U čemu je zemljotres koji se dogodio nakon poslednjih izbora? U tome što će ključne poslove oko kosovskog pitanja rešavati konvertiti (bivši radikali  i već prosvećeni Dačić) i na osnovu toga dobiti  datum za EU. Nisu to obećavali u kampanji, cedili su kroz zube da su i oni za EU, ali o Kosovu su ćutali i skrivali se iza želje za opštim konsenzusom. A sada, ispada da baš oni sahranjuju srpstvo, kao da su baš oni, te mračne snage devedestih, Miloševićevi sledbenici, nacionalistički divljaci, ratnici i mrzitelji, oduvek znali da srpstvo u kosovskom mitu već dva veka uništava Srbiju i Srbe, žene i decu, privredu i društvo, da je to pošast od koje se moramo spasiti po svaku cenu ako hoćemo da preživimo.

Takva namera ogleda se u tekućim pregovorima u Briselu koje vode Dačić i Tači. Danas je to već šesti sastanak, možda i prelomni. Priprema ga čitav državni vrh, mada ja slutim da je to igranka i da su im rešenja već poznata. Nakon što je prevaziđena kriza neuspelog rušenja vlade, nastavilo se s pokušajima da se rešavanje pitanja Kosova (u smislu faktičkog, ali ne i formalnog priznanja), i posledično dobijanje datuma, nekako onemoguće. Identifikovala sam nekoliko karakterističnih metoda pritiska koji su dosada lansirani, a svi sugerišu da Srbija ne žuri.

Prvi način je stari, dobro prepoznatljiv, koji pred svakom šansom da rešimo naš ključni problem uvek i bezpogovorno kaže: “Stoj!”. Poruka je da se nacionalno pitanje rastegne toliko da se do njegovog rešenja nikada ne stigne, ma kakve loše posledice to ostavilo. Taj zahtev drži da je srpstvo naš večni zavet koji se ne sme  izdati. Jer, ako bismo to učinili, naši mrzitelji, oni spolja, tražili  bi još, sve dok nas potpuno ne rasture. U ovom polju proizveden je čitav spektar najrazličitijih razloga i svi govore o tome zašto se mnogo više isplati čuvati Kosovo nego ići ka članstvu u EU. Dovoljno je otvoriti novine ovih dana, pa da se odmah naleti na Obrada Kesića, Đorđa Vukadinovića, Boška Miljatovića ili Koštunicu. Ako se malo više potrudite, pronaći ćete i zavetne misli samog poglavice, patrijarha Irineja, koji u poslednje vreme često obilazi dvore Predsednika republike.

Drugi način bi se mogao nazvati “decentriranje problema”. Tu se tvrdi: “Sve je to lepo i krasno  –  to oko Kosova – ali, da li se Kosovo maže na hleb?  Zar je to jedini problem? Zar nemamo ogromnu nezaposlenost i onoliko siromašnih, propalo sudstvo, nepostojeću ekonomiju, aflatoksin u mleku, sveopšti haos, korumpirano i propalo školstvo i bolnice – sistem totalno ne funkcionše, treba ga u celini menjati. I kako će rešavanje Kosova doprineti putu u EU, kod je sve trulo, sve u raspadu? Zar se sa ovakvim sistemom vrednosti i institucijama ide u EU?”

Pa, zaista, ne ide se. Ali, zar nacionalno pitanje ne uništava i nas i naše institucije otkad postojimo? Neki su ljuti što im omiljeni tajkuni sede u zatvoru pa preko Kosova podrivaju vladu: “Svet u kome živimo niti je idealan, niti pravedan… Samo mu još brzina fali. Posebno ako pobednik u trci dobija samo Datum kojim može da se okiti i posle toga dugo sedi na klupi za rezerve i pita se – zar sam onoliko žurio da bih sada čekao”. Ah, taj  Žarković i Vreme, on ovo napisa, ali njih ne vredi  pominjati, sami su se otpisali.

I treća grupa, povelika, uticajna i patetična ne veruje konvertitima. Ona se pita da li su promenili svoju suštinu, da li se možda samo pretvaraju zbog vlasti, da li se može od velikosrpstva postati izdajnik svete zemlje? I to zarad  Evrope i, nekoć mrskog, Zapada? Bar da su se javno pokajali, ali nisu, i zbog toga će se pokazati da su lagali. Njihov put u EU završava se najboljim rejtingom i novim izborima. Ali oni svoju suštinu zaboraviti neće: kad tad će razviti nacionalističku zastavu mržnje i pokazati  svoju pravu boju.

Ne bih se brinula o toj suštini, jer je ona proverljiva. Novo je to što se odvijaju procesi u pozitivnom pravcu – rešenje Kosova i naših granica, borba protiv korupcije i datum za EU. Od upokojavanja “srpstva” mogli su da krenu samo konvertiti.

Kako je nekada rekao Đinđić, Srbija može da uđe u EU samo ako to njeni čuvari ne znaju. Zato je ovo konvertitsko vreme. Pričekajmo da vidimo rezultate.

Dvogled, 04.03.2013.

Peščanik.net, 04.03.2013.

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).