Na izborima u Grčkoj pobedio je Kirijakos
Micotakis, žalosni izdanak političke dinastije Micotakisa i
predstavnik politike „odžaka”
(o čemu sam davno pisala
na Peščaniku), smenjivanja političkih porodica na vlasti:
Karamanlisovi, najstarija, Papandreuovi, malo mlađa, i konačno
Micotakisovi, koji su najbliži… Sopranovima. U čitavoj modernoj
grčkoj istoriji političke dinastije prevladavale su na izborima,
zahvaljujući novcu i uticaju, klijentelističkim odnosima i
okolnostima (recimo vojna hunta) koje su ih činile zastupnicima
demokratije. Kada je, recimo, Karamanlis u izbeglištvu u Engleskoj
prekinuo partiju golfa i vratio parlamentarnu demokratiju u leto 1974
(uz još jedan omanji grčki puč i katastrofalni Kisindžerov puč
koji je unazadio Kipar za bar stoleće), započelo je sedam godina
najstrašnije desne (parlamentarne) represije i korupcije, sa
izvođačima – nekažnjenim zločincima iz redova hunte. Većini je
tako prekipelo da je na izborima sledeći put dala vlast Andreasu
Papandreu, sinu Georgosa Papandreu, koji je umro u kućnom zatvoru
pod huntom 1968. Georgos je bio uveliko odgovoran za pokolj na trgu
Sintagma decembra 1944, koji je doveo do građanskog rata. Njega su u
Grčku doveli Englezi, kao predsednika vlade u izgnanstvu. Okupljanje
na njegovom grobu oktobra 1973. dovelo je do incidenata kojima je
započela studentska pobuna protiv hunte. Posle pada hunte, i Andreas
Papandreu je došao iz izgnanstva (SAD) i upustio se u političku
borbu. Papandreu mlađi bio je socijalista neke vrste, i neko vreme
je doba izgledalo kao zlatno. A onda su se parole iscrple – a bilo
ih je na početku čak i o slovensko-makedonskom i albanskom
identitetu u Grčkoj – socijalne usluge nisu bile uspostavljene,
korupcija je postala opšta. Papandreu je za to našao najjeftinije
sredstvo, i uveo nacionalistički javni govor, sličan srpskome toga
vremena. Završio je kao potpuna sramota, cmizdreći u kamere kada ga
Milošević u prolazu kroz Atinu nije posetio. Micotakis stariji,
tada na vlasti, bio je uspešniji u ulagivanju tvorcima genocida, čak
se pojavio i u neuspeloj mirovnoj poseti srpskim ratnim velikanima.
Za vreme vlade Papandreuovog PASOK-a Grčka
je na krilima evropske mitologije i bez ikakvih kriterijuma ušla u
EU i dobila mogućnost da korupciju osnaži evropskim sredstvima.
Papandreu je uspela kapilarizacija PASOK-a po celoj Grčkoj, i
srednji sloj je cvetao, potpomognut mnogim kreditima i privilegijama
za zemljoradnike i gradnju, što je promenilo izgled provincije.
Cvetala je i kultura. Sve to ne treba zaboraviti, ali je nažalost
večito nasleđe dinastičke politike, korupcija sa klijentelizmom,
uveliko prevladalo i u PASOK-u. Sin mlađeg Papandreua, Georgos,
duševan i pametan čovek („Zdravo,
Zorane!”
na pogrebu mogućne Srbije), ali nesposoban da se okruži dobrim
saradnicima, doveo je PASOK do političke smrti.
Orgija Micotakisovih razotkrivena je u
punoj meri u ekonomskoj krizi 2008: skrivali su krađu i korupciju
tako pacerski da se probudio bes velikog evropskog zaštitnika protiv
sopstvenih štićenika, malih i neposlušnih naslednika grčke prošle
veličine, i na Grčku je poslana trojka pod nemačkom kontrolom.
Jedan od najsumanutijih, i po svim odlikama kolonijalni postupak
zasnovao se na nekoliko tačaka: potpuna zaštita najbogatijih lađara
na svetu, prisilno uvaljivanje Grčkoj nepotrebnog nemačkog oružja
sa ubijajućim kamatama, uništavanje srednjeg sloja i pauperizacija
najsiromašnijih, sa ekonomskim genocidom penzionera i omladine. U
zemlji koja nikada nije bila socijalno zasnovana, bez institucija
zaštite i brige, pojavila se čak i stara evropska avet – glad. A
na rubovima, naravno, neonacizam.
Šest godina agonije poučilo je većinu, i
vizija malog klijentelističkog raja se izgubila: na izborima je, po
prvi put u savremenoj Grčkoj, pobedio neko ko je bio politički
nahod, siroče bez porodice, bez „odžaka”,
iz Kipselija, atinskog predgrađa nižeg srednjeg sloja. Dečko je
ostao u svom stanu, u nevenčanom braku, nije se zakleo na Bibliji.
Suprotstavio se trojki, i posle mnogo bubotaka delimično i ne mnogo
brzo uspeo. Omogućio je svoj deci izbeglica da dobiju grčko
državljanstvo, uveo minimalni lični dohodak od 650 evra i konačno
rešio najbesmisleniji politički problem Balkana i šire – ime
susedne države. Identitarni drekavci na obe strane su poludeli,
makedonska razumna politika dobila je novu samosvest i dosta
političkog kredita, Cipras je tačno znao da potpisuje svoj poraz na
narednim izborima, i ruka mu nije zadrhtala. U prilog mladom
političaru sa licem simpatičnog kučeta dodajem još i to da je
uspeo da poveže posvađane levice i progura ih kroz izbore (da bi se
zatim opet posvađale), da za njim ne ostaje nijedna afera,
korupcijski skandal ili senka ličnog bogaćenja. Najmlađi Micotakis
nije se usudio da se sa njim javno suoči na TV, jer bi izgubio
izbore. Ne šalim se: Micotakisa su izabrali ljudi sa dubokim
klijentelističkim navikama, starci i starice sa rentom, koji nisu
umrli za vreme krize, i baš ih briga za one koji jesu; omladina koja
je izglasala Ciprasa dobrim delom se iselila; 35% stanovnika ispod
granice siromaštva više ne misli o izborima.
Sa druge strane, komunisti i
razočarano-osvetnički Varufakis ušli su u parlament, a Zlatna zora
nije. Cipras još pred sobom ima mnoge povratke. Ako sam ne napravi
porodicu-odžake
– a u ključnom periodu na vlasti nije – proričem mu, recimo,
jednostavno i ingeniozno rešenje za izbeglice: da ostanu, ponovo
postanu ljudi i preuzmu svoje živote uz pomoć dobre vlade.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
