Natpis na crvenom zidu: Mali Alek
Foto: Predrag Trokicić

Osvanuo je još jedan neustavni Sveti Stefan, u novijoj političkoj mitologiji Srbije prepoznat kao Dan Republike Srpske, čije se tradicije poštuju s obe strane Drine tim pre što je prošle godine ovaj praznik pred Ustavnim sudom Bosne i Hercegovine proglašen „neustavnim, te datumom koji se ne može obeležavati kao Dan RS“. Ali baš zbog toga što je neustavan, Sveti Stefan se praznuje u Banja Luci svečano i paradno, a u Beogradu svečano i glasno, i to u gradskoj zoni koja je poslednjih godina fuzionisala pravoslavlje, kulturu i politiku – na Vračarskom platou, u pokretnom cirkuskom inventaru Gorana Vesića – Božićnom seocetu. Mali broj građana, koji je usmeren na knjige i studiranje, kao i oni koji se sećaju Svetog Stefana 2012, dobro znaju da je tu, pored Božićnog seoceta zapravo Narodna biblioteka Srbije, koja ima veliku rekonstruisanu, dobro osvetljenu i klimatizovanu čitaonicu sa preko 600 čitalačkih mesta, gde se tokom januara, uprkos Arhiđakonu Stefanu i Danu RS, intenzivno uči. Međutim, teško je čitati pored Vesićeve cirkuske šatre, iz koje po čitav dan trešti ustaljena plejlista (najavljena manifestacija trajaće do kraja januara), koja se zavrti tokom prepodneva i ne prestaje sve do poznih večernjih sati. Oni malobrojni građani, koji su nekada imali priliku da posete NBS, ili da možda koriste njene fondove, naravno one knjižne, dobro znaju da gotovo sve čitaonice gledaju na Vračarski plato odakle sada udara kao iz drumske mehane. Prozori se tresu, kako bubanj kaže, stakla zvone u ritmu horskog pevanja, knjige poskakuju u policama i na stolovima, tako da čitaoci moraju često da ih povlače nazad, kako ne bi završile na podu. Još kada se organizuje litija ili moleban, kao što je to bilo uoči Svetog arhiđakona, onda čitava atmosfera dobije apokaliptični prizvuk, počnu da se pale sveće oko zgrade i izliva vosak, ulazna vrata se raspadaju u paramparčad, a slama iz fontane, koja je pretvorena u mali Vitlajem, raznosi se unaokolo, pa i u biblioteku. Nekadašnji „put znanja“, koji je u vreme rekonstrukcije markiran od simbolične staklene kocke sa binarnim kodovima ispred NBS do centralne čitaonice, sada liči na „put u pećinu“. Ali zašto bi to moralo da brine nekog iz gradskih ili republičkih vlasti, a još manje iz resornog ministarstva, koje bi ustalo protiv svakog bezakonja, da je kojim slučajem ispred NBS organizovan rok koncert ili možda protest protiv Aleksandra Vučića, ali pošto je reč o Svetom Stefanu, ministarstvo kulture bi umesto neke zakonske mere kojim bi bio obezbeđen mir na Vračarskom platou, moglo da isporuči samo još neku prikolicu slame na pomenutu lokaciju.

Ovako utvrđena srednjovekovna simfonija između crkve i države, crkve i biblioteke, ili politike i religije (kao što je to bio slučaj u vreme dolaska Vladimira Vladimiroviča Putina prošlog januara) teško može biti narušena i pomenutih 600 čitalačkih mučenika mora da pokaže ogromno razumevanje za ovakav poredak stvari. Za bibliotekare, koji rade u ovoj instituciji, nije ni važno, oni prvi moraju da se naviknu na vitlejemske uslove rada, koji su predviđeni Vukosavljevićevom Strategijom razvoja kulture 2017-2027. I zaista, od 2017, ovo stanje regresije je rapidno napredovalo, što se može uočiti i u političkim događajima koji su obeležili ovogodišnju proslavu neustavnog Svetog Stefana u Banja Luci.

