za nacionalnim samoodređenjem – prema devizi „suveren je onaj ko sopstvenu valutu može da devalvira i revalvira, i u nuždi može da proglasi i bankrotstvo“– preteže u odnosu na strah od haosa i sopstvene političke elite, pojaviće se sasvim novi euro-politički eksplozivni potencijali: istupanje Grčke moglo bi imati nesavladive posledice, istupanje drugih zemalja i čak i kraj eura. I to je jedan od razloga da se kaže: Grčka nije izuzetak u Evropskoj monetarnoj uniji, već ispit za nju.

 
Autor je direktor Fondacija Hajnrih Bel u Beogradu.

Sa nemačkog preveo Milan Bogdanović

Peščanik.net, 09.12.2013.

———–    

  1. H Efimerida ton Syntakton (Zadružne redakcijske novine) 21. avgusta 2013. o najavi nemačkog ministra finansija Šojblea (Schäuble) da će Grčkoj naredne godine biti potrebni novi „paket pomoći“, praćeni daljim zahtevima: http://www.efsyn.gr/?p=94921
  2. Značajne pokazatelje preuzimam iz analize Marije Markantonatu (Maria Markantonatou): „Dijagnoza, tretman i efekti krize u Grčkoj“ („Diagnosis, Treatment, and Effects of the Crisis in Greece“). Institut za studije društva Maks Plank, Radni dokument 13/3: http://www.mpifg.de/pu/mpifg_dp/dp13-3.pdf
  3. Martin Feldštajn: „Neuspeh eura“ („The Failure of the EURO“), Foreign Affairs, januar/februar 2012: http://www.foreignaffairs.com/articles/136752/martin-feldstein/the-failure-of-the-euro
  4. Klijentelistička država živi od sistematske korupcije. Iz perspektive SAD, koja se godinama najodlučnije angažuje protiv korupcije širom sveta, korupcija je nedopustiv uticaj na privredno nadmetanje na transparentnim tržištima. U tom smislu i aranžmani koji vode ka socijalnoj državi deluju kao usmerena distorzija tržišta.
  5. Time se označava proces kroz koji finansijski sektor ostvaruje prednost nad sektorom realne privrede. On je povezan sa deregulacijom finansijskih tržišta, ekonomsko-političkom uzdržanošću politike (Gerhard Šreder: privreda se odvija u privredi), uvećanjem zaduženja preduzeća i budžetskih deficita, rastućom nejednakošću primanja i imovine i globalnim neravnotežama.
  6. Grčki brodovlasnici, koji poseduju jednu od najvećih trgovačkih flota na svetu, trenutno paušalno plaćaju 140 miliona eura poreza. Za sledeću godinu je dogovoreno udvostručenje ove paušale. Na međunarodnom nivou to, usled realistične pretnje promene vlasništva, nije neobično, ali u trenutnoj krizi koja malog vlasnika kioska gura u propast, nema apsolutno nikakve veze s pravičnim oporezivanjem.
  7. Vidi Kristijan Timan (Christian Thimann) – generalni direktor Evropske centralne banke i savetnik njenog predsednika Marija Dragija (Mario Draghi): „Konkurentnost kao lajtmotiv“ („Wettbewerbsfähigkeit als Leitmotiv“), Frankfurter Allgemeine Zeitung, 3. avgust 2013. Centralna poruka Grčkoj: Unutrašnja devalvacija! Istovremeno, Timan skreće pažnju na to da se deficitarnoj zemlji poput Grčke nije moglo pomoći ni drastičnim povećanjem zarada u zemljama suficita kao što je Nemačka. Šta bi se dobilo time što bi grčki srednji slojevi ubuduće više kupovali automobile marke „Tojota“ nego „BMV“? Grčka bi morala da proizvede i uspešno prodaje sopstveni automobil.
  8. http://ec.europa.eu/commission_2010-2014/president/taskforce-greece/
  9. U tom pravcu razmišlja Aristos Doksijadis (Aristos Doxiadis): „Grčka privreda. Mali privrednici, rentijeri, oportunisti – institucije, mentaliteti“ („Griechische Wirtschaft. Kleinunternehmer, Rentiers, Opportunisten – Institutionen, Mentalitäten“), Lettre Internationale 094, jesen 2011 (Izvod: http://www.lettre.de/archiv/94-doxiadis), engleski: „The real Greek economy: owners, rentiers, opportunistis“, Open Democracy, 23. septembar 2010: http://www.opendemocracy.net/aristos-doxiadis/owners-rentiers-opportunists
  10. Upor. Šarl Viploš (Charles Wyplosz), Greška pri grčkom oprostu duga mogla bi ugroziti eurozonu (Messing up the Greek debt relief could endanger the Eurozone), 23.9.2013: http://www.voxeu.org/article/next-greek-package-dangers-ez