Na toj ceremoniji bio je tradicionalno prisutan i državni vrh Republike Srbije, pre svega premijerka Ana Brnabić, generalni sekretar predsednika Nikola Selaković kao i ministar odbrane Aleksandar Vulin, koji je tom prilikom odlikovan Ordenom zastave RS sa zlatnim vencem. Kako nalažu srednjovekovni maniri koji se praktikuju s obe strane Drine, svečanosti je prisustvovao i patrijarh Irinej. Oni koji će skočiti da pohvale predsednika Aleksandra Vučića jer, eto, nije otišao na proslavu neustavnog praznika, grdno se varaju ako misle da on nije bio tamo. Naime, u srednjovekovnom ustrojstvu, tvorac koji je stvorio svet i ljude, ostaje u zoni nevidljivog, ali nikada ne prestaje da učestvuje u sudbini svojih tvorevina. Ono što je dostupno ljudskom oku samo svedoči o toj neprestanoj vezi, modernim rečnikom rečeno, tom otvorenom linku između Banja Luke i Beograda, koji je možda najbolje opisao sam odlikovani Vulin. On je u svom govoru nadmašio Anu Brnabić, koja se brinula samo o digitalizaciji Svetog Stefana, jer je govorio i ponašao se u maniru srednjovekovnog ubogog dijaka, dakle onog koji ne čini i ne stvara, već samo (s)provodi višu volju i svedoči božju egzistenciju kroz svoje delo. U žanru srednjovekovnog pokajanja, Vulin je posvedočio Njegovo prisustvo na neustavnoj ceremoniji, onako kako je On sveprisutan i u Vesićevom Božićnom seocetu.

„Ja“, uskliknuo je Vulin hvaleći se čestitom lozom, „unuk Dragutinov i unuk Jovin, vaspitavan na Manjači, gde su me i kada ih nisam najbolje baš razumeo, učili koliko treba i koliko vredi voleti Srbiju, zahvalan sam ovoj zemlji što sam živ. Da nije bilo nje, ne bi bilo ni mene. Ova zemlja, i moja draga Manjača, dali su mi život, a mojim sinovima dali su majku. Jer kada su njihovu majku njeni roditelji kao sasvim malo dete sklanjali ispred bljeska pred ustaškom kamom i jamom, sklonili su je baš u ovaj grad i ove ljude“. U ovoj kratkoj invokaciji, obogaćenoj čitavim inventarom vulinovsko-dodikovske svečane retorike, postignut je efekat nedostojnosti onog koji se odlikuje, a koji vrlo dobro zna, kao i svi prisutni, posebno oni koji odlikuju, da taj orden ne ide Vulinu već nekom drugom. „Danas priznanje koje sam dobio nije priznanje meni“, upozorio je nedostojni Vulin, „to je priznanje Srbiji koju vodi Aleksandar Vučić“. Dakle, i kada Njega nema u zoni vidljivog, on je tu, skrušeno povija svoj dugački vrat i prima lentu preko svog dijaka Vulina. U srednjovekovnom maniru, Vulin je objasnio da ni Srbija nije tek neka nedefinisana zemlja-matica, već da je to isključivo ona tvorevina kojom upravlja On, odnosno Vučić. Kako srednjovekovni žanr nalaže, Vulin je završio, usmerivši svoj govor ka budućnosti: „Ovo je nada da će svi Srbi biti ujedinjeni, složni, da će se sabrati i da ih nikada više drugi politički interesi, strani gospodari, lažne vođe, pogrešne ideologije neće svađati i usmeravati jedne na druge“. Ovo je, reklo bi se, pravo pletenije sloves ili najteži oblik političkog zagonetanja, kada se priča o jednom a misli na nešto drugo. Bio je ovo zapravo govor protiv opozicije koja je u Vulinovom govoru označena demonskim atributima pa prema tome i preventivno neutralizovana, a svaka njena pomisao na eventualno rušenje Njega na izborima predstavljeno je kao najdublji greh. Baš kao što je skandalozna i pomisao na uklanjanje Božićnog seoceta sa Vračarskog platoa.

Peščanik.net, 10.01.2020.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Latest posts by Saša Ilić (see all)