  11. Nils Kadricke (Niels Kadrizke): „Prodaja javnih dobara u jeku ekonomske depresije i duboke krize javnih finansija predstavlja ekonomsko nedelo“, NachDenkSeiten, 16.07.2013: http://www.nachdenkseiten.de/?p=17985
  12. Primer javnih dopunskih usluga je obrazovni sistem. Postoji javni obrazovni sistem s obaveznim školovanjem i besplatnom školom. Međutim, ko god želi da njegova deca dobiju diplomu, mora ih u popodnevnim časovima slati u veoma skupe privatne dopunske škole u kojima nastavnici javnih škola ostvaruju dodatnu zaradu. Bez tih dopunskih škola, praktično niko ne stekne grčku srednjoškolsku diplomu!
  13. Javljaju se sledeći primeri: borba za vlast (uglavnom između partija); ko pobedi na izborima, uzima državu u posed (state capture), raspoređuje javna dobra prema partikularističkim, ali ne i predvidivim aspektima (klijentelizam, pokroviteljstvo); ne postoji granica između javnog i privatnog; neformalne institucije i lični odnosi sprečavaju formalne institucije i vladavinu prava; vlada kolektivistički mentalitet; vlade se pozivaju na odgovornost (npr. optužuju za korupciju) samo nakon što izgube vlast. Vidi izveštaj „Kontekstualni izbori u borbi protiv korupcije: naučene pouke“ („Contextual Choices in Fighting Corruption: Lessons Learned“). NORAD (Norveška agencija za razvoj i saradnju) Izveštaj 4/2011 – studija: http://norad.no/en/tools-and-publications/publications/publication?key=383808
  14. Vidi Valtraut Šelkle (Waltraut Schelkle): „Fanatizam Centralne banke“ („Der Fanatismus der Zentralbank“), Frankfurter Allgemeine Zeitung, 23.2.2012. Isti argument i kod Doksijadisa (napomena 9).
  15. Vidi http://erene.org. ERENE je skraćenica za European Community for Renewable Energy (Evropska zajednica za obnovljive energije).
  16. On će biti konkurencija Južnom toku „Gasprom”.
  17. Vidi reportažu Aleksandrosa Stefanidisa i Ferija Bacogloua o konfliktima povodom eksploatacije zlata: „Zemlja u plamenu“ („Land in Flammen“) Süddeutsche Zeitung magazin, br. 15/2013: http://sz-magazin.sueddeutsche.de/texte/anzeigen/39803/Land-in-Flammen
  18. Dokumentovano kod Markantonatua (napomena 2).
  19. Vidi http://www.solidarity4all.gr
  20. O tome: Doksijadis (napomena 9).
  21. Iscrpno o grčkom civilnom društvu, Olga Drosu (Olga Drossou): „Grčko civilno društvo – borba za ljudska prava i civilizovanje jedne preopterećene zemlje“ („Griechische Zivilgesellschaft – Kampf für Menschenrechte und Zivilisierung eines überforderten Landes“). Nacionalna mreža za civilno društvo (BBE), BBE Europa-Nachrichten- Newsletter für Engagement und Partizipation br. 4, 3.6.2013: http://www.b-b-e.de/fileadmin/inhalte/aktuelles/2013/06/enl04_gastbeitrag_drossou.pdf
  22. Ovde pratim argumentaciju Volfganga Štreka (Wolfgang Streeck), Kupljeno vreme. Odložena kriza demokratskog kapitalizma (Gekaufte Zeit. Die vertagte Krise des demokratischen Kapitalismus), Frankfurt na Majni, 2013, Poglavlje III: Politika države konsolidacije: neoliberalizam u Evropi (Die Politik des Konsolidierungsstaates: Neoliberalismus in Europa).
  23. Vidi Štrek, s. 91/92. Štrek pod pojmom tržišne pravde podrazumeva „raspodelu rezultata proizvodnje prema oceni individualnog doprinosa učesnika na tržištu“. Nasuprot tržišnoj pravdi, on navodi socijalnu pravdu. Ona se „meri kulturnim normama i oslanja se na statusno, a ne ugovorno pravo. Ona prati kolektivne predstave pravednosti, pravičnosti i reciprociteta, dopušta pravo na minimalni nivo životnog standarda nezavisno od privrednih rezultata i sposobnosti za njih i poznaje građanska i ljudska prava, kao što su pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na socijalnu sigurnost, učešće u životu zajednice, zaštita zaposlenih, sindikalna organizacija, itd.“
  24. Transformacija Evropske centralne banke u „lender of last resort“ po uzoru na američku ili britansku  nacionalnu banku, kojoj na raspolaganju stoji neograničena količina novca i koja kupuje državne obveznice, predstavljalo bi razbijanje poslednjeg tabua Evropske monetarne unije. Već danas nemačka Bundesbanka ispoljava sumnje da li je prag državnog finansiranja koje je zabranjeno u EMU, odavno prekoračen. Evropska centralna banka i dalje opovrgava da sprovodi državno finansiranje. Monetarizacija dugova koju zahtevaju ekonomisti poput Šarla Viploša (napomena 10) morala bi da zahteva nove ugovore i široku političku debatu o izjednačavanju veoma različitih evropskih iskustava i strahova vezanih za inflaciju, solidarnosti i  koheziji u Evropi, itd.
  25. S druge strane, uspešan izvoznik poput Nemačke u većoj meri zavisi od razvoja svetske ekonomije. Neuspeh kineskog modela rasta, na primer, odrazio bi se daleko snažnije na Nemačku nego na Grčku. S obzirom na činjenicu da precizna monetarna politika Evropske centralne banke ne stoji na raspolaganju, u Nemačkoj bi se na to reagovalo uvećanim ograničavanjem zarada, što bi pre pojačalo neravnotežu unutar eurozone.
  26. Takav je stav Jirgena Habermasa (Jürgen Habermas) u njegovoj oštroj kritici Štreka (napomena 21): „Demokratija ili kapitalizam? O bedi fragmentacije nacionalne države u kapitalistički integrisanom globalnom društvu“ („Demokratie oder Kapitalismus? Vom Elend der nationalstaatlichen Fragmentierung in einer kapitalistisch integrierten Weltgesellschaft“), Blätter für deutsche und internationale Politik 5/2013, s. 59-70.
  27. Definicija u http://de.wikipedia.org/wiki/Eurobond_%28Euromarkt-Anleihe%29
  28. Predlog Nemačkog Saveta sudskih veštaka (komiteta za ekonomsko-političko savetovanje nemačke Savezne vlade): http://www.sachverstaendigenrat-wirtschaft.de/fileadmin/dateiablage/download/publikationen/arbeitspapier_01_2012.pdf
  29. Vidi Štrek (napomena 22), s. 213f.
  30. Štrek (napomena22), s. 213f.) upućuje na činjenicu da bi program fonda za otplatu dugova, koji podržava nemačka Zelena partija, od zemlje poput Italije zahtevao primarni suficit od 4,2 odsto tokom više od 25 godina. Toga nikada nije bilo u Evropi! Naprotiv: čak i u bogatoj Nemačkoj je pakt za razduživanje, koji je devedesetih godina prošlog veka sklopljen sa Saveznom pokrajinom Bremen, za rezultat imao kontinuirani porast dugova.
  31. Uporedi Erik Kler (Erik Klär) /Fabijan Lindner (Fabian Lindner)/Kenan Sehovic: „Investicije u budućnost radi razvoja nemačkih sredstava u inostranstvu“ („Investitionen in die Zukunft Zur Entwicklung des deutschen Auslandsvermögens“), Wirtschaftsdienst 3/2013, 189-197.
  32. U međuvremenu, brojni ekonomisti smatraju ovaj scenario verovatnim. Na tu temu, vidi pregled kod Dejvida Marša (David Marsh), Ćorsokak Evrope: Kako bi se mogla rešiti kriza eura – i zašto se to neće dogoditi (Europe’s Deadlock: How the EURO crisis could be solved – and why it won’t happen), Jejl, 2013.
  33. Naravno, ova brojka je osporavana u međunarodnoj literaturi. Uticajni članak Rajnharta i Rogofa prag postavlja čak i do 90 odsto BDP-a. Vidi Karmen M. Rajnhart/ Kenet S. Rogof, “Rast u vreme duga” (“Growth in a Time of Debt”), The American Economic Review 100(2), 2010, s. 573-78.
  34. Vidi „Barometar dugova“ Instituta za svetsku privredu Kil (Nemačka): http://www.ifw-kiel.de/wirtschaftspolitik/politikberatung/ifw-schuldenbarometer/das-ifw-schuldenbarometer/. Institut u Kilu iz toga zaključuje da je Grčkoj potrebno brisanje dugova.
  35. „Regeling želi da zaobiđe brisanje dugova za Atinu“ („Regeling will Schuldenschnitt für Athen umgehen“), Frankfurter Allgemeine Zeitung, 28. septembar 2013. Klaus Regeling je šef kriznog fonda ESM, i u intervjuu „Volstrit žurnalu“ otkriva da se iz evropske perspektive (dakle, za razliku od stanovišta MMF) sposobnost zaduživanja podrazumeva i kod znatno više zaduženosti. Dakle, i u ovom slučaju: kupovina vremena, pomeranje u budućnost od preko 30 godina kada treba da se otplate grčki evropski krediti.
  36. O tome Mihael Martens (Michael Martens): „Alternative za Grčku“ („Alternativen für Griechenland“), Frankfurter Allgemeine Zeitung, 25. jul 2013.
  37. Siriza – s podrškom od oko 30 odsto, najveća leva opoziciona partija u grčkom parlamentu.